Srbija se ne može pohvaliti zavidnim nivoom dobrosusedskih odnosa. Pored toga, kao heterogena država ima ozbiljan problem da se sa njom ne identifikuje deo njenih građana. Mera stabilnosti države u savremenim uslovima upravo je stepen kohezije njenih građana i identifikacije sa državom u kojoj žive. Preciznije rečeno – država treba da izgradi takve uslove života u kojima će svaki građanin (bez obzira na etnicitet ili naciju) pericipirati tu državu kao svoju. Nažalost, u Srbiji i sa tim postoje problemi, naročito u oblastima Raške oblasti (Sandžaka), jugoistočne Srbije, ali i severne Srbije, dakle u oblastima gde žive nacionalne manjine.

Razmekšavanje granica

Težnja jednog naroda ili nacionalne manjine da ostvaruju bliske veze sa maticom ili sunarodnicima sa druge strane granice prirodna je i logična. To, opet, ne sme da znači menjanje državnih granica i prekrajanje država, već razmekšavanje granica, odnosno, omogućavanje lakšeg dijaloga, razmenu informacija, uspostavljanje kulturnih i ekonomskih veza, što treba da vodi stvaranju uslova u kojima svaki građanin može da se oseća udobno i bezbedno. Tamo gde su građani zadovoljni svojim statusom i životnim standardom (preduslov je intenzivniji ekonomski razvoj) prirodna posledica je da neće doživljavati državu u kojoj žive kao tuđu i neće imati nameru da se osamostale (otcepe). Naravno, to ne znači da i tada neće biti ekstremnih stavova, ali treba praviti razliku između situacije kada ekstremne stavove (zagovaranje secesije, pozivanje na obračun) zastupa mali broj realno nemoćnih ljudi i situacije kada je to mišljenje većine.

Problemi sa etničkim ili nacionalnim manjinama i često zategnutim odnosima sa susedima nisu karakteristični samo za Srbiju. Slične probleme imale su i imaju mnoge nove demokratije, ali i mnoge zapadne zemlje (istina, nešto ranije, tačnije nakon Drugog svetskog rata). Imajući na umu veliki broj tenzija na svojim granicama, ali i uviđanje da krute granice, koje često presecaju geografske celine ili narode, imaju negativnih posledica na opšti društveno-ekonomski razvoj, evropske države počele su intenzivno da rade na prekograničnoj i regionalnoj saradnji ne bi li ublažile postojeće probleme. Vidljiva manifestacija ovih nastojanja su takozvani evroregioni. Evroregion predstavlja dobrovoljnu interesnu asocijaciju teritorijalnih jedinica dve ili više država uz poštovanje nacionalnih i međunarodnih zakona, u cilju eliminacije teritorijalnog izolacionizma. Motivi nastanka evroregiona su raznovrsni i mogu biti geografske prirode, zatim zajednički resursi (privredni i ekonomski aspkt), istorijske veze (kulturni, istorijski i psihološki aspekt), stanje međudržavnih odnosa (politički aspekt), ali i radi sprovođenja međudržavnih i regionalnih projekata (interesni i tehnički aspekt). Evroregion mogu činiti teritorijalne jedinice različitih statusa: regioni, asocijacije opština, gradovi, a nekada i cela država (obično u slučaju male države).

Saradnja

Prvi oblici prekogranične saradnje pojavljuju se još 1958, uz nemačko-holandsku granicu pod nazivom Euroregio. Tokom sedamdesetih godina broj evroregiona intenzivno se povećava tako da ih je već pre nekoliko godina bilo više od 150. Prvi evroregion među novim demokratijama pojavljuje se 1993. (Karpatski evroregion koji sačinjavaju jedan poljski region, sedam okruga u Rumuniji, četiri u Mađarskoj, dva slovačka i tri ukrajinska regiona). U sastavu Poljske ima 16 evroregiona koji obuhvataju više od 40 odsto zemlje (podaci iz 2004). Inače, cela rumunsko-mađarska granica pripada nekom evroregionu. U Srbiji, takođe, postoji nekoliko evroregiona (Dunav-Kreš-Moreš-Tisa, Dunav za 21. vek, Drina-Sava-Majevica, EuroBalkans), ali neki od njih su više formalni bez značajnijih efekata, što je često slučaj i sa evroregionima srednje i istočne Evrope koji, u poređenju sa zapadnim, postižu slabije efekte.

Kad se govori o regionalnoj saradnji treba praviti razliku između prekogranične i interrregionalne saradnje. Prekogranična ukazuje na saradnju regiona koji se nalaze uz granicu, dok interrregionalna saradnja predstavlja veze regiona koji se ne moraju nužno graničiti. Radi se najčešće o ekonomskoj saradnji, razmeni iskustava i informacija, unapređenju kulturne politike. Da se ovome pridaje značajna pažnja u EU svedoči budžet (više od 40 odsto budžeta EU se izdvaja za regionalne politike) i sedmogodišnji plan politike regionalnog razvoja 2007-2013, gde je od tri navedena cilja jedan regionalna saradnja.

Praksa nepoznata Srbiji

Novi momenat koji odovodi do još većeg značaja i institucijalizacije ovog fenomena u EU jeste Uredba o evropskom grupisanju teritorijalne saradnje iz 2006. godine (European grouping of territorial cooperation – EGTC, Regulation /EC/ No 1082/2006). Suština ove regulative koja se primenjuje od 2007. godine jeste da formirani entiteti – organizacije koje predstavljaju saradnju regionalnih i lokalnih vlasti i drugih javnih tela različitih država imaju pravni subjektivitet. Regulativom je utvrđeno da učesnici ove forme saradnje mogu da budu države članice, regionalne ili lokalne vlasti, ali i širok dijapazon javnih tela i asocijacija. Pored toga ovi kooperativni entiteti imaju svoj statut, skupštinu sastavljenu od predstavnika osnivača, direktora, a po potrebi i druge organe čija se svrha mora precizno definisati. Takođe, EGTC uspostavlja i svoj godišnji budžet koji usvaja Skupština. Kako stoji u članu 1 ove uredbe, cilj EGTC je unapređenje prekogranične, interregionalne i transnacionalne saradnje sa naročitom svrhom jačanja ekonomske i socijalne kohezije.

Ova praksa koja postoji u EU za nas je još uvek nepoznata i neobavezujuća. Ali, opredeljenje Srbije da postane članica EU znači da će jednog dana, svako u Srbiji, bile to opštine ili neki budući region, moći da uspostavi ovu formu saradnje sa organizacijama drugih država.

Međutim, mudro je uzeti već sad ovo u obzir i ponuditi taj instrument manjinama u Srbiji, ali i svima kojima bi to bilo u interesu, tim pre što se Srbija na severu i celom istočnom granicom graniči sa EU. To bi doprinelo relaksaciji odnosa sa manjinama i smanjenju tenzija, ali isto tako i stvaranju pozitivnije slike o Srbiji kao državi koja usvaja i sprovodi dobru praksu iz EU.

Ipak, da bi ovaj instrument zaista bio efektivan uvek je neophodan i određeni kompromis: Srbija (ili tačnije politička elita) da se odrekne ideje da će se davanjem veće slobode ili autonomije ugroziti teritorijalni integritet zemlje (u suštini je reč o želji za zadržavanjem moći i kontrole), a pogranične opštine i građani koji pripadaju manjinskim grupama da se odreknu ideje o prekrajanju granica i svake druge aktivnosti koja bi ugrožavala osnove političkog sistema i suštinske elemente države.