Kastro – Gorbačov – Jeljcin

Na početku mi se svideo, kad je govorio o primeni proizvodne nauke; napredovati posredstvom intenzivne proizvodnje, uz podršku produktivnosti rada, a ne u preteranom rastu na osnovu sve više i više fabrika.

Taj put je već bio iscrpen i trebalo je ići preko intenzivne proizvodnje. Povećati proizvodnju, intenzivno primenjivati tehnologiju – niko nije mogao s time da se ne složi. Protivio se i sticanju prihoda koji ne dolaze od rada. Bile su to reči pravog socijalističkog revolucionara.

To su bile prve Gorbačovljeve izjave, od prvog trenutka smo ga vrlo dobro primili, a čak se usprotivio i preteranom konzumiranju alkohola, što mi se činilo vrlo ispravnim. Dobro, smatram da tamo nije lako kontrolisati taj problem, to zahteva duga predavanja, jer Rusi odavno znaju kako se proizvode votka, rakija, i to bilo gde. Čak sam s njim o tome razgovarao, svidelo mi se to kod njega.

Takođe sam mu objašnjavao da su SSSR potrebne druge metode u odnosima s drugim strankama; da bude širi u svojim odnosima, ne da ih razvija samo s komunističkim strankama, nego i sa snagama levice i svim naprednim snagama.

* Oni su prema ostalim komunističkim partijama prosovjetske orijentacije bili hegemonistički raspoloženi, zar ne?

– Znate, nisam od onih koji će kritikovati istorijske ličnosti koje je svetska reakcija proglasila sotonama samo zato da bih zabavio buržuje i imperijaliste. Ali neću počiniti ni glupost da prećutim ono što mi je dužnost da kažem. U Sovjetskom Savezu, zbog tradicija apsolutističke vlasti, hijerarhijskog mentaliteta, feudalne kulture ili nečega drugog, stvorila se tendencija zloupotrebe vlasti i, pogotovo, navika da se autoritet jedne zemlje, jedne države, jedne hegemonističke stranke nametne drugim zemljama i strankama.

Tokom više od četrdeset godina održavali smo odnose s revolucionarnim pokretom u Latinskoj Americi, i to vrlo bliske odnose. Nikad nam nije palo na pamet da ikome kažemo šta treba činiti. Osim toga, otkrivali smo žar s kojim svaki revolucionarni pokret brani svoja prava i svoje povlastice. Sećam se ključnih trenutaka: kada se SSSR raspao, mnogi su ostali sami, uključujući nas, kubanske revolucionare. Ali mi smo znali šta treba da učinimo. Postojali su drugi revolucionarni pokreti u mnogim delovima sveta koji su vodili svoju borbu. Neću reći koji, neću reći ko; ali radilo se o vrlo ozbiljnim pokretima. Pred tako beznadnom situacijom, raspadom SSSR, pitali su nas treba li da nastave s borbom, ili da sa suprotnim stranama pregovaraju da bi postigli mir, čak i kada su znali kuda taj mir vodi.

Govorio sam im: „Ne možete od nas tražiti mišljenje, vi se borite, vi biste mogli poginuti, a ne mi. Mi znamo šta smo spremni učiniti, ali o tome možete odlučiti samo vi. Podržaćemo odluku koju donesete“. To je bio najveći izraz našeg poštovanja prema ostalim pokretima. A ne pokušaj nametanja – na osnovu naših saznanja i iskustava i onoga što su osećali prema našoj Revoluciji – težine naših gledišta. U tom trenutku nismo mogli razmišljati o prednostima i manama odluka koje donesu: „Vi odlučite!“ I tako je svako od njih u odlučujućem trenutku odlučio o svom smeru delovanja.

* Jeste li upoznali Borisa Jeljcina?

– Upoznao sam Borisa Jeljcina, bio je istaknuti sekretar Partije u Moskvi, s mnoštvom dobrih ideja: nameravao je da zadovolji potrebe kapitala, razvoja toga grada. Često sam ga upozoravao da treba da sačuvaju istorijske delove grada, da ih ne unište.

Jeljcin je planirao gradnju staklenika za snabdevanje Moskve; bio je vrlo kritičan i vrlo zahtevan prema svim kadrovima, pa smo Jeljcinove govore štampali zbog strogosti kojom je kritikovao nedostatke i greške. I tada sam mu rekao: „Sačuvajte istorijske zgrade, gotovo da je nestala stara Moskva, sagradili ste potpuno novu“. Kad je putovao u posetu Nikaragvi, preseo je ovde pa smo dugo razgovarali.

