Kvislinzi u umetnosti

U čemu je problem naše društvene svesti i gde se to mi nismo dobro odredili, kada je moguće da Norvežani ne daju ulicu svom nobelovcu a da mi s ponosom šetamo Knez Mihailovom i gledamo Radovana Karadžića i Ratka Mladića nasmejane, kao srpske heroje? Kako to da se naše fudbalske utakmice ne prekidaju kada navijači zdušno pevaju „Nož, žica, Srebrenica“?“, zapitao se na početku Mladenović.

Govoreći o konkretnim povodima za temu, Mladenović je podsetio na Srpsku akademiju nauka, koja je „kao intelektualni creme de la creme našeg naroda, Memorandumom učinila ono što je učinila“. On se zapitao i kako je moguće biti literarni i politički otac nacije i zadržati tu titulu u situaciji kad plan koji ste napravili sa svojim istomišljenicima odvede tu naciju u propast, kao i kako je moguće biti direktor Miloševićeve televizije u najmonstruoznije vreme, a nakon toga pušiti svoje „havane“ po mondenskim žurkama i ne osećati ni minimum krivice. Najzad, kako je moguće biti najznačajniji reditelj u istoriji našeg naroda, a nakon toga postati politički lider jedne monstruozne partije.

Nizbrdo kroz „puzeći fašizam“

Milan Vlajčić osvrnuo se na početku svog izlaganja na još neposrednija zbivanja. On se za tribinu pripremao tačno onoga dana kada je trebalo da se održi Povorka ponosa, koja je, iz već poznatih razloga, odložena. „To je, kako je dobro rekao jedan profesor sa Fakulteta bezbednosti, kapitulacija vlasti pred naletom neonacizma i organizovanog banditizma“, istakao je Vlajčić i dodao: „Ja ne znam kako ćemo se mi iz toga izvući, jer to nije bio slučajan incident. Već dvadeset godina na političkoj sceni imamo talas ne konzervativizma, nego prostačkog nacionalizma iz koga normalno proističe sve to što se zove Obraz, Dveri, „1389“. Čak sam video da postoji jedan sajt koji se zove nešto kao „rasinosi“ gde piše da je to grupa koja se bori za čisto arijevske rase protiv svih drugih rasa. To je sve posledica poludelog nacionalizma koji vitla ovom zemljom. Ne samo Akademija, tu je i „pukovnik“ Amfilohije, koji ovu zemlju vidi kao Sodomu i Gomoru. Kada tako govoriš uglavnom mladim ljudima koji nemaju nikakvog znanja ni ideala, a iza kojih stoje neki ljudi iz tzv. akademskih krugova kojima odgovara da ova zemlja ne uđe u EU i da ostane zatvorena kloaka, da budemo ono što je Moldavija, Ajzerbejdžan ili neki Turkistan, onda je to nekako logično.“

„Mi se sada nalazimo na pragu jednog ’puzećeg fašizma’“, žustar je bio Vlajčić. „Imamo vladu koja baulja levo-desno. Imamo očajnu ekonomsku situaciju. Nemamo izgrađene demokratske institucije i imamo te jurišne grupe koje zloupotrebljavaju, kao što je fašizam uvek zloupotrebljavao, mitologiju porodičnih vrednosti, nacionalnih vrednosti, čistote srpskog jezika, čistote srpske rase. To je retorika koja kod jednog dela sveta vrlo uspeva i kada gledate kako se narod izjašnjava na televiziji, vidite da većina misli: ako bude neki referendum, odosmo mi nizbrdo kroz taj ’puzeći’ fašizam.“

