Krivo srastanje?

Šta nagoni pesnike da se okreću prozi? Zbog čega je potrebno dokazivati se u formi koja nije odabrana prirodnom naklonošću, nego po sili tržišnih zakona? Problemi malih (jezički i tržišno, svakako) književnosti, gde ni čitalaca novina nema dovoljno, vidljivi su i u ovim transferima koji, ruku na srce, retko kad ispadnu dobar hibrid, a češće se završe kao krivo srastanje.
Miša Pasujević je odličan, čak i nagrađivan pesnik. Njegova najnovija knjiga zove se Za volanom – mali roman o smrti. Međutim, uprkos podnaslovu, nije reč o romanu. Formalno bi tekstove iz knjige trebalo svrstati u pesme u prozi. U njima nema klasične narativnosti, ne postoje jasno izvedeni likovi, ni zaplet. Svet u ovim zapisima izrazito je lirski i ličan. Zbog čega je onda autor insistirao da ove tekstove objedini odrednicom roman, i da ih prebaci iz stiha u prozu?
Na ovo pitanje postoje dva moguća odgovora. Prvi, koji kaže da je Miša Pasujević promenio svoj senzibilitet, shvatio da mu forma pesme u prozi više odgovara da iskaže ono što želi da prenese svojim potencijalnim sabesednicima u komunikacijskom činu. Drugi, koji me ovde mnogo više interesuje i koji mi se, na žalost, čini verovatnijim jer to diktiraju prilike na tržištu, jeste taj da je pesnik imao poteškoća da objavi knjigu pesama. Prilažem par argumenata u korist ove tvrdnje. (i) Knjiga u svom podnaslovu krije već pomenutu začkoljicu oko imenovanja forme. (ii) Na 63. strani svoje knjige Pasujević piše «Još tri, najviše četiri teksta, i završiću knjigu. Ali, kako za nju zainteresovati izdavača…» Ovaj mali citat nam, pored opšte poznate činjenice da izdavači nisu zainteresovani za ovakvu formu, kazuje još i to da ni čitaoci (ma koliko ih malo bilo) takođe nisu oduševljeni poezijom, jer da jesu tržište bi diktiralo potrebu za takvom vrstom knjiga, i pesnik ne bi imao problema da knjigu objavi.
Međutim, kad su stvari ovako postavljene, na koji način prići knjizi? Treba li je, sa svešću o njenoj nasilnoj hibridnosti, posmatrati blagonaklono ili o njoj, pak, treba suditi po pravilima žanra kome deklarativno pripada?
Rekao sam već da Mali roman o smrti nema šta da traži čak ni među osrednjim romanima. Njegov lirizam je prenaglašen. Likovi, osim lika pripovedača kroz čiju je prizmu prelomljen, postoje samo kao krokiji. Opisi gradova, poput Pariza i Praga, su klišeizirani, deluju više kao odlomci iz bedekera nego kao odgovarajući doživljaj subjekta koji o njima pripoveda. Onirička priroda pojedinih poglavlja, ukoliko pretpostavimo da je roman podeljen u poglavlja, nema posebno opravdanje u strukturi celine.
S druge strane, moguće je knjigu posmatrati i kao zbirku pesama u prozi. Time bi ona nastavila lepu tradiciju koju je započeo Bodler svojim Pariskim splinom. Ovakvim čitanjem bi pozicija posmatrača (pasivnosti) bila potpuno opravdana. Česta upotreba inverzije, rečenice bez predikata, lomljenje pasusa na neočekivanom mestu, slobodnija upotreba interpunkcijskih znakova – sve to ukazuje na specifičan lirski senzibilitet, na onu tradiciju koja se u ovdašnjoj književnosti naslanja na Crnjanskog. Tematski, Pasujevićeve lirske slike liče na svet posmatran okom kamere Vima Vendersa. Najčešće se govornik u ovim zapisima nalazi iza volana, mada je automobil ovde postavljen kao kontrapunkt osećanju sveta koje obuzima vozača. Dok mašina onome ko je vozi daje moć i brzinu, vozač zagledan kroz vetrobransko staklo ima priliku da reflektuje stvarnost kroz sopstvenu osećajnost. Ova fina igra suprotnosti – kretanja i mirovanja, brzine i sporosti, svetla i tame, spoljašnjeg i unutrašnjeg – daje Pasujevićevim pesmama u prozi dinamiku koju treba pohvaliti.