Kontradiktorni potezi ministra kulture

U nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, kada je u pitanju kulturna baština, potrebno je još jednom preispitati stavove i dati širi značaj sveobuhvatnom pristupu zaštiti kulturne baštine. Takođe je potrebno sugerisati da se u rešavanje tog problema uključe i srpski stručnjaci sa KIM, koji su već punih sedam godina ostavljeni na margini, iako bi oni sutra trebalo da se bave zaštitom te kulturne baštine – kaže u razgovoru za Danas Mirjana Menković, predsednica Centra za očuvanje nasleđa KIM Mnemosine i kustos Etnografskog muzeja u Beogradu.

Šta to hoće Beograd

U javnosti postoji dilema o ulozi organizacija poput Mnemosine – da li više smetaju nego što pomažu delovanju zvaničnih institucija, a ima i onih koji tvrde da se iza brige o KIM kriju i drugi motivi. Kako to komentarišete?

– Danas je jasno da postoji duboko ambivalentan odnos srpske kulturne i političke javnosti o ulozi i značaju civilnog društva i nevladinih organizacija. Na društvenoj sceni Srbije pozicioniralo se nekoliko NVO, čije je delovanje toliko glasno i čija ukupna konotacija, nažalost, ima lošu refleksiju, tako da je opšta slika o mogućnostima i značaju civilnog sektora poistovećena s njihovim delovanjem. U tom kontekstu, formiranje jedine srpske NVO koja se na prostoru KIM bavi problemima kulturne baštine, osuđeno je s više strana i protumačeno na potpuno pogrešan način. Naše višegodišnje iskustvo govori da su nam najviše spočitavali oni koji ništa konkretno nisu uradili na zaštiti nacionalne baštine. Centar Mnemosine je odgovoran i pouzdan partner i nikada nijedan potez nismo povukli bez šire stručne konsultacije unutar stručnih krugova i u saradnji s gotovo svim institucijama zaštite s prostora Srbije. Iako je naš stav kristalno jasan, mi sad dolazimo u nezavidnu situaciju da kad pred međunarodnim organizacijima, kao što su Unesko, Savet Evrope ili Evropa Nostra, postavimo pitanje zašto na sve te sastanke i konsultacije koje organizuju ne pozivaju i srpske stručnjake s prostora KIM, njihov odgovor najčešće glasi: „Izvinite, vaša država i vaše Ministarstvo kulture ni na koji način ne otvaraju pitanje proteranih matičnih institucija i pitanje srpskih stručnjaka sa KIM. Zašto bismo mi to radili“. Nažalost, na taj način situacija je i dalje nedefinisana i može se steći utisak da Beograd ne zna šta hoće i kako hoće.

Centru Mnemosine nedavno je u Beogradu uručena nagrada EU, dodeljena 2006. za projekat „Urgentna zaštita nasleđa u Metohiji“. Bio je to neposredan povod za ovaj razgovor.
Mnemosina je nagradu EU dobila u vreme kada se u Beču pregovaralo i o pitanju zaštite crkvene i kulturne baštine na KIM. Da li ste sarađivali s beogradskim pregovaračkim timom ili na bilo koji način bili uključeni u tu temu?
– Centar Mnemosine je od 2004. uključen u rad tri grupe. U okviru prve, čiji rad nije bio ozvaničen objavljivanjem u Službenom glasniku, a formiralo ju je Ministarstvo kulture Vlade Srbije, izradili smo preseke stanja svih izveštaja koji su do 2004. napravljeni u vezi sa kulturnom i prirodnom baštinom na KIM i ponudili vrlo konkretne predloge i rešenja. Potom je tokom 2005. formirana zvanična Radna grupa Vlade Srbije za brigu i očuvanje srpske kulturne baštine na KIM, a bili smo pozvani i da učestvujemo u okviru radne grupe koja je trebalo da razmatra određena pitanja iz kulturne baštine kada je u pitanju pregovarački tim. Vezano za ovu poslednju radnu grupu Centar Menomosine definisao je pitanja za koja smo smatrali da srpska strana treba da ponudi rešenja u okviru strategije za crkvenu imovinu i kulturnu baštinu na KIM. Smatrali smo da treba razdvojiti ta pitanja i voditi ih na mudar način i u skladu s pozitivnom evropskom praksom. Predložili smo da se raspravlja o zakonu o denacionalizaciji i povraćaju crkvene imovine, o nepokretnim kulturnim dobrima i celinama, a u okviru toga o listi prioriteta s definisanim zaštićenim zonama.
Smatrali smo da srpski pregovarački tim treba da bude podržan i dobro osmišljenom kampanjom prema javnosti u Srbiji i tada Crnoj Gori, ali i prema fokusiranim organizacijima, grupama i pojedincima u međunarodnoj zajednici. Najveći deo od onoga što smo predložili nije prihvaćen. Na jednom od poslednjih sastanaka na koji smo bili pozvani aprila 2006. ostala sam prilično usamljena u okviru razgovora vođenih u radnoj grupi. Naše zalaganje da se svaki spomenik posebno tretira, da se predloži i način upravljanja i budućeg rada stručnjaka i ekipa na prostoru KIM nije naišao na razumevanje nekih od ključnih ličnosti u okviru pregovaračkog tima.
Sprovođenje sporazuma o zaštiti kulturne baštine bio je jedna od najspornijih tačaka bečkih pregovora na ovu temu.
– Iz izveštaja predstavnika Skupštine Saveta Evrope i drugih organizacija znamo da je pitanje stručnog kadra kada je albanska strana u pitanju, vrlo problematično. Mi smo uvek ukazivali na to da ne postoji dovoljno dobrog, u profesionalnom smislu, edukovanog kadra koji će se baviti zaštitom najznačajnijih spomenika srpske kulturne baštine i uopšte kulturne baštine na prostoru KIM. Sporno je i na koji način možemo objektivno da se bavimo kulturnom i prirodnom baštinom imajući u vidu reagovanje albanskih kolega. Jer, nije poznato da je i jedna jedina privremena institucija ili bilo koji kolega protestovao ili uputio oštar apel zbog uništavanja koje se od 1999. do danas događa nad srpskom kulturnom baštinom na KIM.
Na dodeli nagrade u Narodnom muzeju pomenuli ste formiranje regionalnog centra koji bi se bavio zaštitom i istraživanjem srpske kulturne baštine na KIM. Dokle se stiglo sa ostvarivanjem te ideje koja je zvanično predstavljena prošle godine u Ministarstvu kulture?
– Centar Mnemosine smatra da treba formirati instituciju koja će svojom delatnošću uspostaviti na pravi način zaštitu nad svim vidovima kulturnih dobara. Kancelarija Pokrajinskog zavoda u Leposaviću prepoznata je kao srpska institucija, ali ona nije dovoljna. Ona može i treba da preraste u ono što mi vidimo kao regionalni centar za očuvanje, zaštitu i istraživanje srpske kulturne baštine. Da pojasnimo, pod jednim krovom, kao posebna odeljenja, pored zaštite i brige nad nepokretnim dobrima, vodila bi se i briga o pokretnim kulturnim dobrima, arhivskoj građi, bibliotečkom fondu i naravno, nematerijalnoj baštini i prirodnim dobrima. To sve treba i mora da se stavi u realan institucionalni okvir.