Za sagovornicu Danasa Mirjanu Ojdanić je moguće reći da je komediografkinja, rediteljka, adaptatorka, dramatičarka, bajkopisac i romanopisac, ćerka, majka, retka tetka, eks direktorka, novinarka, eks glavnodurica, satiričarka i eks kritičarka…
Koliko Vas zapravo ima?
– Uh, previše me ima. Ako računaš u godinama i u kilogramima. A ovako, u profesiji i u životu baš me i nema puno. I prilično sam eks. Režirala nisam od Samoubistva u samoodbrani, što sam radila za Festival monodrame još prošle godine e da bih dokazala kako ima darovitih glumaca kao što je Marko Marković, i mimo „zvezda“ koje se ne skidaju sa ekrana i naslovnih strana. I da bih imala predstavu na festivalu kad su mi već izdali knjigu Sami sa publikom. Od Adrenalina (2007.) nisam napisala novu komediju.
Koja je pobedila na međunarodnom konkursu?
– Međubalkanskom. U Mostaru. Kad vidiš njihove podele, onda su ti ove naše u Srbiji kao malo manje strašne. Kao što izgledaju malo manje strašne i naše ruševine od njihovih… Oni sad imaju dva Narodna, pozorište i kazalište, pa dva… Univerzitet i Sveučilište. Bošnjački i hrvatski. I imaju taj Teatar mladih koji je nenacionalan pa ga izdržavaju neke međunarodne organizacije… Tu se izdaje teatarski časopis, kao naša Scena, i oni su raspisali konkurs za ex-yu prostor, to jest za bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorsko govorno područje, na kome smo prvu i jedinu nagradu od 10 000 konvertibilnih maraka (oko 5000 eu) podelili nas troje. Ljubinka Stojanović, asistentkinja na dramaturgiji BK akademije, Safet Plakalo pisac iz Sarajeva i ja sa komedijom Adrenalin ili Navikavanje na pakao. Mislim, podelićemo je kad nam isplate, i Mostar je na Balkanu. Dodela je, valjda na premijeri, prvoj koja se napravi… a ka’će ne znamo.
Za sada je samo časopis TMACAART objavio te tri drame i još tri koje je žiri preporučio za izvođenje, gde takođe ima moja komedija Patak u sosu ili klimaks na selu. Svih šest tekstova je zimus javno čitano na Forumu dramskog pisca. Prvi put sam prisustvovala javnom čitanju drama, kažu da je to „u svetu strašno trendi“. Pa, ako je tako, onda je to još jedna glupost koju smo „iz sveta“ uvezli. Takođe prvi put sam bila u BIH posle rata i vratila se strašno potresena… Hajde da pričamo o nečem manje srušenom!
Ni Ludus ne izlazi već skoro godinu dana…
– Nije Ludus manje srušen. Gasimo sve što ima neku tradiciju a započinjemo stalno nešto novo što će „već od iduće godine postati tradicionalno“ čim na vrbi zasvrbi! Koliko znam to su bile poslednje novine bez leševa, bez skandala i kriminala. I bez politike, zato su i izlazile mesečno. Inače sve naše novine i mediji uopšte guraju iste teme složnije i gore nego u bilo kom jednoumlju. Razlikuju se samo po štamparskim greškama!
Stari Rimljani pravili su statue svojih vladara da bi ih narod imao stalno pred očima, a javno su razapinjali inomišljenike i lopove da bi populus držali u strahu. Danas se vladari, čak ni opozicija, ne skidaju sa medija, što je strašnije nego mermerne statue kojima promeniš glavu kad promeniš cara. A populacija se drži u stalnom strahu, takođe uz pomoć medija, koji vazdan javljaju kako je neki manijak poklao nepoznat svet, a gde se ludak samoubica mrzeći Ameriku zakucao u nešto pa pobio svoje sopstvene žene i decu. Ili lekari sekli zdrave organe za prljave pare. Panike, fobije i razni strahovi sve su brojniji, luđi i besmisleniji. Jer lakše je kontrolisati prestravljenu populaciju, a ne smatra se više pristojnim javno razapinjanje na krst, jer smo sad k’o neko humano društvo… pa razapinjemo po novinama.
