ANTOLOGIJE

Riznica motiva iz sveta detinjstva

Antologija savremene srpske dečije poezije – Najlepše pesme za decu, u izdanju beogradske izdavačke kuće Tanesi, na prošlogodišnjem, 61. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga dobila je Nagradu za dečju knjigu godine. „Ova antologija priređivača Nenada Simonovića, koju su ilustrovali Vesna J. Knežević i Mladen Anđelković, obuhvata sve ono što spada u domen dečjeg interesovanja. Na 256 stranica stalo je sve ono što predstavlja najvredniji sadržaj poezije za decu – od Zmaja, preko Duška Radovića, LJubivoja Ršumovića, do mlađih pesnika. Podeljena u nekoliko celina, knjiga je riznica motiva iz sveta detinjstva koju prate vrlo maštovite ilustracije živih boja. Namenjena je najmlađima, ali i svima onima koji brinu o deci od prvih koraka do adolescencije“, ocenio je sajamski žiri obrazlažući nagradu.

U Tanesiju kažu da su ovu antologiju spremali pune dve godine sa željom da Najlepše pesme za decu postanu najdraža knjiga – drugarica i dug. Reč je o riznici, antologiji, pesmologiji i radosnici za malu i veliku decu u kojoj je u deset tematskih poglavlja, koja ne moraju da se čitaju po redu, sabrano 408 pesama 40 najpoznatijih srpskih pesnika – od Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića, preko Branka Radičevića, Alekse Šantića, zapostavljenog Branislava Cvetkovića u umetničkom svetu poznatog kao Brana Orfeum, do Dragana Lukića, Dušana Duška Radovića, Milovana Danojlića, Miroslava Mike Antića, Branka Ćopića, nezaobilaznog LJubivoja Ršumovića, i mlađe generacije stvaralaca za decu sa Dejanom Aleksićem na čelu.

– Svaki cvetnik ove vrste je dobrodošao. Još ako je to lepo ukrašena knjiga, koju brzo zavole i najmlađi i najstariji, onda je to pun pogodak. Znam, biće tu nezadovoljstva kod nekih pisaca, uvek toga ima, ali treba shvatiti da je to samo jedan predlog za koji je odgovoran sastavljač cvetnika – kaže za Danas pesnik LJubivoje Ršumović, koji je u ovoj antologiji od korica do korica, jedan od najzastupljenijih autora.

On smatra da, ova knjiga, između ostalog, potvrđuje i kontinuitet dečje poezije u srpskoj književnosti. Autor knjiga za decu, koji i danas rado čita poeziju Branka Ćopića, Duška Radovića, Miće Danojlića, Petra Pajića, Jesenjina, Karla Sandberga i Aleksandera Alan Milna, ističe da je posebno u današnjem svetu brzine i tehnologije, važno čitati deci pesme i učiti da se druže s knjigama.

– Deca koja ne rastu uz knjige, okružena knjigama, i udubljena u čitanje, ostaće u neku ruku invalidi za ceo život – upozorava Ršumović.

Imajući u vidu da su mnoge od pesama iz ove Tanesije antologije dečje poezije poznate i kao veliki muzički hitovi, ne samo u izvođenju Dečjeg hora Kolibri, Minje Subote i pokojnog Dragana Lakovića, nego i u rok varijanti (Rokenrol za decu, Vlada i Gile – Vlado Divljan i Srđan Gojković, 1989), Ršumović naglašava da je „to prožimanje neophodno“.

– Nema opere bez libreta, nema hita bez teksta. Uostalom, smiješano najlakše se pije kako nas uče mudri stvaraoci – kaže sagovornik Danasa.

Upitan koliko povremeno objavljivanje ovakvih antologija dečje poezije utiče na status i kvalitet dečje književnosti u srpskoj kulturi, Ršumović odgovara da „postoje ciklusi u pojavljivanju cvetnika ove vrste, o čemu promišljaju urednici izdavačkih kuća i autori“.

– Pesnici se u to mahom ne mešaju, mada nerado priznajem da često, umesto mešanja, ima mešetarenja – zaključuje Ršumović.

