Legitimitet i saglasnost

 Drugi deo govori o antičkom modelu demokratije, demokratskim reformama u Atini, a posebna pažnja je posvećena Platonu i Aristotelu, čija su stanovišta detaljno prikazana, dok se u trećem delu autor bavi analizom moderne ugovorne teorije i stanovištima mislilaca koji se za nju vezuju. Ideja vodilja ove knjige je da postoje moralni standardi koji nadilaze pozitivno zakonodavstvo i koji se moraju poštovati da bi politički poredak bio pravedan, kao i da je saglasnost građana nužan uslov za legitimaciju političkog autoriteta. Problemima politike se, dakle, pristupa s normativnih pozicija.

Iako se može učiniti da je reč o uvodnoj knjizi, imajući u vidu njenu sveobuhvatnost (pokriva period od antike do prosvetiteljstva), to ipak nije slučaj. Reč je o knjizi koja zahteva izvesno predznanje ne samo o problemima političke teorije i etike već i o filozofskim problemima uopšte, kao i elementarno poznavanje teorije igara. Na primer, valjano razumevanje poglavlja o Platonu nije moguće bez prethodnog poznavanja Platonove ontologije, epistemologije i psihologije, a potpuno razumevanje rasprave o pravednosti iz Platonove Države, koja je u Stuparovoj knjizi iscrpno prikazana, nije moguće bez prethodnog poznavanja dijaloga Gorgija. Time je umanjena potencijalna bojazan da čitalac koji pročita ovu knjigu, u čijoj strukturi Platonova filozofija zauzima značajno mesto, odustane od čitanja izvorne literature.

Vrlina ove knjige je u tome što je pisana analitički precizno i jasnim jezikom. Osim toga, autor nije zanemario ni značaj istorijskih razmatranja za filozofiju politike. Pomenimo samo da je Bernard Vilijams smatrao da konceptualni aparat analitičke filozofije nije najpodesniji za filozofiju politike i da bi istorijski pristup tim problemima bio korisniji. Međutim, ponegde je istorijski kontekst prenaglašen ili čak suvišan, kao što su možda bile suvišne i biografske odrednice o pojedinim autorima, što čitaoca može da navede na pomisao da nije reč o filozofskom delu, već pre o istorijskom pregledu različitih političkih teorija, što i sam autor zapaža.

Ako se zanemari kvantitativna disproporcija između drugog i trećeg dela i kada se usredsredimo na sam sadržaj, onda najpre možemo da uočimo da se iz konteksta rasprave o legalitetu i legitimitetu naslućuje da Stupar pravi razliku između prihvaćenog/neprihvaćenog (činjenica) i prihvatljivog/neprihvatljivog (norma), ali ta distinkcija nigde nije dovoljno jasno naglašena i čitaocu kome su nepoznate finese filozofske argumentacije lako može da promakne. Tako bi neko mogao da pomisli da je aktualno prihvatanje određenog političkog poretka u celini ili pojedine političke prakse dovoljan uslov za legitimaciju političkog autoriteta, što svakako nije stanovište koje Stupar brani. Određena politička praksa može da bude prihvaćena, ali da ne bude prihvatljiva ili da bude prihvatljiva, ali da ne bude prihvaćena, itd.

Stupar zapaža da je Platon kroz reči Glaukona anticipirao ono što se obično smatra Makijavelijevom „imoralističkom“ pozicijom, ali je ovaj autor predstavljen kao epigon Sokratovih sagovornika u Državi i nije dobio zasluženo mesto u knjizi koja akcentuje važnost saglasnosti za legitimaciju političkog autoriteta. Činjenica je da je Makijaveli mislio da su države delo individualnog napora velikih istorijskih ličnosti, ali je tvrdio i da „ono što je uspostavljeno neće dugo potrajati“ ako ne „postane brigom mnogih“, kao i da briga za javno dobro nikada ne sme trajno biti poverena pojedincu ili nekolicini. Prema njegovom mišljenju, ljudi su sposobni da uoče šta je u interesu zajednice i onda treba da imaju pravo da daju predloge, iznesu mišljenje, daju svoj sud i konačno da donose odluke u skladu s njim. On daje prednost vladavini većine u odnosu na druge oblike vladanja iz razloga koji su slični Aristotelovim, a koje Stupar u odeljku o Aristotelu precizno identifikuje. Većina je razboritija i manje sklona greškama tako da je verovatnije da ona dođe do toga šta je u opštem interesu nego da to učini pojedinac ili nekolicina. Makijavelijeva osuda tiranije je nedvosmislena: raspušten i buntovan narod se lako može izvesti na pravi put, a tirani razumeju samo jezik oružja.

