Kod nas se politikom bave najgori

Ovaj razgovor će, nadam se, biti prilika, da govorimo više o vašim političkim stavovima i „razumevanju“ grada, a da se malo odmaknemo od vaše „menadžerske“ uloge svakodnevnih rešavanja komunalnih, građevinskih i drugih tzv. tekućih gradskih tema, sa kojima ste uglavnom prisutni u medijima.

– Ja sam na ovom mestu 15-16 meseci. Posao gradonačelnika jeste praktičan, delatan, a ne demagoški. To je teži, ali lepši put kroz politiku, zato što se tačno vidi šta si ti uradio, a šta ne, vidi se rezultat. Građani to prepoznaju. Imam utisak pričajući s ljudima da većina vidi da se nešto menja i da većina kaže: „U Beogradu je drugačije nego u ostatku Srbije“. Naravno, želim kao i svi da u čitavoj Srbiji bude jednako dobro, ali ne mogu da ne budem ispunjen radošću ako se neke male promene, ali promene, u Beogradu jasnije uočavaju. To je rezultat tog „konkretnog“ u politici. Evo ja krenem s pričom, daj bre da platimo drugi pokušaj vantelesne oplodnje. Hajde u Beogradu da krenemo s finansiranjem drugog pokušaja, i šta se desi. Prvo viču nema kapaciteta, onda ipak kažu: Hajde, a posle tri dana, evo, dogovorili se i biće u celoj Srbiji od 1. januara. Kako da me to ne ispuni? Ili kako da te ne ispuni kada pomisliš da sada neko može da šeta kejom i ne razmišlja da li će da ga pregazi džip, nego mogu deke, bake, mame i tate slobodno da šetaju, ne strahujući za bezbednost dece. Ja sam odrastao na tim kejovima, meni to stvarno znači, a znam i koliko znači ljudima kada vide neko novo obdanište, ulicu, parkić, kad vide da neko radi i da je sređeno…

Znate li, možda, koje ptice su najrasprostranjenije u Beogradu, a nisu vrapci?

– Gačci?

Tačno, bar na Bulevaru kralja Aleksandra… Trebalo bi da im se da neki zvanični sertifikat. Pre nekoliko godina bila je čitava afera u vezi sa gačcima i parkiranim automobilima na Bulevaru… sećate se?

– Da, da sećam se… Gačci su iz krošanja drveća „uneređivali“ automobile… naročito nepropisno parkirane, (ha!), koji godinama „uneređuju“ Bulevar kralja Aleksandra. Sećam se toga, pa je bila povika da treba poseći sve drveće ne bi li te ptice napustile krošnje, pa samim tim i Bulevar.

Da, prilično simbolična pričica, zar ne? Gačci tu dođu kao preteča vaše današnje borbe protiv nepropisnog uparkiravanja, po trotoarima, šetalištima, svuda gde kome padne na pamet. Vi ste prilično žustro ušli u taj okršaj sa „žestokim momcima“ u džipovima, onim istim valjda kojima smetaju ptice…

– Ma, njima smeta sve, samo nisu oni žestoki…

Ali, na radnike koji su dolazili da „paucima“ pokupe ta vozila vađeni su i pištolji, uostalom bili ste prisutni…

– Pa to je priča s početka našeg razgovora. Fukara izbija na površinu a normalni se sklanjaju i to jeste realna cena koju mi plaćamo za tih deset godina. Ali opet, nije to nešto karakteristično samo za grad Beograd. Ali, dobro, mi smo zaista odlučni da to isteramo do kraja. I toliko simbolično koliko smo uspeli da odbranimo šetališta, to je mali pomak u toj priči o pobedi, ne bih ja rekao urbanog nad ruralnim, koliko upristojavanja ponašanja na gradskim površinama.

Čini mi se da ste tu imali više uspeha nego u nekim političkim pričama u kojima ste se našli, naizgled, slučajno. Vi kažete jednu rečenicu i oko toga izbije skandal koji onda traje nedeljama. Tako je bilo sa utakmicom i zviždanjem Marseljezi.