NJegov kolega po peru Vladimir Andrić, inače i dramaturg, reditelj, dugogodišnji urednik Dečjeg i školskog programa RTS, poznat kao jedan od „najgledanijih pisaca za decu“, kaže za Danas da su dosad objavljene mnoge antologije dečje poezije i da njihov kvalitet i sadržaj pre svega zavisi od književnog ukusa i shvatanja književnosti samog priređivača.

– Za mene je epohalna bila antologija Duška Radovića, koja je u vreme kad se pojavila 1980, dala presek i snimak prilika u srpskoj dečjoj poeziji. Duško Radović je u predgovoru objasnio svoje nemere i kriterijum. Od tada pa naovamo pojavilo se pet, šest antologija, od kojih je ona koju je priredio Dragomir Brajković bila veoma solidna. Jedan od problema je što izdavači ne pitaju i ne konsultuju pesnike kad rade takve knjige, niti im pošalju primerak antologije u kojima su i njihove pesme, tako da sam uglavnom površno upoznat sa rezultatima tog, u svako slučaju, ozbiljnog izdavačkog rada – objašnjava Andrić.

On kaže da „nije primetio neko novo viđenje dečje poezije i da se poslednjih decenija ona uglavnom reciklira – autorska imena se vrte i ponavljaju“.

– Tanesijeva antologija Najlepše pesme za decu svakako je s razlogom nagrađena na Sajmu knjiga, mada je više poklon knjiga, nego što je dublji zahvat u srpsku poeziju za decu. Ali, ako poezija uđe u kuće, makar i kao poklon, to ne može da škodi, jer će deca imati priliku da nešto i pročitaju – smatra Vladimir Andrić.

Jelena Tasić

Danojlić: Sve što sam napisao pripada svima

– Sve što sam napisao, pa i poezija za decu pripada svima koji to vole, hoće da čitaju ili žele da uvrste u svoje antologije. Hvala Bogu da se ponekad i to dogodi, ali nisam nesrećan kada me u njima nema, kao što nisam ni previše srećan kad se nađem u antologijama. Ja sam nekada s puno žara pisao poeziju za decu, objavio sam tri, četiri zbirke, ali se taj žar vremenom smanjio. Sada dolaze nove generacije, ali je opšti utisak da je prošlo vreme dečjih pisaca kakvi su bili Dragan Lukić, Duško Radović, Mika Antić i da je poslednji pesnik tog formata LJubivoje Ršumović. Dečja poezija je posebna disciplina, koja traži poseban duh, osećaj, dar, znanje – kaže za Danas književnik Milovan Danojlić, koga nove generacije dece u ovoj antologiji mogu da upoznaju kao pesnika koji im otkriva Kako spavaju tramvaji, Kako živi poljski miš, Kako dolazi mrak, Zašto duva vetar, i autora LJubavne i Novogodišnje pesme.

 ………………………………………………………….

AKCIJE

Lejla Kalamujić u Kući za pisce

Šestu (sezonu) godinu Krokodilove Kuće za pisce otvara Lejla Kalamujić, spisateljica iz Bosne i Hercegovine. Rođena je 1980. u Sarajevu, gde i danas živi. Diplomirala na Odsjeku za filozofiju i sociologiju. Autorka je dve zbirke priča – Anatomija osmijeha (Zoro, Sarajevo/Zagreb 2010), i Zovite me Esteban (Red Box, Beograd 2016). Objavljuje prozu, eseje i kritike u časopisima i na veb portalima u BiH i regionu. Knjiga Zovite me Esteban dobila je nagradu Edo Budiša za najbolju zbirku kratkih priča u 2015, a bila je i u užem izboru kao BiH kandidat za Evropsku književnu nagradu 2016. godine. Lejla Kalamujić dobitnica je nagrada za kratke priče, od kojih je poslednja prva nagrada na regionalnom konkursu Write Queer u Crnoj Gori u decembru 2016, za priču Nesretni život Sofije R.

Boravak Lejle Kalamujić realizuje se u partnerstvu s književnom mrežom Traduki.