Osim toga, Stupar navodi da Hobs, jednako kao i Makijaveli, razdvaja moral i politiku. Međutim, otvoreno je pitanje da li tog razdvajanja uopšte ima kod Makijavelija i, ako ga ima, da li je dosledno sprovedeno. Kada je reč o Hobsu, gotovo je sasvim sigurno da toga nema. Autonomija politike se kod Makijavelija odnosi na nezavisnost od hrišćanske koncepcije morala, koja promoviše milosrđe, praštanje i ljubav prema neprijatelju, što je u političkom smislu pogubno. Njegov pogled je nostalgično okrenut ka moralnosti jednog drugog vremena u kome su velike istorijske ličnosti svoj autoritet temeljile na surovosti koja je združena s vrlinom. Kada je reč o Hobsu, apsolutni suveren je izuzet iz domena delovanja građanskih zakona, ali on mora da se rukovodi prirodnim zakonima, jer ako to ne čini, njegova zaštitna funkcija nestaje, čime se i njegova pozicija urušava. Zapravo ima autora koji tvrde da su prirodni zakoni, izuzev možda prva tri, namenjeni isključivo suverenu.

U odeljku o Hobsu, Stupar tvrdi da se Hobsove individue sklapajući društveni ugovor zauvek odriču prava na život, a zatim par stranica dalje da je elementarno pravo na život neotuđivo, što je nekonzistentnost koja se zaista pojavljuje u Hobsovom delu, ali koju Stupar ostavlja nerešenu ističući da je reč o ambivalentnosti iz koje je teško izvući koherentnu interpretaciju. Tako se ovo poglavlje završava pitanjem bez odgovora – da li je Levijatan delo koje opravdava apsolutizam ili je katehizis revolucionara. Čitaocu je ostavljeno da sam pronađe odgovor. Stupar, takođe, tvrdi da nakon sklapanja društvenog ugovora podanici ne postupaju više po savesti, već po zakonima koji su izražena volja suverena. Međutim, u jednom smislu domen individualne savesti zadržava određeni stepen autonomije, jer je obaveza poštovanja građanskog zakona definisana prirodnim, a ne građanskim zakonom.

Problemima Hobsove filozofije Stupar pristupa služeći se analitičkim modelom igre Dilema zatvorenika i ispravno uočava da jednokratna varijanta ove igre ne predstavlja najbolji opis prirodnog stanja. Iz tog razloga se oslanja na ponovljenu Dilemu zatvorenika kao bolji analitički model, a zatim, sledeći Brajana Skirmsa, ističe da se ova igra transformiše u igru pouzdanosti (Lov na jelena), što mu omogućava da napravi elegantan prelaz od Hobsa do Rusoa. Ono što propušta da istakne jeste da je za sklapanje društvenog ugovora zapravo neophodno pronaći adekvatno rešenje problema koordinacije (Borba polova) i da društveni ugovor ne nastaje jednostavnim fiat.

Na kraju bi trebalo objasniti blagonaklon stav autora prema teorijama društvenog ugovora, koje nemaju nikakvo realno istorijsko utemeljenje i ne predstavljaju realnu rekonstrukciju nastanka države i konstituisanja političkog autoriteta, zbog čega Džin Hempton i Vil Kimlika ove argumente smatraju slabim. Pitanje je, naravno, da li danas imamo ikakve bolje argumente od ovih. Poslužimo se Kantovom teorijom kao paradigmom. Kao što kategorički imperativ kroz zahtev za logičku i praktičnu univerzalizaciju ispostavlja test ispravnosti određenih maksima i posledično postupaka, na sličan način koncepcija saglasnosti i društvenog ugovora predstavlja potencijalni test ispravnosti određenih politika i legitimnosti političkog poretka, iako ne predstavlja realni način izvornog ustanovljenja političkog autoriteta.

Konačno, stiče se utisak da se knjiga suviše naglo završava raspravom o Kantovoj političkoj filozofiji. Knjiga bi dobila na celovitosti ukoliko bi imala još jedno, zaključno, poglavlje u kome bi autor sumirao rezultate do kojih je došao.

Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu