Foto: Gustavo Cuevas/EPA

Posle organizovanja svojih seansi širom zemljinog šara, poznata umetnica, „baka performansa“, vratiće se konačno u svoj rodni grad, posle više od četrdeset godina.

Kako saznajemo iz premijerkinog intervjua, to je državni projekat, koji je već dogovoren, a kojim će se obezbediti „nadam se, veliko pomirenje i građenje mosta između Srbije i Marine Abramović, jedne od naših najvećih savremenih umetnika, ako ne i najveće. Srbija je nju nepravedno zapostavila i nismo joj pružili dovoljno podrške…“, naglasila je Ana Brnabić.

Za razliku od mnogih mojih sugrađana, čak i umetnika, ja sam neko ko uvažava lik i delo Marine Abramović. Mnogi od njih ne priznaju bodi-art kao umetnost, ali teško se može reći da je Srbija zapostavila Marinu Abramović, da joj nije pružila šansu i podršku. Za ljubav, kao i za mržnju, potrebno je dvoje. Ekscentrična umetnica, heroina narcističke kulture, često lažljiva dama, nije bila nimalo nežna prema Srbiji, o kojoj je u javnosti često govorila sa potcenjivanjem. Čas joj je „stalo do Srbije…“ a čas „neće da kroči na srpsku zemlju… “ Može joj se! Istine radi, moram da kažem da je Marina Abramović danas sasvim sigurno jedna od najmarkantnijih žena na svetskoj umetničkoj sceni.

I površno prelistavanje intervjua Marine Abramović, kao i tekstova o njoj, koje sam objavila u knjizi: Nataša Marković „MARINA ABRAMOVIĆ- HEROINA NARCISTIČKE KULTURE“ (Plavi jahač, 2011) upadljivo je njeno stalno kukumavčenje na njen status u Srbiji. Koliko je meni poznato, mnoge kulturne institucije, proteklih deset godina, pozivale su M. A. da dođe u Srbiju. Ne tako davno, kada je Nebojša Bradić bio ministar kulture Srbije, nudio je Marini Abramović da predstavlja Srbiju na Venecijanskom bijenalu 2011. godine. Najpre je prihvatila, a zatim je odbila ponudu. U to vreme ona je očijukala sa Crnogorcima, jer su joj obećali akademiju, MACO centar na Cetinju, od koga nije bilo ništa. Te godine ona je predstavljala Crnu Goru na Venecijanskom bijenalu. U svim tekstovima od 2012 godine, širom sveta, govorilo se o njoj kao o crnogorskoj umetnici, rođenoj u Beogradu. Te iste godine došla je u Beograd i primila „Nagradu Braće Karić“.

Beogradski nedeljnik „Vreme“ objavio je 30. novembra 2006. godine intervju u kome Marina Abramović između ostalog kaže:

„Moj utisak je da svi koji su uspeli, morali su da odu iz ove sredine, jer nisu dobili podršku koja im je bila potrebna. A najveća tragedija je da ima toliko talentovanih ljudi koji ne mogu da se razviju. Što se tiče mog dela, mogu samo da kažem da ne postoji nijedna publikacija na našem jeziku koja govori o mom tridesetpetogodišnjem opusu. Niko se nije potrudio da prevede neku od mojih knjiga i objavi je na srpskom jeziku. Ja sada imam šezdeset godina i nikada nisam imala retrospektivu u mojoj zemlji…“

Posle više od četrdeset godina umetničkog rada poznate umetnice, prvi put sam u Srbiji i regionu objavila dve knjige o Marini Abramović. Želela sam kulturnoj javnosti da približim, iz raznih uglova, fenomen umetnosti performansa. Za taj angažman Marina Abramović nikada mi nije rekla – hvala!? Naprotiv, obmanula me je, nije došla na promociju svoje biografije u Beograd, kako mi je obećala, a koju je napisao njen nekadašnji asistent DŽejms Vestkot: „KAD MARINA ABRAMOVIĆ UMRE“ (Plavi jahač, 2013), u izvanrednom prevodu Vesne i Draška Roganovića. Uglednoj izdavačkoj kući MIT PRES iz NJujorka i autoru DŽejmsu Veskotu platila sam 1.000 evra na ime autorskih prava za tu sjajnu knjigu. Godinu dana kasnije, Marina mi je poslala račun na 3.500 evra, na ime saglasnosti za njene fotografije u knjizi.

Posle trideset godina izdavačkog posla, veoma sam ponosna na ovaj izdavački poduhvat, koji je za mene bio preskup i koji me je uvalio u velike neprijatnosti i dugove… Taj projekat je podržalo Ministarstvo kulture Srbije, Narodna biblioteka Srbije, M Magazin, Vlada Vojvodine, Ambasada Holandije, Parobrod. Organizovala sam najmanje pet prezentacija knjige, sa najeminentnijim stručnjacima iz sveta umetnosti, od profesora Ješe Denegrija do Miška Šuvakovića… U trideset godina izdavačkog posla ovo je za mene bio najteži i najskuplji projekat i nikada ga više ne bih ponovila. Iz te velike izdavačke avanture naučila sam da mnogi umetnici svoju najbolju energiju daruju samo umetnosti, a kao ljudi koji hodaju zemljom najčešće ruše mitove o sebi…

Marina Abramović, koja nije došla na promociju Veskotove knjige, dovela me je u veoma neugodnu situaciju pred sponzorima ovog projekta. „Parobrod“, koji je bio jedan od sponzora, i opština Stari grad tužili su me sudu. Oktobra 2017. godine blokiran mi je račun, na milion i sedamsto hiljada dinara!?!

Tražila sam prijem kod predsednika opštine Stari grad Marka Bastaća. Javila mi se Mila Popović, predsednica Skupštine opštine… Otišla sam na razgovor. Rekla sam joj da je Plavi jahač mala, siromašna, nonprofit organizacija, posvećena ženama… Bila sam mnogo naivna, neoprostivo za moje godine i moje iskustvo. Pristala sam da u ugovor uđe rečenica da će M. A. doći na promociju biografije DŽejmsa Veskota i priložila mejl koji mi je poslala. Moj jedini greh je što sam verovala Marini Abramović, koja nije održala reč! Nije došla na promociju Veskotove knjige…

Autorka je vlasnica Izdavačke kuće Plavi jahač