Iz kritike: Udruženje Krokodil 2012. osniva prvi kontinuirani rezidencijalni program za pisce u Srbiji – Krokodilovu Kuću za pisce. U njoj od tad na stipendiranim mesečnim boravcima redovno žive i stvaraju autori iz mnogih regionalnih, evropskih, a sve više i svetskih zemalja. Ovaj program utiče i na obim i dinamiku književne saradnje, i ostvaruje direktnu dvosmernu komunikaciju između zemlje iz koje pisac dolazi i književnog i kulturnog života Srbije i Beograda. Traduki projekat je Saveznog ministarstva za Evropu, integraciju i spoljne poslove Republike Austrije, Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, Švajcarske Fondacije za kulturu Pro Helvetia, Kancelarije saveznog predsednika Republike Austrije, KulturKontakta Austrija, Goethe instituta, Fondacije S. Fischer, Javne agencije za knjigu Republike Slovenije (JAK), Ministarstva kulture Republike Hrvatske, Resora za kulturu Vlade Kneževine Lihtenštajn, Fondacije za kulturu Lihtenštajn, Ministarstva kulture Republike Albanije, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Ministarstva kulture Republike Rumunije i Ministarstva kulture Crne Gore.

************************************************************

PLEMIĆ U KNJIŽEVNOSTI

A zar baš tako ne mora biti u ovom nestvarnom svetu?

Znate li, efendi Samler, da u ovoj zemlji svi valjani ljudi pre ili kasnije završe u zatvoru? – rečenica je iz romana S nekog drugog sveta Eugena Šuljgina, koji je, u prevodu Sofije Kristensen, objavila IK Arhipelag u vreme prošlogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga.

Pisac oseća svim svojim bićem da u svom književnom prtljagu nema priču nimalo nalik priči koju je spreman da napiše. Pre pisanja, pisac („Otkako zna za sebe pisanje ga je ledilo“) odlučuje: nema udaljavanja već samo približavanje stvarnom. Priča koju je dobio narasta u njemu kao kvasac. Gnjavi ga, ne može da dočeka čak ni da doručkuje. Sanja li? Đulino izmučeno telo. Erolovo izmučeno telo. Devojka bez lica umrla tokom mučenja u nekoj ćeliji daleko na istoku Turske, Selin koja uzalud čeka svog pregaženog oca, Andromaha koja pronalazi svog Dimitrija, kuće u plamenu… Seda za sto pognutih leđa i čeka prve nespretne rečenice. U glavi opšti haos kao i uvek pre nego što započne… I, ispisuje priču koja je sve njegove prethodne pripovetke ogolela do gole kože.

Ima li razlike?

Pisac kritičar, čitalac saučesnik (željenog Kortasarovog tipa) – na trenutak, otkud? NJegove misli uperene su ka Selin Gozdemir, i njena lepa kolena – sve pretvarajući se i sam da je stvarnost predstava koja se izvodi (samo) za njega, u ranim jutarnjim satima, sklapa korice pročitanog romana sa sve naznačenim (običnom olovkom) fragmentima, filozofemama („Samo u jeziku postoji nekakva sloboda“), dramskim segmentima („Dovoljno je upaliti televizor i neredi su ti već u kući“), preciznim domišljanjima („U ovoj kući vlada veliki umor“). Naravno, nema vremena za doručak. Misli na proteklu noć, „na sate koji su nestali u batrganju između prosvetljenja i beznađa“, misli kako da svoje utiske, ugradi u svoju priču. Pisac kritičar želi da napiše esej samo za sebe, esej koji će mu otvoriti oči, a to jeste – složiće se sa piscem – vrhunsko postignuće jednog teksta. Prirodno, u glavi mu je opšti haos. Seda za sto pognutih leđa i čeka prve nespretne rečenice. I prve nespretne rečenice postaju rukopis male priče o velikoj priči Eugena Šuljgina koji je sebi kao autoru namenio funkciju književnog lika, pisca Samuela Samlera.