Dakle, jednog dana, tokom posete Moskvi, Jeljcina su postavili za mog posebnog domaćina i tada sam mu govorio o još nekim pitanjima, da je nerazumljivo da neki proizvodi četrdeset godina imaju istu cenu, jer vladala je oskudica. Kavijar je koštao kao i u doba Staljina. Rekao sam mu: „Osim toga, vi neke proizvode držite tako jeftinima da ih rasipate. Hleb je previše jeftin – govorio sam mu – i mnogi ljudi kupuju hleb za hranjenje pilića koje će prodati na slobodnoj seljačkoj pijaci“. Uočavao sam mnoge nepotrebne troškove, mnogo previše jeftinih proizvoda, neisplativih, a toliko se toga u zemlji i svetu promenilo, monetarna masa se umnogostručila, a ponekad čak nije reč ni o osnovnim namirnicama. Dali su se u svaku vrstu rasipanja i preusmeravanja sredstava.

Bilo je tu kontradiktornosti: na slobodnom tržištu prodavalo se po ceni kakva se kome prohtela, a postojala je i teorija – Amerikanci su koristili taj argument u odbrani privatnog vlasništva – da se vrlo visok postotak krompira proizvodi na malim parcelama u kolhozima, ne znam koji postotak jaja i drugih namirnica, a ono što nisu govorili jeste da se na malim gazdinstvima kolhoza proizvode jeftina jaja i meso jer se koristi žito iz državne proizvodnje ili proizvodnje u sovhozima, koje je bilo vrlo jeftino; a vi na prostoru 15 sa 15 metara možete uzgajati dve hiljade, tri hiljade, do pet hiljada kokoši, pa čak i nekoliko visokoproizvodnih krava.

* Jeste li to isprobali?

– Jesmo. Jednom smo napravili eksperiment, u sobi jedne kuće, koristeći električnu energiju, da bismo videli koliko se mleka može proizvesti po kvadratnom metru metodom za uzgoj u vodi; koliko se kilograma zelene mase može proizvesti na kvadratnom metru s tom metodom. Napravili smo taj eksperiment, koji je bio u vezi s energijom koja se trošila na površini od jednog hektara; teoretski ste u gradu mogli sagraditi jednu zgradu od dvadeset spratova, a taj hektar pretvoriti u 20 hektara koji mogu proizvesti 50 hektara, ako ste imali struju, vodu, đubrivo i jednu ili više krava visokih prinosa. Ne znate koliko krava daje! Krava se hrani biljem, gotovo čak bez semenki iz kojih izlaze sočne zelene mladice, nagnojene i bogate belančevinama. Temeljno i dugo proučavali smo te probleme u prvim godinama Revolucije. Tako sam na mnoge takve teme razgovarao s Jeljcinom. On tada još nije bio predsednik Rusije.

* Kakvi su bili vaši odnosi s Gorbačovom?

– Raul ga je poznavao godinama. Upoznao ga je tokom jedne posete Sovjetskom Savezu i s njim je održavao prijateljske odnose. Mnogo sam s njim razgovarao, upoznao sam ga, često smo pričali.

Prema nama je zaista bio prijateljski raspoložen, poneo se kao prijatelj i bilo je očigledno da poštuje našu Revoluciju. Dok je bio na vlasti u Sovjetskom Savezu, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da ne ugrozi interese Kube i dobre odnose s našom zemljom. Čovek dobrih namera, jer nimalo ne sumnjam da je Gorbačov nameravao da se bori za usavršavanje socijalizma, u to nimalo ne sumnjam.

Ali nije uspeo da nađe rešenja za velike probleme svoje zemlje. Neosporno je odigrao važnu ulogu u fenomenima koji su se pojavili u Sovjetskom Savezu i u debaklu koji je usledio. Nije mogao da izbegne raspad Sovjetskog Saveza, nije znao da ga očuva kao veliku zemlju i kao veliku silu. S druge strane, njegove greške i kasnije slabosti tome su doprinele. Mi smo mu sugerisali, kao što sam vam rekao, da na kongrese, na obeležavanje godišnjica koje su organizovali, pozove ne samo komunističke stranke nego i druge levičarske i napredne snage. Kad nas je pogodio uragan, pozvao nas je telefonom i poslao nam pomoć, sve je bilo kako treba. Napravili su početni plan koji je bio dobar, na temelju zamisli vezanih za intenzivnu proizvodnju koju je trebalo razviti.