S one strane dobra i zla

„Nisu ovde u pitanju samo umetnici, već i filozofi i drugi intelektualci. Drugim rečima, ovde se govori o odgovornosti intelektualaca za sudbinu Evrope“, uključio se u razgovor Dragoljub Mićunović. „Ima mnogo knjiga koje govore koliko je ogromna odgovornost intelektualaca za katastrofu Drugog svetskog rata i za neotpornost prema fašizmu. Kada danas pogledate imena koja su hvalila Musolinija, od Kročea, jednog velikog filozofa, pa do pisca Pirandela i nekih drugih, pitate se o čemu se tu zapravo radi. A u svim kulturama postoje veliki obožavaoci, ne možda direktno fašizma, ali nekog oblika autoritarizma, što je posledica razočarenje u demokratiju i prosvetiteljstvo. I tu počinju svi problemi. Jer, kada se napusti prosvetiteljstvo, napušta se i razum, odnosno racionalni pristup odgovornosti, i onda, naravno, što bi Niče rekao: „s one strane dobra i zla“ – stvari mogu da krenu svojim putem. Pogrešno bi bilo pisce i filozofe smatrati direktno odgovornim za sva zla koje je naneo fašizam, ali su oni odgovorni kao intelektualci, kao ljudi koji bi trebalo da znaju mnogo više, i zato što nisu bili otporni prema zlu koje se naslućivalo. Hajdeger, na primer, ondašnji najveći nemački filozof, pristao je da bude rektor u Hitlerovo vreme kada su spaljivali knjige. Posle godinu dana je podneo ostavku, ali tu mrlju nikad nije obrisao. Jedno vreme nije mogao čak ni da predaje. Ovakvih je bilo još mnogo. Mnogi su želeli da se uključe u vlast i fašizam. Habermas tvrdi da oni to nisu učinili tako masovno zbog toga što Hitleru nisu bili potrebni. Njemu je bio dovoljan jedan Gebels“, primetio je Mićunović.

„Očigledno je da i ovde postoji neotpornost prema obrascu koji je omogućio pojavu i fašizma i kolaboracionizma. Mnoge stvari su se ovde odigravale u kostimima nedićevske predstave. Počev od retorike: „braćo i sestre, Srbi i Srpkinje…“, preko zaklinjanja da Srbin ne sme dići ruku na Srbina, do priče o pomirenju gde se sve izravnava. Na kraju se država, koja je pre nekoliko godina donela jedan kriminalan zakon o rehabilitaciji koji je sve to pomešao, našla u, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Postoji jedan veliki broj ljudi kojima nikad nije suđeno, nisu videli ni sudiju za prekršaje a proveli su godine po zatvorima raznih fela. Najveći deo je onih koji su bili na Golom otoku a ima i onih koji su bili pobijeni bez suda i država to treba da ispita. Umesto toga, rečeno je: evo vam rehabilitacija, a da pri tom ne znate ni od čega se rehabilitujete jer nikad niste ni bili suđeni. Sa druge strane, za one koji su osuđeni na javnim pretresima, pred stranim novinarima, kao ratni zločinci, o čemu svedoče objavljene stenografske beleške, pojedini ministarčići kažu: ne, mi ćemo sad to sve da izvadimo, pa ćemo dovesti pedeset hiljada ljudi iz dijaspore, pa ćemo im podići spomenike i tako dalje… To je kriza pravne svesti a ne samo pravne države“, zaključio je Mićunović.

Neraščišćeni odnosi još iz Drugog svetskog rata, njihovo rešavanje nakon njega i po nacionalnom ključu, „vađenje“ na fašizam okupatora protiv koga su se, ispada na kraju, svi odavde borili, doveo je i do sveopšte relativizacije nedavnih zbivanja na ovim prostorima. Kolektivne krivice i odgovornosti, učinile su jednako krivim ili nedužnim sve (u zavisnosti od toga ko smo „mi“ a ko su „drugi“), i na taj način nestala je granica između dobra i zla.

„Sada“, nastavio je Dragoljub Mićunović, „problem nije samo u tome da li ima desocijalizovanih i kriminalizovanih klinaca koje možete zavesti za šta god hoćete, nego da li ima ljudi koji to prepoznaju i da li ima dovoljno onih koji će se protiv toga boriti, koji neće reći: neka to država obavi. Ne! To treba da obavi društvo, a ne samo država. Ako se sledeći put zakaže neka parada, onda je to test društva a ne države. Ako na ulicu izađe 100.000 ljudi, budite sigurni da se niko neće usuditi da ih napadne. Društvo se mora braniti samo, ne čekajući da ga odbrani bilo ko drugi. I to je sada za nas jedno važno pitanje. Nismo hteli da primetimo da navijači razbijaju prethodnu Jugoslaviju. Kada se u Zagrebu pevalo „Igrale se Delije, na sred zemlje Srbije“ i kada se stadion orio od povika: „Srbi Cigani!“ – bilo je jasno da se u Jugoslaviji nešto ljulja. Prvo su navijači najavili šta će se dogoditi. Kasnije smo zaboravili da su ti navijači imali svoga vođu koji je ratni zločinac i o kome se još uvek oprezno govori loše. Znamo ko je vodio Delije, odakle su nastale „Beretke“… Navijači se politizuju do kraja i oni su danas sredstvo. Međutim, postoji nešto dublje. To su institucije pod čijim se okriljem to događa. Nekada su to partije, nekada institucije poput crkve ili neke druge, koje se ne ograđuju i koje to ne osuđuju.“