Eugen Šuljgin je ruskog, plemićkog porekla, a plemić je i u književnosti, istakla je jednom prilikom književnica Vida Ognjenović. A da je plemić i u književnosti, Šuljgin je dokazao i romanom S nekog drugog sveta (prevela s norveškog Sofija Kristensen). Čitaocu je ostavljena za pamćenje priča o uvek izazovnom susretu Istoka i Zapada, slovo o Istanbulu kao Gradu priča, gradu sećanja i želja, gradu smrti i neba; priča o tokovima istorije i tradicije savremene (oduvek) podeljene Turske. Nema uramljene slike stvarnosti bez paralelnog života velikog grada, ni bez verne slike obnovljenog islamizma. Kako će se imenovati paralelni život podzemnog Istanbula, to i nije najbitnija stvar. Pratimo i tragove vizantijskog života, uveravamo se u bogatstvo gradskog života sa stalnim zadahom prošlosti, tajnovitosti i mistike… Zahvaljujući piscu Samuelu Samleru, koji je oduvek želeo da vidi Zlatni rog, uspeli smo da zavirimo i u najzloglasnije turske zatvore i to jeste jedino moguće pravo sagledavanje stvarnosti, bliže približavanje stvarnom ne postoji („Čak sedmorica? Sedmorica mladih, savesnih policajaca? Koji održavaju red i mir? Glave porodice? Zar su čestiti pronosioci slave ove države mogli da učestvuju u grupnom silovanju ove žene u pritvoru, štaviše: mesecima“). Pisac vlada zapletom priče i vođen je jasnim likovima koji nipošto ne odustaju od svojih budnih snova i vapaja duha za slobodom pa i neka „niko nema poverenja ni u koga. Vlasti nemaju poverenja u svoje građane, građani u državu, država ni u koga…“ – i pokazuje nam, zapravo, razornu sliku savremene Turske koja jeste svet haosa, bola, straha („Živimo u policijskoj državi. Turska se nikad neće promeniti“). Misli se na hapšenje demokratije, stalnim presvlačenjem diktature i jednoumlja, ukidanje slobode govora, progone neistomišljenika i eliminisanje privida njihovog pravednog sveta koji oni svojim Prisustvom daju, ali i udaljavaju od stvarnosti. I kao takvi, Junaci Šuljginovog romana ubeđeni su da baš oni jesu nosioci žive istorije (Samler će reći Vasilikosu da u njegovoj priči ima nečega što se ponavlja iz generacije u generaciju, poput minijaturne kopije velikih događaja, onih koji čine istoriju), traže rešenje za pristojan život, tumače svoje revolucionarne ideje, ističu problem odgovornosti, neophodnost otpora ideologijama, osećanje za društvenu pravičnost, kritikuju duhovnu situaciju vremena, i ono najbitnije: odsustvo svesti o nestajanju sveta, i sva ta pitanja o slobodi i o tajanstvenom razlogu slobode, kako razmišlja filozof, zapravo jesu rasprave o nepromenjivoj stvarnosti Turske, i iluzijama, ništa drugo!

A teško jeste nametnuti sopstveno razumevanje sveta – sve njihove misli su reprize, slaže se pisac kritičar – i sve to u vremenu kad rešenja Ništa menjaju u Ništa, u vremenu kad je slobodouman čovek stavljen van sveta. I dokle književni junaci sve vreme razvijaju zajedničku temu, Šuljgin koristi njihove priče da bi stvorio drugu priču, i tako sve do zaključka, odnosno dokaza da književnost nije nezavisna realnost – i neka ostane protivno jednom od razmišljanja Rolana Barta koji je govorio da literatura nema ničeg zajedničkog sa stvarnošću. Pazi, bogati! Jednog trenutka, Samuel Samler kaže: „Bio sam u Kafkinom predvorju, Selin“. Razumemo se i nastavljamo zajedno, pisac i čitalac saučesnik koji je itekako sposoban da vidi kako stvari stoje, i da razume pisca koji se seća kako je jednom, kao mlad, odgovorio novinarki koja ga je intervjuisala: Obožavam da budem pisac, jer obožavam da budem Bog! I ovo mesto jeste jedno od tvrdih tačaka romana, jer – to je trebalo da bude šala, i novinarka je to i prenela kao šalu, ali zapravo je to bila istina, i Samler se tako osećao čitavog života: „Obožavam da se igram Boga… Pre nego što se rastoči i pretvori u nekakav glas, ja sam Boga tako zamišljao, kao čovekoliko biće koje s velike razdaljine posmatra sve ono što mili našom zemljom. A tako sam i ja stvarao svoje likove, igrao sam se sa njihovim pričama kao lutkama“.

I? Tako sve dokle se pisac – Bog (Samler) nije zatekao u Kafkinom predvorju, u Istanbulu, u kome ne postoji igra sa likovima kao lutkama. Igra je mnogo ozbiljnija, ulog je sam život. Razumljivo, u uobrazilji čitaoca saučesnika, koji Boga ne zamišlja kao čovekoliko biće, pre ga vidi kao bezgraničnu Belu svetlost koja neizmerljivom kosmičkom energijom bdi nad nama. I sve nam se čini, nama čitaocima, da je ta Bela svetlost dobrim svojim delom usmerena vekovima ka Istanbulu. Tu je dobrim svojim delom zastala, ne pomera se. Nepokretna je. Jer, pod Belom svetlošću nad Istambulom, pisac je i dokazao da postoji „jedan drugi svet, jedan stvarni svet iza stvarnog sveta“. I, naravno, na kraju priče, Pisac – književni lik, piščevu stolicu prepušta Eugenu Šuljginu. Tada je pisac Samuel Samler viđen poslednji put. Gubi mu se svaki trag (ne i njegovoj pobedničkoj priči na konkursu za Najbolju pripovetku Istanbula), kao što se gubi trag i piscu kritičaru posle tačke na kraju ove rečenice.

Milan R. Simić

**********************************************************************

SAVREMENA PROZA

Povezivanje različitih ljudskih istorija

Marija Đoni je lik atipičan u svakom društvu – ona je glumica izuzetne lepote, koja ponosno nosi svoju ženstvenost na visokim štiklama, bez namere da se povuče. Zena je žena koja odbija da se pogleda u ogledalo, jer je vreme za nju stalo na fotografiji napravljenoj na dan veridbe sa Metom Rokom, bivšim visokim funkcionerom u Pokrajini koja se bori da dobije sopstveni Ustav. NJihove priče ukrštaju se u romanu Definicija ljubavi Marije Đoni Vetona Suroija, koji je, u prevodu Đorđa Božovića, nedavno objavila IK Samizdat B92. Roman povezuje različite ljudske istorije, ljubav, bračni život, političke funkcije, špijunažu, nasilje nad ženama na onim mestima i od onih ljudi od kojih se to najmanje očekuje. Može se čitati i kao ljubavni i kao istorijski roman, kao politički triler i kao psihološka analiza. Iako je radnja smeštena u Pokrajini u kojoj se govori jezikom komandovanja i u romanu se pojavljuju istorijski podaci i imena ličnosti sa Kosova druge polovine 20. veka, autor nijednom ne pominje naziv mesta, niti albanski jezik. Ovaj roman kritičari smatraju jednim je od najlepših i najbolje napisanih dela savremene proze na albanskom jeziku, saopštava izdavač. Veton Surroi rođen je 1961. u Prištini. Novinar je, publicista i pisac. Tokom 1990-ih godina bio je istaknuta ličnost civilnog društva na Kosovu. Utemeljivač je najvećeg dnevnog lista na albanskom Koha ditore i nezavisne televizije KTV. Srpsko izdanje njegovog romana Milijarder objavljeno je 2015, a publicistika Zmijske noge i Ambasador 2016, u izdanju Samizdata B92.

K. S. D.

**********************************************************************

POLUŽIVOT

Rat crnih i belih veštica

Treći i finalni deo serijala Poluživot iz žanra fantastike za mlade, britanske autorke Sali Grin, roman Izgubljen i nađen pojavio se nedavno u izdanju IP Evro Book, u prevodu Jane Tufegdžić. Knjiga nastavlja priču iz Bele vrane i Crnog srca koje su i kod mladih u Srbiji i širom sveta postigle veliki uspeh, s obzirom da je ovaj serijal ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao najprevođeniji debitantski roman za čije su prevođenje prava prodata u 45 zemalja. Čitaoci i kritičari često porede serijal Poluživot sa knjigama o Hariju Poteru, ocenjujući svet crnih i belih veštica u kome se dešava radnja Poluživota kao veoma sličan čarobnjačkom svetu u kome živi Hari Poter, ali i likove kao veoma originalne i nepredvidive. Trilogija je, inače, smeštena u modernu Englesku, zemlju zahvaćenu ratom između crnih i belih veštica koji se odvija naočigled običnog stanovništva. Sali Grin rođena je 1961. i živi u Vortingtonu sa sinom i mužem. Odustala je od uspešne karijere finansijskog stručnjaka kako bi se posvetila studijama kreativnog pisanja. Slobodno vreme najradije provodi u šetnjama po Velsu. Trilogija Poluživot, to jest prvi roman iz trilogije Bela vrana, njen je književni prvenac, preveden na 45 jezika. Čuvena produkcijska kuća Foks otkupila je prava za ekranizaciju ovog serijala i očekuje se snimanje prvog filma.

K. E. D.

***************************************************************

PRONAĐENI U PREVODU

Mačke slikari u NJu Orleansu

Krajem prošle godine u Sjedinjenim Američkim Državama izašla je antologija Cat Painters: An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (Mačke slikari: antologija savremene srpske poezije), u izdanju izdavačke kuće Dialogos Press iz NJu Orleansa, saopšteno je iz Srpskog književnog društva. Antologiju su uredile i uvod napisale dr Biljana D. Obradović – pesnikinja, profesorka na Univerzitetu Gzejvijer u Luizijani i dr Dubravka Đurić – pesnikinja i profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Na naslovnoj strani je reprodukcija slike Milete Prodanovića, beogradskog slikara i profesora Fakulteta likovne umetnosti, inspirisana autoportretom Milene Pavlović Barili. Predgovor je napisao jedan od najznačajnijih savremenih američkih pesnika, Čarls Bernstin, a svojim recenzijama knjigu su podržali ugledni kritičari, pesnici i profesori Mardžori Perlof, DŽerom Rotenberg, Rejčel Blau DuPlezi, Ričard DŽekson, Ron Siliman i Stefani Sandler.

Antologičarke su Mačke slikare posvetile Čarlsu Bernstinu, koji je 2016. gostovao u Beogradu i svoj rad predstavio u Kulturnom centru Beograda, na Fakultetu za medije i komunikacije i na Filološkom fakultetu, a zahvaljujući kome su i došle u kontakt, i Čarlsu Simiću, koji je uredio prethodne dve antologije srpske poezije na engleskom jeziku. Najveći deo prevodilačkog posla uradila je Biljana D. Obradović, a uključeni su i prevodi više od 30 uglednih prevodilaca koji su prevodili srpske pesnike na engleski. Antologija obuhvata 71 pesnika, sa podrobnim beleškama o svakom autoru i prevodiocu, kao i sa detaljnom bibliografijom tekstova o srpskoj poeziji i antologijama srpske poezije koji su izašli u Srbiji i regiji, kao i u SAD, kao i bibliografija izbora srpskih pesnika koji su se pojavili u antologijama koje predstavljaju istočnoevropsku poeziju na engleskom jeziku. Sve ove informacije pružaju dobar orijentir za one koji će se u budućnosti baviti srpskom poezijom. Rad na antologiji trajao je oko četiri godine.

Urednice su želele da anglofonoj ali i svetskoj publici pruže jednu reprezentativnu antologiju koja će pokazati nekoliko generacija pesnika rođenih između 1941. i 1981. U antologiji su predstavljene pesme Vujice Rešina Tucića, Judite Šalgo, Katalin Ladik, LJiljane Đurđić, Stevana Tontića, Mirka Magaraševića, Slobodana Tišme, Slobodana Zubanovića, Dragana J. Ristića, Raše Livade, Duška Novakovića, Radmile Lazić, Novice Tadića, Vladimira Kopicla, Vojislava Despotova, Bratislava R. Milanovića, Stane Dinić Skočajić, Slavoljuba Markovića, Saše Vežić, Ivane Milankov, Milovana Marčetića, Aleksandra Soknića, Verice Živković, Milana Đorđevića, Miloša Komadine, Miodraga Raičevića, Nikole Vujčića, Kajoko Jamasaki, Nine Živančević, Snežane Minić, Danice Vukićević, Jelene Lengold, Zvonka Karanovića, Živorada Nedeljkovića, Dragana Jovanovića Danilova, Vojislava Karanovića, Dubravke Đurić, Biljane D. Obradović, Jasne Manjulov, Dejana Ilića, Milorada Ivića, Nenada Miloševića, Milana Orlića, Marije Knežević, Jelene Marinkov, Saše Jelenkovića, Dejane Nikolić, Vladislava Vojnović, Lasla Blaškovića, Ota Horvata, Srđana Valjarevića, Ane Ristović, Nataše Žižović, Nenada Jovanovića, Ksenije Simić-Muller, Snežane Žabić, Milene Marković, Jelene Kerkez, Alena Bešića, Dejana Čančarevića, Danice Pavlović, Natalije Marković, Enesa Halilovića, Dragane Mladenović, Jasmine Topić, Siniše Tucića, Marjana Čakarevića, Maje Solar, Vladimira Stojnića, LJiljane Jovanović i Jelene Savić. Antologija obuhvata nekoliko tendencija prisutnih u srpskoj poeziji od 1970-ih.