Nakon toga počeli su da čine ustupke u međunarodnoj politici, ustupke u strateškom naoružanju, u svemu, i čak jednog dana Gorbačov zamoli za procenu Felipea Gonzalesa i PSOE. To mi je on sam rekao, mislim, u jednom odlomku jednog pisma. NJegova situacija je već bila komplikovana. Pročitao sam to sa čuđenjem, iako se nisam iznenadio. Pomirio sam se sa stvarnošću da se socijalizam u SSSR unazadio za 100 godina.

* Jeste li vi u nekom trenutku smatrali da vašu bezbednost garantuje vojna snaga Sovjetskog Saveza?

– Nikada. U određenom trenutku shvatili smo da se, ako nas SAD direktno napadnu, Sovjeti za nas nikada ne bi borili. Niti smo to od njih mogli da tražimo. S razvojem modernih tehnologija bilo je naivno verovati, tražiti ili očekivati da se ta sila bori protiv SAD, ako bi one intervenisale na ostrvcu smeštenom ovde, na devedeset milja od američke teritorije.

I postali smo sasvim sigurni da do te podrške nikada neće doći. Još nešto: to smo jednog dana direktno pitali Sovjete, nekoliko godina pre raspada SSSR. „Recite nam otvoreno“. „Ne“, odgovorili su. Znali smo da će tako odgovoriti. I tada smo, više nego ikada ranije, ubrzali razvoj sopstvene koncepcije i usavršili taktičke i strateške ideje s kojima je pobedila Revolucija, pa je čak i na vojnom području pobedila vojsku sto puta brojniju i ne znam koliko puta moćniju u oružju. Posle tog odgovora, više nego ikada držali smo se svojih koncepcija, produbili smo ih i ojačali na nivou koji nam i danas omogućava da tvrdimo kako je ova zemlja vojno neranjiva, a to nema veze s oružjem za masovno uništenje.

* Kad se raspao SSSR, mnogi su predvideli raspad Kubanske revolucije. Kako ste odoleli?

– Kad su nestali SSSR i socijalističke zemlje, niko nije polagao nijedan cent na preživljavanje Kubanske revolucije.

Zemlja je pretrpela razoran udarac kad se, preko noći, raspala velika sila i ostavila nas same; izgubili smo tržište za naš šećer i više nismo dobijali životne namirnice, gorivo, čak ni drvo za dostojno sahranjivanje naših mrtvih. Preko noći smo ostali bez goriva, bez sirovina, bez hrane, bez sredstava za higijenu, bez ičega. I svi su mislili: „Ovo će se raspasti“, i dalje neke budale veruju da će se ovo raspasti i da će se, ako se ne raspadne sada, raspasti kasnije. Što više oni umišljaju i što više misle, više treba da mislimo i mi, i više zaključaka treba da izvučemo, da poraz nikada ne bi zagospodario ovim ponosnim narodom.

Sjedinjene Američke Države pojačale su blokadu. Pojavili su se zakoni Toričeli i Helms-Barton, oba ekstrateritorijalnog karaktera. Naše glavno tržište i izvori snabdevanja naglo su nestali. Potrošnja kalorija i proteina smanjila se gotovo za polovinu. Zemlja je odolela i znatno napredovala u društvenom području. Danas je nadoknadila velik deo svojih prehrambenih potreba i brzo napreduje u drugim područjima. Čak i u tim uslovima, obavljeni posao i svest podizana tokom godina učinili su čudo. Zašto smo odoleli? Jer je Revolucija uvek računala, računa i računaće na sve veću podršku naroda, inteligentnog naroda, koji je sa svakim danom sve složniji, obrazovaniji i borbeniji.

U izdanju IK Evro Book

Izdavačka kuća Evro Book objavila je knjigu-intervju Fidel Kastro moj život autora Ignasija Ramonea, Španca koji živi i radi u Parizu na više poslova (glavni urednik mesečnika Mond Diplomatik, profesor teorije komunikacije na Univerzitetu Deni Didro, promoter Svetskog društvenog foruma). Ramone je od januara 2003. do decembra 2005. godine obavio seriju razgovora (oko sto sati) sa kubanskim liderom u njegovom privatnom kabinetu u Palati revolucije u Havani na osnovu kojih je nastala ova pozamašna knjiga (660 strana). Kastro je svom sagovorniku govorio o svim etapama svog života i revolucionarnog i političkog rada.

U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomke iz ove knjige o Kastrovom viđenju poslednjih lidera Sovjetskog Saveza Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina. Izbor i oprema teksta redakcijski.