Klasik moderne estetike

Uostalom, nije li to slučaj i sa mnogim velikim misliocima svih epoha. Otuda, nesumnjivo, svaka odluka o pisanju o Kantu predstavlja veliki poduhvat i krajnju neizvesnost. To, međutim, ne znači da od takvog izazova treba odustati, naročito u našoj sredini u kojoj je Kant, i pored svoje grandioznosti, a možda i zbog toga, poprilično zaobilažen.

U jedan tako složen poduhvat upustio se estetičar mlađe generacije Nebojša Grubor, ispisujući knjigu „Kant i zasnivanje moderne estetike“ („Draslar“, Beograd 2016), sačinivši nepretenciozno i dobro napisano štivo koje nas obaveštava o nekoliko važnih segmenata Kantove estetike, koncentrišući se na prosuđivanje lepog predmeta i polazeći od njegove svrhovite forme.

Ovu konkretnu temu Grubog smešta u celoviti kontekst Kantove filozofije ili, tačnije rečeno, estetike koju on vidi kao mogućnost formulisanja najopštijih ideja i pojmova, ali i kao njihovu nezamenljivu ulogu u oblikovanju svesti, mišljenja i promišljanja, i svega toga shvaćenog kao temeljan i autentičan kritički postupak. Time Kant krči put modernim estetičkim tokovima postajući tako njihov neiscrpan izvor i trajna inspiracija. Kant je nagovestio mogućnost filozofskog mišljenja koje se ne postiže zaobilaznim putem nego neposredno iz same filozofije.

Kantova estetika je svojevrsna prekretnica, koja ima snažno uporište u ranijim sistemima mišljenja bilo da se na njih ugleda ili da ih kritički promišlja. On taj kontinuitet ne prekida nego ga samo potvrđuje i učvršćuje, šaljući poruku svojim nastavljačima da se s njim niti završava sve ono što je do tada trajalo niti započinje nešto sasvim novo bez ikakvih tragova prošlosti.

Krucijalna pitanja koja je on postavljao u vezi sa mnogim svojim tezama proisticala su iz njegovog odnosa prema tradiciji s kojom se on žestoko obračunavao osvetljavajući je na nov način, što mu je omogućilo i nov odnos prema budućnosti, učvršćujući ga u sadašnjosti.

Iz prošlosti je preuzimao brojne filozofske i estetičke pojmove koristeći ih za građenje samostalnog estetičkog diskursa. Uostalom, u tim i takvim okolnostima Kant gotovo od početka svog stvaralaštva, može se reći od doktorske disertacije, uporno i sistematično razvija svoje estetičke poglede, svoju estetiku, započinjući je s „Kritikom čistog uma“ posvećujući pažnju dvama pojmovima važna za estetiku – prostoru i vremenu, bitnih za ono što on naziva transcendentalnom estetikom, stavljajući je ispred transcendentalne logike i transcendentalne metode kao tri stuba njegove filozofije.

Gruborova knjiga je štivo usmereno da nas uveri ne samo u „raison d’�tre“ Kantove filozofije i estetike, nego i u potrebu modernog mišljenja da u njima traži uporište za razumevanje savremenog sveta.

Ova knjiga nudi uvid u filozofsku estetiku kakvu je Kant oblikovao sa obiljem ideja, pojmova, složenih pitanja, misaonih okvira estetičkog diskursa, što omogućava i daje šansu savremenim istraživačima da utvrde odgovarajući metodološki okvir i pojmovnu aparaturu za sopstvena traganja. Autor je u ovoj knjizi kao cilj sebi postavio da pronađe stajnu tačku sa koje se može sagledati celina onoga što čini estetičku baštinu sa njenim glavnim tokovima i svojstvima kako bi se što bolje dokučila dešavanja u savremenom promišljanju čitave estetičke sfere.

S obzirom na razvijen i koherentan estetički sistem, koji je Kant strpljivo i dugo stvarao, savremeni istraživač se retko opredeljuje za njegovo celovito predstavljanje te otuda najčešći parcijalni uvidi koji se bave pojedinim segmentima, grupama pitanja i izdvojenim aspektima. Na takav se postupak odlučio i Grubor izdvojivši dva aspekta od kojih se prvi tiče odnosa Kanta i mentalističke paradigme u filozofiji i filozofskoj estetici, ističući time Kantovo nagoveštavanje modernog filozofskog mišljenja koje će snažno podsticati sva ona društvena i misaona kretanja koja vode ka prosvetiteljstvu i koja će uticati na njegovo utemeljenje.

Ne treba izgubiti iz vida da je Kantova filozofija nastajala pre, tokom i posle „Francuske revolucije“ i da nije mogla ostati ravnodušna na sve što se u tom razdoblju dešavalo podstičući i sama ta zbivanja naročito ukazivanjem na kritičko mišljenje i prosuđivanje. Znamenita Kantova pitanja: Šta mogu da znam? Šta treba da činim? Čemu mogu da se nadam? govore o tome da je njegovo filozofsko mišljenje otvoreno i da ga ne sputava nikakva dogma. To je dobra opomena onima koji nastoje da filozofija ostane zatvorena u krute okvire i etablirane obrasce promovisane u profesionalnoj filozofskoj sferi. Opasnost preti i od njenog prelivanja u onaj prostor u kojem postoji sklonost uprošćavanju i redukovanju, zapravo njenom vulgarizovanju.

Drugi aspekt se odnosi na neka konkretna pitanja Kantove estetike, a u prvom redu na pojmove kao što su moć suđenja, estetički sudovi, estetičko iskustvo i sve ono što ga na određeni način sačinjava – sud ukusa, osećaj zadovoljstva, bezinteresno dopadanje; zatim, estetički predmet i ona pitanja koja ga neposredno dotiču, apriorne tvrdnje o predmetu suda ukusa, lepo i razumevanje lepog i pronalaženje njegovog uporišta, kao i mnoge druge kategorije i pojmovi koji doprinose boljem razumevanju složene prirode estetskog iskustva i estetičkog predmeta kao temelja filozofske estetike.

Ono na šta nas upućuje ovaj Gruborov uvid svodi se na zaključak da ne postoji jedna šifra za odgonetanje bezbrojnih i raznovrsnih Kantovih pretpostavki, tvrdnji, stavova u njegovom estetičkom sistemu i da je potreban golem trud za prodiranje u slojevitu strukturu njegovog teksta koji je žestokim redukovanjem sveden na samu suštinu impozantnu po svojoj jednostavnosti, ali nepristupačnu za svakog nepripremljenog za takvu vrstu čitanja i kretanja po Kantovim misaonim meandrima.

Proverenim hermeneutičkim postupkom, uz dobro poznavanje dostignuća u istraživanju Kantovog dela, naročito na nemačkom prostoru, Grubor je svojom knjigom osvežio pomalo zaboravljenu i svakodnevnim prilikama i neprilikama potisnutu Kantovu misao.