– Da, ali i to je ista priča kao sa parkiranjem gde nije dozvoljeno. Koreni su isti. Marseljezi je zviždalo 1.000 primitivaca, a 49.000 ljudi na stadionu aplaudiralo je 15 sekundi po završetku himne. Na stadionu, pazite, gde je, zaista, specifična i atmosfera i raznolik profil publike. Ogromna većina ipak je aplaudirala. Znali su oni da se himni ne aplaudira, ali učinili su to da zviždanje one hiljade ne bi nadjačalo. Ja sam imao neprijatnosti oko stava za koji sam smatrao da je normalan i neupitan, i da bar tu nema spora, a onda je ispalo da sam se danima svađao po novinama, jer se ispostavilo da neki za „normalno“ ponašanje proglašavaju upravo suprotno – zviždanje himni! Pitam se šta bi ispalo da smo svi ćutali, na utakmici, i kada se vodila polemika oko tog slučaja…

Ispalo je da vas deo Srbije nije najbolje razumeo…

– Oni pametni su razumeli. Normalni su razumeli. Stalno objašnjavam da su normalni većina..

Šta ako je neprihvatanje normalnosti deo nečije političke strategije? Proizvodnja ludila…

– Ima toga. Svako pokušava da u sve uvede politiku… Mi kao ne znamo da je Francuska bila jedna od zemalja koje su bombardovale Srbiju… Znamo, i, pitam kakve su konsekvence, da li zbog toga ne uvozimo nijedan automobil iz Francuske i ne vozimo ih po Srbiji, da li ne bi trebalo da gledamo njihove filmove, čitamo njihove pisce? Ja sam otkad znam za sebe bio nedvosmisleno proevropski nastrojen, sasvim, ali sam posle bombardovanja povukao ručnu jer sam smatrao da je taj čin prema Srbiji sramota za Evropu, ali i dalje pitam, i šta sad? Da zato od svega izaberemo zviždanje Marseljezi… Meni to zvuči sumanuto.

Nesporazuma je bilo i oko vaše izjave u vezi sa održavanjem gej-parade. Je li u pitanju bio samo nesporazum ili grešim? Imate li vi nešto protiv da jedna manjinska populacija ispolji u Beogradu svoj protest jer se oseća diskriminisanom?

– Ma to je takođe komplikovana i licemerna priča u kojoj su ti ljudi kolateralna šteta, opet, velike politike. Sve što sam ja rekao u prevodu bi glasilo, ajde da ponovim još jednom, mi imamo realnu opasnost, pošto se država nije izborila sa kriminalnim bandama koje u autobuse gradskog prevoza ubacuju baklje… Treba li zaista da objašnjavam onda do koje mere je gej parada skup visokog rizika. Uostalom, ako je parada protest, Čanak je možda najbolje racionalizovao stvar pitanjem koje je postavio gej-populaciji, a koje je glasilo: Koji je vaš zahtev koji ste izneli pred institucije vlasti, pa nije prihvaćen, zbog čega ste primorani da sada pravdu tražite na ulici?

Moram, nažalost, da primetim, da nije bilo ubijenog Francuza, nesretnog Brisa Tatona, kada se shvatilo šta se dešava, možda bi bilo deset ubijenih… O tome sam govorio. Jer, niko neće da kaže, mi ne možemo da garantujemo bezbednost jer nismo spremni da kažemo istinu da mi ne kontrolišemo razne organizacije, a onda ja kad pokušam da to kažem s najboljom namerom da bi se ljudski životi sačuvali, naravno, postanem višenedeljna meta za ovde izgleda omiljenu zabavu ko može dalje da pljune i ružnije etiketira. Kako hoće. Ja smatram da sam obavezan da kažem istinu o bezbednosti po ulicama, u određenim situacijama, bar u Beogradu, i ponoviću to kad god se ukaže potreba.

Kad već pominjete etiketiranje, kad se na nekom od pretraživača ukuca vaše ime, ispada da od svega što radite u Beogradu, vaše kritičare malo toga zanima, a zanima ih jedino vaš materijalni status. Oko vašeg materijalnog statusa ispredaju se priče o ogromnom bogaćenju…

– Da li vam je neki detalj, neka od priča posebno ostala upamćena, pa da odgovorim, jer sam milion puta provlačen kroz blato, ipak odgovarao na otužne besmislice zluradih ljudi. Imao sam javni, onaj tzv. duel sa Veljom Ilićem, i ne samo sa njim…

Više su mi ostali u sećanju sajtovi na kojima se do tančina iznose brojke o tome „koliko ste teški“. Interesantno je da se time, recimo, baš detaljno bave na „Stormfrontu“, mada ni duel sa Veljom nije za potcenjivanje…

– Da. Ne posećujem te sajtove, ali pada mi na pamet, pa najbolje da nekako linkujemo na „Stormfront“ i slične gde se bave mojim životom, na način na koji to čine, pa koga zanima, klikne, i obavesti se iz tih „objektivnih i nadasve pacifiziranih“ izvora.

Pitam, da li je besmisleno, ako već možete da živite od nečeg drugog lakše i lagodnije?