Ulica Lole Ribara ili Svetogorska

„Ulica u kojoj sedimo zvala se Lole Ribara a mi se sada nalazimo u Svetogorskoj ulici. Ako naši dragi prijatelji iz Norveške žele da pročitaju tablu, videće pet imena na ovoj ulici. Ja sam živela u Bulevaru revolucije, onda je moj prijatelj Jovan Ćirilov to krstio u Bulevar mira, a to se sada zove Bulevar Kralja Aleksandra. Gde je početak?“, zapitala je na početku svog izlaganja Borka Pavićević.

„Ako uzmemo sled događaja o kojima je profesor Mićunović govorio, onda ćemo zapravo videti da je bilo mnogo situacija u kojima su izostale neke reakcije, između ostalog i članova ovog pozorišta da ne daju da se ime ulice u kojoj se Atelje 212 nalazi promeni. Šta smo svi radili, kako smo radili, zašto smo došli pred ovo pitanje… Pišući kolumnu za današnji Danas na svim sajtovima sam našla pesmu koja glasi „Tomorrow belongs to me“. To je pesma iz filma „Kabare“. E, mi smo je citirali ’91, ’92, ’93, ’94, ’95, ’96, 2000, 2001… a koliko puta smo pominjali Vajmar, meni je samoj od toga zlo pa neću da idem u tu temu. A ima i jedna druga čuvena pesma, koja se takođe ponovo nalazi na svim sajtovima, a visila je na svim objavama, u svim organizacijama mirovnog pokreta, od Beogradskog kruga nadalje. To je pesma Martina Nimlera, nemačkog sveštenika, na kome počiva demokratija Nemačke posle denacifikacionog perioda i glasi: „Kad su odveli komuniste, ja se nisam bunio jer nisam bio komunista. Kada su odveli sindikaliste, ja se nisam bunio jer nisam bio sindikalista. … Kada su, na kraju, odveli mene, nije bilo nikog da o tome govori.“ I ova pesma se citirala ’91, ’92. pa tako nadalje. I sada imamo jednu dvadesetogodišnju histeriju/historiju u kojoj je bilo jako mnogo trenutaka kada smo mogli da se zapitamo šta se događa, dok se ova deca, odrasla u međuvremenu, nisu našla na dnevnom redu. Dakle, u Svetogorskoj ulici sedimo. Juče su novine objavile da je crkva primila 330 miliona dinara. Koliko ste vi u pozorištu primili? Profesor Mićun zna da na Filozofskom fakultetu odavno ne postoji predmet koji se zove Sociologija i filozofija religije, jer nema ko da ga predaje. Dakle, da li su neki od ovih miliona mogli da budu investirani u to da na Filozofskom fakultetu postoji taj predmet, a naročito da se ukine kancelarija Obraza, koja odavno tamo postoji. Tu gde smo Profesor Mićun i ja pravili leva skretanja ’68, u tom dekanatu sada su hakenkrojceni.“

Svi me napadaju zbog Žanke

„Ja sam napisao komad čija se radnja događa na krsnoj slavi glumice Žanke Stokić, 6. maja ’47. godine“, objasnio je razloge svog učešća na tribini Bratislav Petković. „Ona je umrla 20. jula ’47. U Beogradu su tada mnogi glumci streljani bez suđenja. Žanki je suđeno, ali je ona tada bila u šećernoj komi i nije bila u stanju da bilo šta odgovori nekom sudiji. To se vidi iz molbe koju je pisala 3. maja i u kojoj govori kako je čuvala Koču Popovića koji je iz njene kuće otišao u partizane, kako je čuvala Jevreje i jevrejsko zlato i navodi svedoke za to. U mojoj predstavi videla se neka vrsta pokajanja. Pokušao sam Žanku da odbranim umetnički a svi me zbog nje napadaju. U Beogradu su osuđeni momci i devojke koji su se ’43 godine javili na oglas Radio Beograda za spikere. Niko od njih nije bio primljen, ali su posle rata svi bili streljani.“

