Plemstvo je bilo društveno dominantan i u kulturološkom smislu određujući sloj u vreme začetka onoga što ćemo kasnije nazvati ruskom literarnom klasikom. Društveni i kulturni kodovi i simboli ovog društvenog staleža do te mere su srasli sa književnošću svoje epohe, da su postali svojevrstan ne samo istorijski i kulturološki, nego i literarni fenomen. Jer ko bi mogao da zamisli sve te pripovetke i romane – ništa manje drame – bez dvoboja, kartanja, balova i udvaranja, tih snažno kodifikovanih i ritualnih kulturnih i društvenih formi, koje u ovim delima ne samo da nisu puki dekor, nego često imaju ulogu njihovih narativnih, dramskih, karakteroloških ili semantičkih ključeva.

Kultura je za Jurija Lotmana kolektivni, ali i istorijski fenomen. „Čovek se menja – kaže Lotman – i da bismo razumeli logiku postupaka književnog junaka ili ljudi iz prošlosti – a mi se ravnamo prema njima i oni nekako podržavaju našu vezu s prošlošću – treba da zamislimo kako su oni živeli, kakav svet ih je okruživao, kakve su bile njihove opšte i moralne predstave, njihove službene obaveze, običaji, odeća, zbog čega su postupali na jedan način, a ne na drugi. To će biti tema ovih beseda“.

I zaista, ovaj vodeći predstavnik ruske škole strukturalne semiotike, jedan od najvećih naučnika iz oblasti humanistike u 20. veku, bavi se najrazličitijim aspektima života ruskog plemstva u naznačenom periodu, od bala i prosidbe, ženskog obrazovanja, specifičnog ruskog dendizma, preko dvoboja i kartanja, do svakodnevnog života dekabrista. Lotmanov pristup je sistematski, kako priliči jednom semiotičaru, onom koji čita znakove i dešifruje svet u njegovim mnogobrojnim manifestacijama. S druge strane, kako dolikuje besedama, to čini na lakonski, čitljiv i uzbudljiv način, ne nudeći nam samo spoznaju o određenoj epohi, nego je i evocirajući.

Nastala na osnovu vrlo gledanih televizijskih predavanja o ruskoj kulturi, s kraja 1980-ih godina, ova knjiga, kod nas u izuzetnom prevodu Zorislava Paunkovića, predstavlja prilog istoriji svakodnevnog života, ali ništa manje i istoriji ideja: „Okrećući se istoriji svakodnevice – piše Lotman – lako u njoj raspoznajemo dubinske forme čija je veza sa idejama, sa intelektualnim, moralnim, duhovnim razvojem epohe očigledna“.

Najpopularnija Lotmanova knjiga, stoga, s jedne strane pokreće mišljenje, s druge podseća na korist istorije za život i na lepote pripovedanja, ali istovremeno afirmiše i istinsku kulturu čitanja, od koje, ako se rasplamsa, ne možemo ni naslutiti šta sve može da proistekne. Ako ne zlatno doba, ono – možda – jedna nova epoha poleta, onakva kakvu je obeležila velika ruska literatura, koja i danas živi.