– Nije besmisleno, mada tako izgleda. Postoje ljudi koji su kvalitetni u nekim oblastima kojima se bave. I zato što je besmisleno, i što je sporo, i prljavo i grozno oni neće da se bave politikom. Tako se politikom bave najgori. Tako je bilo i u ono vreme jednopartijskog sistema, niko nije hteo da uđe u saveze omladine itd. Zašto sam ja postao student prodekan, student prorektor, svi su drugi rekli ma daaaj, tamo idu samo najgori štreberi. Pa znam, ali ako pustiš sve takve da uđu što sutra kukaš da nije dobro. Jeste, blato je kroz koje prolazim stalno, ali nije besmisleno. Ipak se nešto promeni. Ja se bavim politikom od 2004. Teško je, ali u Srbiji ne može niko da mi kaže da nije bolje nego pre deset godina kad su padale bombe i kad ničeg nije bilo. Loše je, ali bilo je gore.

Postoji nešto što se može nazvati fenomenom „Politički rimejk“. U Srbiji su na ceni ex političari, ex funkcioneri, tako ih i predstavljaju, i svuda su dobrodošli. Što „prošliji“ to bolje. Sve im je oprošteno. Zašto je sve prošlo uvek bolje?

– Zato što smo loši. Kad neko ima potrebu da se potpisuje kao bivši ministar, bivši gradonačelnik, to znači da on ništa drugo ne radi. Ako je to jedino što si uradio, šta drugo da ti napišu. A ljudi imaju i strah od budućnosti, pa se radije drže prošlosti. Onome što im deluje sigurnije, ljudi imaju malo straha od novog, naročito ovde. Pa deset godina nisu hteli promene, dok na kraju narod nije shvatio da ode sve do đavola, da se gube glave, deca, e tek onda smo menjali, a trebalo je deset godina pre toga.

Mislite li da je građanima išta jasno, šta ko poručuje, ko pravi koalicije, ko se razdružuje?

– Pa meni je muka više od tih stranaka koje neprestano kukaju navodno kako narod nema ‘leba da jede, a onda njihovi poslanici voze džipove od 60.000 evra. Imate tu nekog Velju Ilića… Nemam ja problem s tim, ako ti imaš privatnu firmu da zaradiš. Ali nemoj da vičeš u ovoj zemlji umire se od gladi, pošto je očigledno da ti ne umireš od gladi nego da ti se presipa, pa onda ne može tvoja priča, da bude priča o gladi. Pa, daj bar ćuti onda. Ali ovde je sve pomereno, svako svakom podmeće. Smejem se, jer danas čitam u novinama: „Koštunica leteo u Moskvu privatnim avionom, a Toma leteo redovnom aviolinijom“, i to u dva tabloida. A to je jasno ko dan da je neko od naprednjaka zvao i rekao… I sad oni kao super sarađuju, koalicija su, ruše vlast, i onda čim mogu da iskoriste, ‘aj skinemo mi Koštunici još dva posto to će otići nama.

Kad već pomenuste narodnjake. Pada mi na pamet vaša izjava tokom kampanje za gradonačelnika, kojom ste pobrali mnogo negativnih poena s jedne strane, ali i uneli neki novi jezik na političku scenu, koji, nažalost, nije zaživeo na neki kvalitetan način. To je izjava da su vam potrebni i Vučić i Biljana Srbljanović, odnosno da su oboje potrebni Beogradu. Da li bi danas ponovili to isto?

– Isto bih ponovio, apsolutno. Jer ovo što ja radim u Beogradu nije politika. Ovo je život. Nema mesta za politiku. Ja ne bih sarađivao, iskreno ću reći, sa SNS na državnim temama, jer moraju prvo da se odrede prema Hagu, prema Srebrenici, prema Mladiću, jer to je neka civilizacijska crta ispod koje se ne ide.

Kosovo. Odlazili ste tamo, pre ove funkcije, kada drugi nisu. Zanima me da li se raspitate ponekad, da li ste sada u kontaktu sa ugroženom decom sa Kosova kojima ste nosili paketiće?

– Samo i ovo da dodam, svima na Kosovu sam rekao kada su me pitali da li da odu ili ostanu: Ja da vam kažem – koji dođem, čuvaju me, vratim se – ja vama da kažem da ostanete bio bih najgori. I nikada to nisam rekao. Ali iza nas je ostalo jedno obdanište, ostale su dve škole, ostala je jedna ambulanta, i ostala su neka srećna, dečja lica, srećna bar u tom trenutku.