„Cela ta rehabilitacija Žanke Stokić i ta neviđena moda Žanke Stokić u poslednjih deset godina, jeste jedno od osnovnih suodgovornih pitanja u našem shvatanju prema fašizmu i antifašizmu“, odlučna je bila u svom stavu o situaciji u vezi sa čuvenom predratnom srpskom glumicom Borka Pavićević. „Smatram da je cela ta priča oko Žanke Stokić i njene nevinosti, dok je žena pričala na nemačkom radiju svakodnevno, prevrat istorije u tom pravcu, suodgovoran za ono što nam se danas događa. A prevrat je taj da treba slaviti kvislinge. Žanka Stokić je isto što i Nedić i njeno igranje direktno otvara stvari koje nam se dešavaju danas a mi se time sada bavimo retorički, kao da svi ne učestvujemo u tome što nam se može ponovo desiti, a desilo nam se pre samo deset, i pre samo petnaest godina. To je „moda“ zbog koje je nastao ceo ovaj neokonzervativni talas, koji odjedanput promoviše četnike, prevrće celu istoriju, tvrdi da su partizani ubice, da su četnici bili divni, da je to isto, da je pomirenje, da je to istina, tako je napravljen ovaj sporazum o kome govori Mićunović. I to je to – to što sad vidite na ulicama, a to nije došlo juče nego je došlo iz ideologije depolitizovanosti, neosetljivosti, nerada na drugim stvarima u jednoj ovakvoj zajednici kao što je naša.“

Epohalno prestrojavanje u odnosu na Drugi svetski rat

„Vrlo je teško posle prethodne rasprave vratiti tok razgovora na našu temu – kvislinzi u umetnosti“, otpočeo je svoje izlaganje Branimir Stojanović, koji se na samom kraju tribine vratio njenoj temi. „Predstava koja je njen povod zanimljiva je zato što je i sama ambivalentna i ne zna šta će sa Knut Hamsunom a to nije slučajno, to je situacija savremene Evrope. Nije ovo o čemu su govorili gospodin Mićunović i gospođa Borka samo naša situacija. Trenutno je epohalno prestrojavanje u odnosu na Drugi svetski rat. Naravno, nećete imati tako drastične primere kao što je izglasavanje rehabilitovanja jedne kvislinške organizacije, kao što je četnička, u parlamentu, ili rehabilitaciju sveg kvislinškog sveta u Beogradu, ali je važno da ni današnja Evropa nije potpuno načisto kako da izađe na kraj sa Drugim svetskim ratom i ova predstava je dobra ilustracija toga. Jer, jednostavna je po strukturi, ona nam kaže – spasimo književnika, a osudimo čoveka. Međutim, ceo problem je što je Knut Hamsun samo slučajni kvisling, on je principijelni fašista, tekstualni i književni fašista. Postoje tri mesta produkcije modernizma u 20. veku. To su nemački nacisocijalizam koji ima oličenje u filozofu Hajdegeru, sovjetski modernizam oličen u dijalektičkom materijalizmu i američki pragmatizam ili neoliberalizam. Zato je Knut Hamsun istovremeno i modernista i, da tako kažem, principijelni fašista. On nije geografski fašista, on nije kvisling, kvislinštvo je kod njega potpuno efemerna epizoda kroz izlapelog čoveka koji odlazi Hitleru i vrlo patetično mu predaje svoju Nobelovu nagradu. Problem nije rektorska epizoda Hajdegera, nego Hajdegerov filozofski fašizam.

Postoji cenzura mišljenja, cenzura nacionalsocijalizma, kaže se – nacionalsocijalizam je zlo, to je ideologija zla i – tu završavamo i prelazimo u teoriju teologije. Da li je nacionalsocijalizam bio politika? Jeste. Da li je bio ozbiljna politika? Jeste. A sledeći, treći korak o tome nemamo. Jedan francuski filozof još ’33. godine napisao je knjigu koja je i dan-danas veoma važna, zove se „Filozofija hitlerizma“, u kojoj je pokazao da hitlerizam nije niti naivna, niti slučajna, niti prolazna epizoda, već se generiše u nešto što se zove biološka melasa, ono najtoplije mesto produkcije ljudskog života, kolonizuje to mesto. To je ono što je dramatično i na šta mi ni dan-danas nemamo odgovor.