Od lepih vesti dozvoljene su samo one u vezi tenisa i fudbala, pošto se tamo okreće velika lova! Novine imaju najviše jednu stranu posvećenu kulturi, a pola te strane zauzme reklama za pivo, dok se u TV dnevnicima kultura eventualno pojavi i poslednjem minutu, posle kataklizmi.
Nedavno ste se vratili sa Uba, gde ste bili predsednica žirija na 30. festivalu scenskog stvaralaštva dece Srbije. Kakav je to festival?
– Zanimljiv, a eto o tome niko ne piše. Tu dolaze najbolje predstave u kojima deca igraju za decu. Selekcija je regionalna, odnosno nema selektora nego dođu predstave pobednice iz raznih regija. Tri iz Vojvodine, jedno iz Beograda i četiri iz Srbije. Regije su doduše malo čudno određene, ni po babu ni po stričevima, tj. ni po teritoriji ni po broju stanovnika, ni po kvalitetu i tradiciji amaterskog stvaralaštva… Geneza tih predstava je takođe potpuno različita. Neke nastaju u malim glumačkim školama kao ovogodišnja predstava pobednica iz Kragujevca „Nemušti jezik“, neke u amaterskim teatrima, posle audicija i rada sa podmlatkom, poput trećeplasirane predstave „Mačke“ iz Kule. Druge pak nastanu u okviru školskih dramskih sekcija, a treće u okviru jednog jedinog odeljenja kao što je ovogodišnja drugoplasirana „Strahinja u zemlji senki“ beogradske O.Š. „Skadarlija“. Kad mi je pre desetak godina Marica Vuletić (glumica, rediteljka i profesorka scenskog pokreta na BK Akademiji, a tada još glumica u Buhi) pričala da je na tom festivalu ponekad viđala interesantnije predstave nego na Bitefu nisam mogla da joj poverujem…
Da li je i ove godine bilo tako?
– Ne znam, pošto Bitef još nije prošao… U svakom slučaju bilo je zanimljivo.
Amateri i inače imaju više hrabrosti kad su tekstovi u pitanju i njihov izbor teksta je često originalniji nego kod profesionalaca. Što je naravno i mač sa dve oštrice, ponekad. Zanimljivo je takođe da je samo jedna od devet predstava napravljena po prevedenom tekstu a sve ostale po domaćim. Iz čega ispada da amateri više čuvaju i neguju domaću dramsku literaturu od profesionalaca.
Pozorišta za decu, dakle i profesionalna, više neguju domaću reč nego pozorišta za takozvane odrasle. U dečijim pozorištima bar 80 odsto predstava su po domaćim autorima, a kod Branka Kockice u Pužu, čak 100 odsto. Na Ubu su ove godine bile tri predstave po tekstovima koje je svojevremeno poručilo moje pozorište (Boško Buha) od naših eminentnih pesnika ili dramaturga, a koje smo umesto monografije, objavili u 16 knjižica, povodom 45 godina Buhe, pre nekoliko godina. Podsećam vas da nam je od antičkog teatra ostalo nekoliko amfiteatara i nekoliko tekstova. Ko je to režirao i igrao – više nemamo pojma, iz čega je jasno šta je u teatru eventualno trajno… tj. šta može da opstane. Pošto nas ovi stakleni teatri sigurno neće previše nadživeti, možda nas nadživi neka literatura…
Za ovaj festivalčić na Ubu Ministarstvo je izdvojilo jedva 150 000 dinara, pomogla je i opština Ub i sponzori, ali to su smešno male pare s obzirom da se radi o sto učesnika (dece) i skoro 4000 gledalaca, takođe dece. Da je bilo još toliko para festival je mogao trajati još dva dana i mogle su doći još četiri predstave po pozivu ( a za koje znamo da postoje ali su nekako ostale izvan konkurencije)… Savez amatera je to tražio ali nije bilo para… Kao i uvek mi idemo iz krajnosti u krajnost. Od ekstrema da su se nekad zbog folklora za po deset sela kupovali opanci, pa do danas kad nema više opanaka, ima da đuskaš bos, kao što su naši preci u doba Osmanlija…
Koliko koštaju drugi srodni festivali? Koji je to red veličina?