Vreme je da pročitam neku vedriju knjigu

Da li gradonačelnik Beograda stiže da čita i šta?

– Da, novine.

Jeste li bili na Beogradskom sajmu knjiga?

– Na Sajmu nisam bio, jer sam tada bio u Čikagu. A, za čitanje se, ipak, šalim. Ponešto stignem, a poslednje što sam čitao, i to po ne znam po koji put, jeste Arčibald Rajs. Zato što me to potpuno fascinira. Mislim, nije on u svemu baš bio u pravu, ali fascinira to što je 1928. godine i sada sve, ili, 90 odsto je sve isto… Kao da je neko ugasio svetlo i sad ga opet upalio, i sve isto. To me užasava. I čitao sam nedavno Nušićevu 1915. Dramatična knjiga, tragedija pojedinca i tragedija celog srpskog naroda koji se povlači preko Albanije. Epopeja patnje i stradanja. Dve teške, mračne knjige o nama. Potresne. Sad shvatam dok ovo govorim da je vreme da pročitam neku vedriju knjigu.

Besmisleno poređenje patrijarhove i Đinđićeve sahrane

Nedavno je tumačenje toga šta je normalno ponovo potkačilo i vas, tačnije vašu odluku da dan sahrane srpskog patrijarha Pavla proglasite danom žalosti u Beogradu. Ispalo je da je to četvrti dan. Meni lično izgledalo je da ako se o tri dana žalosti i može diskutovati, taj „četvrti“, dan same sahrane, što zbog pijeteta prema pokojnom patrijarhu, što iz praktičnih razloga, ne može biti sporan. Ali, deo Srbije vam je žestoko zamerio.

– Da, to je jedna od tih neverovatnih stvari, kada se politizuje svaka priča. Najnormalnije je, pobogu, da dan sahrane bude dan žalosti… Ali, šta se sve tu nije dogodilo. Nisam mogao da verujem da su mimo reda u kojem je mirno stajalo desetine hiljada ljudi, bilo tih, koji su ulazili preko reda da iskažu „poštu“ patrijarhu… Nemam reči za takve gestove. Ja nisam imao kad da stojim sedam sati, ali sam zato ustao u pet ujutro i ušao bez problema u Sabornu crkvu…

Deo javne rasprave, i mada liči na rat, a ne na raspravu, oko odnosa Crkve i države mogao bi se razumeti, bez obzira na to što je izabran loš tajming za tu „raspravu“, ali ono što fascinira, bar mene, jeste jedna dodatna morbidnost u tom upoređivanju veličina sahrana, pa i teze da je sahrana patrijarha namerno napravljena tako da liči na sahranu Premijera Đinđića. Šta mislite o tome?

– Potpuna besmislica! Glupo je porediti dvojicu ljudi koji su na različite načine uradili veliku stvar za svoju zemlju. Zoran sa svojom energijom i ogromnim zamahom, požrtvovanjem i hrabrošcu, i starac od 95 godina, sa ljubavlju, skromnošću i dobrotom, svaki je dao mnogo. Ali se to ne poredi, mislim ne može da se poredi, posebno ne jedno na uštrb drugog. Obojica su velikani ovog naroda. Znate šta, meni je ovo strašno i da slušam. Mislim, nisam znao, bio sam u gužvi dva dana, pratim sve polemike, ali nisam znao da je došlo dotle da se o tome spore. Užasnut sam.

U kampanji za gradonačelnika zastupali ste ideju o, izraziću se aktuelnim rečnikom, jednoj Srbiji, jednom Beogradu. Zvučalo je kao da stvarno tako mislite…

– Naravno da mislim. Moja ideja je… Katastrofa, sad ne mogu da izađem iz ove priče o svim svađama na sve strane oko sahrane patrijarha. Pa, u parlamentu izašao bivši radikal i rekao da nema kvoruma za minutu ćutanja!!!I Sad se pravi politička priča od minuta ćutanja, o tome da li ima kvoruma za minutu ćutanja, pa ljudi da li ste poludeli… kakav kvorum za minut ćutanja, ustani, odaj počast čoveku i to je sve… Od svega se prave podele. Ja kažem, hajde da se dogovorimo oko pet stvari. Pet, koje nisu sporne. Hoćemo li da pravimo metro, kad počinjemo? A znate kako sve ovde funkcioniše, tako što izađe jedna opcija i kaže svoj stav, a druga automatski smišlja način šta da kaže da bi se po svaku cenu razlikovala, pa ljudi dokle. Što se ne bi složili i sa političkim neistomišljenikom, ako je to nešto dobro za sve?