NOB kao krucijalni događaj u istoriji umetnosti i politike jugoslovenskih naroda

Mi nasleđujemo jednu zemlju koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija i koja je po meni bila četvrto mesto produkcije modernizma, mali primer modernizma. To je zemlja koja je prošla kroz narodnooslobodilačku borbu, danas je nazivaju antifašističkom borbom, ali to je svakako najuspešnija sekvenca u istoriji jugoslovenskih naroda i današnje negiranje NOB-a kao jedine uspele emancipatorske sekvence je svakako dovelo do potpunog proboja u ideologije revizionizma i negacionizma ishoda Drugog svetskog rata. Međutim, imam kontakte sa mladićima i devojkama iz bivših jugoslovenskih republika koji upravo otkrivaju NOB i ne samo NOB već umetnost NOB-a i praktično postavljaju umetnost NOB-a kao krucijalni događaj u istoriji jugoslovenskih naroda u 20. veku, ne samo u polju umetnosti nego i u polju politike. Mi smo u privilegovanoj situaciji, samo ako hoćemo mi možemo tu tradiciju da obnovimo, da otkrijemo NOB kao izvorište, kao središno mesto događaja 20. veka, uključujući srpski narod koji je vrlo aktivno učestvovao u tom najznačajnijem, najzanimljivijem i, za našu umetnost, pre svega, presudnom događaju“, kaže Branimir Stojanović.

Obraz na Filozofskom fakultetu

„Pre pet godina došao sam da održim predavanje na Filozofskom fakultetu, gde sam studirao, doktorirao i gde sam mnogo puta predavao“, ispričao je Dragoljub Mićunović. „Tema je bio jedan od otaca američke revolucije Tomas Pejn, pisac „Prava čoveka“. Zateklo me je obilje letaka, prestravljeni dekan i ostali, jer se Obraz odlučio da to predavanje spreči. Za mene je to bio strašan izazov – da me neko spreči da dođem na Fakultet za koji sam vezao deo svog života?! Video sam tamo petnaestak ljudi u crnim košuljama i letke na kojima je pisalo da sam zločinac koji je sa crvenim šalom sprovodio diktaturu na Filozofskom fakultetu itd. Stavili su mi taj letak na sto, ja sam to pročitao i pitao ko su autori. Nastala je tišina, a sala je bila puna studenata. Rekao sam: „Hajde, junaci!“ , na šta je jedan ustao i kazao kako će oni tražiti smenu dekana koji je dopustio da ja tu dođem. Ja sam onda rekao: „I ja ću tražiti smenu dekana što je dopustio da vi budete studenti, jer ste vi gamad koja nigde u svetu ne bi mogla da priviri u pristojno društvo a kamoli da dođe na univerzitet!“ Dobio sam podršku od jednog dela studenata i oni su se pokupili i otišli. To mi je uverilo da se ovim organizacijama stalno popušta. Ti iz Obraza su jednom delili letke na kojima je pisalo „Nećemo da nam predaju Jevreji“. Na Fakultetu ima dvoje- troje ljudi jevrejske nacionalnosti… Sve je to nekako prolazilo, da se ne talasa, da se ne zamera. Mislim da noviji događaji imaju dobru stranu što su osvestili društvo da postoji velika opasnost, koja nastaje tek kada se organizacije poput pomenute i sličnih vežu za institucije i partije koje im daju podršku.