K. D. D.

**************************************************************************

POEZIJA

Jedan pesnik sanja u Srbiji

Prodavac magle Ibrahima Hadžića, Gradimir, Rožaje 2015.

Jedan pesnik sanja u Srbiji. Ima teške i mutne snove, tako sanjaju pesnici, posebno oni koji danas u Srbiji žive. Osim toga, ovaj pesnik nije srpske vere, nego je musliman, makar bio i ateist. Ibrahim Hadžić, divan je pesnik, koji mimo poezije, sakuplja gljive po livadama ove zemlje. Silno se bavi probiranjem: koje su otrovne, a koje ne, pa tako postupa i sa ljudima. Trebalo bi da postoji posebna knjiga u kojoj je naznačeno koji ljudi su otrovni, pa ih ne treba doticati, ne znam kako ovu još niko nije napisao.

Već dugo ne živim u Srbiji, pa ne znam kako se onde sanja, posebno kako pesnici sanjaju, naročito kad baš ni pravi Srbi nisu. Držim tako u ruci knjižicu svoga prijatelja, kao putokaz u tamošnje snevanje i kao eminentan tekst neke nove vrste nadrealizma, koji zasigurno pripada antologiji crnog humora, Bretonovoj. Jer u svem tom poslu sa nejestivim darovima prirode, pa onda i sa opasnim, nesvarljivim, otrovnim događajima one zemlje, Ibrahim pokazuje očaravajući humor, onaj koji se i pod vešalima javlja. Mislim da u ovom štivu nema nikakvih dopravki, san sam ispisuje taj tekst koji sam nedavno iz Srbije doneo kao najzanimljivije što što sam pronašao ovog časa u njenoj poeziji. U njemu objašnjeno je nesvesnim snagama pesništva kako se tamo živi, i zašto. Jer na javi ovo je teško objasniti, pa se u tom pitanju san mora dozvati u pomoć. Zbog toga ovaj pesnik tako često vidi u snu salu punu neodređene publike, kojoj treba da pročita svoje stihove, samo što je ove negde zaboravio, a nijednu svoju pesmu ne zna napamet. Što je znak njegove unutrašnje svesti da nema kome svoje stvari ni da čita. Tako se ređaju slike, nadrealne, kao što crteži su i kolaži, Maks Ernestovi. Gde su pojedinosti sasvim razumljive i trivijalne, spojene u neku čudesnu smesu veselog bezumlja. Po zakonima Srbije, sanja Hadžić, moguće je otići u penziju ako podnosilac zahteva dokaže da ima 18 godina umetničkog staža i petnaest metara zida u stanu, bez ijednog otvora – reče neki čovek koji je radio u socijalnom. Počeo sam da premeravam zidove po kući. Stalno sam se primicao broju petnaest metara, ali računicu su mi kvarile puškarnice i otvori za ptičja gnezda. Zazidaj ih, savetovao mi je komšija, ali nemoj potpuno. Nemoj ih zabetonirati. Ako te slučajno ne penzionišu, da ih možeš i kasnije koristiti. Jer u toj zemlji ništa nije sigurno, ni u snu, ni van njega. A i sa zaposlenjem stoji nekako, kao u snu, Ibrahimovom. Jedna lepa sredovečna žena stoji pored sanduka sa sladoledom. Saznajem da je ona to mesto dobila na konkursu. Prednost se davala onoj osobi koja govori bar dva svetska jezika i ima najbolje internacionalno seksualno iskustvo. Zbog čega je umrla najstarija srpska pesnikinja, Desanka Maksimović? …od uzbuđenja, sanja Hadžić, jer se konačno ostvario NJEN životni san da bude fudbalski sudija, pa je umrla od napora jer je sve vreme trčala po stadionu u želji da se predstavi kao sudija koji sve vidi.

