Polovinom šezdesetih godina Vojkan je na probu doneo stranicu nekakvog američkog muzičkog magazina na kojoj je bila fotografija Bič Bojsa. Ta slika je tada bila za mene jedina potvrda njihove stvarnosti. Najzad sam povezao sliku i ton. Bili su mladi, lepi i nasmejani. I svi su bili u istim košuljama sa kratkim rukavima dezeniranim širokim plavim štraftama. Slika je ubrzo nestala na sličan način kao što se i pojavila, ali kako je vreme prolazilo, ona je dobijala na značaju da bi se na kraju pretvorila u ikonu. Najčudnije u svemu tome bila je činjenica da se cela fotografija simbolički prelila u samo tri odrednice. Njih je bilo pet, oni su se smejali, a košulje su bile sa širokim plavim štraftama. Tih godina u Beogradu nije bilo mnogo čega, pa ni materijala koji bi podsetio na njihove košulje sa kratkim rukavima. Neka dečija želja da i mi imamo takve iste košulje ostala je samo želja. Nikada ništa slično nismo videli u beogradskom okruženju u kome smo tada živeli.
I onda dvadeset godina kasnije Vojkan i ja u Kanadi iznajmljujemo micubiši karavan i krećemo do Nju Orlinsa, mesta gde je sve počelo. Tako piše u svim muzičkim istorijama za početnike. To je mesto gde su iskrcavani robovi iz Afrike i gde je počela katarza koja će stotinu godina kasnije najaviti rokenrol kao globalni muzički izraz. Spoj afričkih ritmova i irske harmonije polako je modifikovao svoje pojavne oblike. Kantri, gospel, diksilend, sving, bi bap… Put do meksičkog zaliva i nazad vodio nas je preko lokacija koje sam znao iz jeftinih filmova i antologijskih pesama. Sweet home Chicago, Sent Luis bluz, Kanzas Siti. Prošli smo kroz Denver, Feniks, Albekrki, prešli reku Rio Grande, ručali u Tusonu, čekali voz u 3.10 za Jumu, kupali se u Ostinu, pili kafu u San Antoniju, spavali u Galvestonu, obišli Hjuston i Baton Ruž i onda krenuli preko delte reke Misisipi prema Nju Orlinsu. I u svakom gradu kupovali smo košulje sa plavim štraftama. Ukupno sam doneo 17 varijetetnih primeraka samo jednog proizvoda. Bela košulja sa kratkim i dugim rukavima sa različitim širinama i različitim razmacima plavih štrafti. Prva je bila ona sa štraftama suptilne širine oko tri milimetara na košulji koju smo kupili u nekoj maloj radnjici preko puta jedva pronađenog parkinga u centru Čikaga. U Sent Luisu smo odabrali dobru poziciju za kupovinu, ali nas je red i gužva oko posete najvećem građevinskom luku na svetu izbacila iz koloseka tako da smo jedva dočekali opušteno šetanje kroz Denver. Tu smo već shvatili da ona fotografija Bič Bojsa nimalo nije naivna. Jer košulja sa širokim štraftama nije bilo. Ili mi nismo znali gde su te radnje u kojim baš to ima. I možda to nije serijski proizvod. I možda su oni to šili po meri. Bilo kako bilo počeli smo potragu za određenim dezenom. Od tada se na našim suvenirskim fotografija već pojavljujemo u košuljama sa plavim štraftama. U Feniksu smo zamalo uspeli da bi se na kraju shvatilo da je u pitanju dečiji model. Slično nam se desilo i u robnoj kući u Ostinu gde nas je prodavačica ubeđivala da kupimo nešto što je izgledalo kao na čuvenoj fotografiji, ali je košulja bila od žerseja. Na kraju kada smo stigli u Toronto posle dve nedelje vožnje i 11.000 kilometara utvrdili smo da je najverodostojniji primerak tražene košulje onaj koji je kupljen u Njujorku, negde na Petoj aveniji. Tu smo stigli nekako preko Kanal strita, jedva našli parking i seli onako lepljivi i umorni u neki mali kafe koji je imao stolove na ulici. Videći nas takve nikakve, kelner diskretno prilazi i kaže da tu gde sedimo kafa košta pet dolara. Mi prihvatamo tu cenu, udvostručujemo porudžbinu, a onda sagledavamo butik koji je udaljen desetak metara. Kada smo već tu, da obavimo ritualnu trgovinu. Tu kupujem belu košulju sa dva našivena džepa od tankog lanenog platna sa dugim rukavima i sa plavim štraftama širine, brat bratu, jedno tri centimetra. Dugmad je metalna i sve zajedno košta nekih dvadesetak dolara.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.