Spasavati delo od pisca

„Kao mlad čovek, sa dvadesetak godina, Knut Hamsun otišao je u Ameriku da radi, ali pošto je bio samouk i nije imao nikakva znanja, tamo nije našao hleb. Mogao je da bude samo fizički radnik, vratio ogorčen na Ameriku, na Jevreje, a iza svakog opredeljenja za fašizam, bije jedna velika mržnja. Hamsun je celog života bio opsednut tom mržnjom. Pored toga, u kući je imao ženu koja je bila aktivni nacional-socijalista. Kada su Nemci došli u Norvešku, ona je kuću punila nemačkim oficirima a Knut Hamsun je usamljen sedeo u gornjoj sobi i pisao, ali nije mogao da se odupre ovoj Ledi Magbet. (Mi znamo za Ledi Magbet, imali smo devedesetih godina jednu domaću, koja je sada negde u Rusiji.) Knut Hamsun je jedna tragična figura. Norvežani ga sada ponovo objavljuju i to i treba da čine jer treba spasavati delo od pisca. Hamsun je četiri meseca bio u ludnici. To je bio način da spasu i njega. U knjizi „Po zaraslim stazama“ Hamsun je opisao svoj boravak u ludnici. U njoj nema nijednu reč sažaljenja prema svom narodu, niti žaljenja za sve što je podupro svojim ludačkim potezima poput onoga kada je 8. osmog maja – to je bio poslednji dan kada je izašao kolaboracionalistički list u Norveškoj – objavio svoj nekrolog Hitleru“, kaže Vlajčić.

Skrivena knjiga o intelektualcima i fašizmu

„Ovih dana sam čitao jednu knjigu koja je s teškom mukom bila objavljena – „Fašizam i intelektualci“. Izašla je ‘78. godine u biblioteci Zodijak. Urednik biblioteke Miodrag Maksimović godinu dana imao je problem da knjigu objavi jer pominjanje fašizma intelektualaca nije bilo poželjno. Na kraju je uspeo, uz veliki pritisak ljudi iz kuće da se izbaci jedno poglavlje. Nikada nisam doznao koje je to poglavlje, samo znam da je knjigu preveo Aleksandar I. Spasić. Ni od njega nisam uspeo da čujem koje je poglavlje žrtvovano. Rekao mi je samo: bolje da se knjiga objavi nego da ne izađe. Ona je brzo nestala, ja mislim da je i spaljena. Možda je stotinak primeraka prodato i zato bi je trebalo ponovo objaviti. To je kapitalna knjiga u kojoj je objašnjeno sve što se događalo sa intelektualcima u Evropi“, ispričao je Vlajčić.

Živimo montipajtonovski

„U Beogradu je 2007. godine gostovao Majkl Pejlin, jedan od Montipajtonovaca… Obreo se u mom muzeju automobila, u Majke Jevrosime br. 30 i ponudio mi je da budem njegov vodič kroz Beograd, ali u nekim kolima iz muzeja. Odabrao je jednu amfibiju iz ‘43. godine, u dizajnu Ferdinanda Poršea. Ta amfibija je prošla interesantan put: sa armijom Paulusa na Staljingrad, gde su je Rusi zarobili, pa je zatim Tolbuhin ovde forsirao kod Starčeva… Ona je prvo imala oznake Nemačke armije, zatim Crvene armije a posle i naše armije. Ja sam je kupio ‘67. godine na vojnom otpadu. Tada su se snimali „Otpisani“ i razne slične serije, pa sam joj za potrebe tih snimanja vratio prvobitne nemačke oznake, vermaht tablice… Izvezao sam amfibiju na ulicu najnormalnije, ide sa nama kombi BBC-ja, milicioneri nas pozdravljaju. „Znate šta“, kaže Pejlin, „kod nas u Londonu sa ovim tablicama vermahta odmah bi nas uhapsili“. Rekao sam mu: „Znate šta, Majkl? Vi pravite montipajtonovske štosove, a mi ovde živimo montipajtonovski“, ispričao je anegdotu Bratislav Petković, reditelj predstave o glumici Žanki Stokić, kojom je pokrenut zahtev za njenu rehabilitaciju.

Dragiša Vasić i Knut Hamsun

„Naravno da Knut Hamsun nije usamljen slučaj u literaturi“, podsetio je Kokan Mladenović. „Pre par godina imali smo sjajnu predstavu Johana Kresnika koja govori o Ernstu Jingeru, briljantnom intelektualcu i velikom poborniku nacizma. Žalosno je za nas iz umetnosti da je jedan Marineti bio oduševljeni pristalica italijanskog fašizma. Kurcio Malaparte pisao je ode Paveliću i bio je redovan gost ustaša i Pavelića. Tu je i Ezra Paunda kao veliki latinofil i Amerikanac koji je bio oduševljen nacizmom. Nije nezanimljiva i paralela između Dragiše Vasića, koji je, kao brilijantan intelektualac i pisac pristao da bude ministar prosvete u Nedićevoj vladi, i Knuta Hamsuna koji je pristao da bude ministar prosvete u vladi Kvislinga.“