Pesnički nastupi sa pogrešnim rezultatima, izgubljeni rukopisi, i oni, odbijeni od različitih urednika, a knjige, u ogromnim rafovima i metalnim gondolama, umesto knjiga bile su poslagane cigle. Sabrane cigle. Odabrane cigle. Cigle u platnu, u koži. Filozofske cigle. Političke cigle. Sa riknama, i cigle bez ikakvih natpisa…

Tako naši sni sintetizuju zbilju, uzimajući od nje ono najbitnije, što je već dokazao Frojdov nauk. Jer ne može sve u toj zbilji biti pregledno i jasno, danomice iz te goleme tvari rasipa se na sve strane, san tada dolazi kao njen antologičar, makar, kao i u antologijama, uvek postoji nešto veštačko i zbijeno. Zbijeni su tako i u Hadžićevim snovima mnogi različiti ljudi, poznati i nepoznati, čudovišno okupljeni na malom prostoru republike snoviđenja.

Napokon, moj prijatelj sanjao je i mene, bez obzira na moju udaljenost. U luksuzno nameštenoj sobi Lola je upredala Boru, i pokušavala da ga umetne u iglu. Šta to radiš?, pitao sam zbunjen prizorom. – Proveravam onu biblijsku izreku – da li se kamila može provući kroz iglene uši – kaza, i nastavi započeti posao.

Bora Ćosić

 ********************************************************

DELJENJE ISKUSTAVA

Roditeljstvo se najlakše savladava ljubavlju

Jelica Greganović, autorka knjige Zovem se mama, koja se prošle godine pojavila u izdanju beogradske Lagune, objašnjava da nije imala ambiciju da piše neko opšte uputstvo o podizanju dece, pa čak ni da daje savete, jer svaki roditelj i svako dete su jedinstveni i nema recepta kako da se rešavaju svakodnevne situacije tokom nečijeg odrastanja. Uverena je da treba slediti primer naroda u kojima majke svoju decu stalno drže uz sebe sve dok ona to žele. Dalje, prema njenim rečima, roditeljstvo se najlakše savladava ljubavlju. „U stvarnosti se dešavaju stvari koje nisu predviđene nijednom knjigom. To je život. Kad se dete rodi, roditelji imaju romantičnu viziju kako će ono imati majčine oči, ili očev nos, a zapravo ono ima stričeve uši i niko nema pojma odakle mu takva boja očiju. Ako neko veruje da će da dobije dete koje će da bude kombinacija naravi i karaktera roditelja, grdno se vara. Istina je da će najmanje ličiti na roditelje, ali će zato ličiti na pitaj boga koga na ovoj planeti. Odnosno, liči samo na sebe. Upravo zbog toga je vrlo teško dati savet. Ono što je ideja ove knjige jeste deljenje iskustava“. Autorka ističe da je Bob Živković, ilustrator, svakoj od ovih 38 priča utkao duh svojim jedinstvenim ilustracijama. „Ja pišem onako kako Bob crta, i Bob crta onako kako ja pišem“, kratko objašnjava. Živković potvrđuje da su on i književnica duhovno na istoj ravni i imaju isti smisao za humor. „Moji crteži su uvek na strani dece i nije mi žao roditelja, jer oni treba da su srećni što su postali roditelji i dobili priliku da od dece stvore ljude“, zaključio je on. Jelica Greganović jedna je od osnivača Radija B92 i prva urednica njegove informativne redakcije. Napisala je nekoliko zbirki priča – Osmeh za svaki dan, LJubav i druge sitnice, Od reči do reči i Ispod sedmog neba, kao i knjigu za decu Mravac Mrav (sve u izdanju Lagune). Pisala je ili piše za B92, Vreme, NIN, Ekonomist, Roditelj i Dete, Politikin Zabavnik…

K. L. D.