Licemerna Amerika

Obeležavajući 230. godišnjicu američke nezavisnosti prošlog jula, predsednik Džordž V. Buš rekao je da su patrioti Revolucionarnog rata verovali da su svi ljudi stvoreni jednaki i s neotuđivim pravima. Zbog ovih ideala, izjavio je on, Sjedinjene Države „ostaju svetionik nade za sve one koji sanjaju o slobodi i sjajni primer svetu onoga što slobodni ljudi mogu ostvariti“.
Ali, istovremeno, njegova administracija držala je približno 400 zatvorenika u američkoj pomorskoj bazi u zalivu Gvantanamo na Kubi. Neki od njih se sada tamo nalaze duže od pet godina. Nijedan od njih nije nikad bio izveden pred sud. Pre izvesnog vremena je jedan izuzetno ugledni izvor potvrdio da su patnje zatvorenika u Gvantanamu više od ovog neograničenog zatočenja. Američki Federalni biro za istraživanje objavio je dokumente koji pokazuju da je jedan agent FBI „u nekoliko navrata“ bio svedok da su zatvorenici „šakama i stopalama bili privezani lancima za pod“, bez stolice ili hrane ili vode. U ovim uslovima „većina je urinirala ili vršila nuždu po sebi“. Tako su bili ostavljeni po 18 ili 24 časa, ili i duže.
U jednom od ovih slučajeva, izveštava agent, „klima uređaji su bili uključeni toliko jako da se bosonogi zatočenik tresao od hladnoće“. U drugom slučaju soba nije imala ventilaciju, temperatura je iznosila više od 100 stepeni Farenhajta i zatočenik je bio gotovo bez svesti na podu s gomilom kose odmah pored njega – „on ju je očigledno počupao tokom noći“.
Drugom agentu FBI jedan civilni službenik po ugovoru rekao je smejući se, „morate ovo videti“. Odveli su ga u jednu sobu za ispitivanje gde je video jednog čoveka duge kose i s velikom bradom koji je bio obmotan lepljivom trakom koja je „pokrivala veliki deo njegove glave“. Kada je agent upitao kako će traka biti uklonjena, nisu mu dali nikakav odgovor.
Drugi agenti FBI izveštavali su da su videli zatvorenike koji su u okovima provodili 12 časova ili duže, ponovo u izuzetnoj hladnoći, izloženi jakoj svetlosti i glasnoj rep muzici tokom mnogih sati, ili prisiljenih da se umotaju u izraelsku zastavu. Izveštaj FBI propratio je ove incidente komentarom: „Ne izgledaju preterani imajući u vidu politiku Ministarstva odbrane.“
Nekoliko zatočenika rekli su agentima FBI da nisu imali nikakve veze s terorizmom i da nemaju pojma zašto su bili pokupljeni i odvedeni u Gvantanamo. Mnogi zatvorenici nisu bili zarobljeni tokom borbi u Avganistanu. Neki su pokupljeni u Bosni, Indoneziji, Tajlandu, Mauritaniji i Pakistanu. Bušova administracija kaže da su zatočenici „neprijateljski borci“ u globalnom ratu protiv terora – ratu koji se vodi širom sveta i koji može trajati decenijama. Zapovednik snaga u Gvantanamu, viceadmiral Hari B. Haris Mlađi, nedavno je branio strogo postupanje prema zatvorenicima, kazavši: „Svi su oni teroristi; svi su oni neprijateljski borci.“
Ali CIA je i ranije pravila greške. Na primer, Murat Kurnaz, Turčin rođen u Nemačkoj, bio je zatočen u Gvantanamu četiri godine pre nego što je prošlog avgusta oslobođen. Slučaj Kaleda el-Masrija, nemačkog državljanina libanskog porekla, izgleda da je još jedna od ovih grešaka. Njega je u Makedoniji uhvatila CIA, odvela u Avganistan i ispitivala pet meseci pre nego što je bio oslobođen bez ikakve optužbe. Nemački sud je sada izdao naloge za hapšenje onih koji su bili uključeni u njegovu otmicu.
Ako uopšte postoje bilo kakva ljudska prava, pravo da čovek ne bude neograničeno zatvoren bez suđenja sigurno je jedno od njih. Zakon o pravima američkog ustava stavlja značajan naglasak na ovo pravo, naglašavajući u Šestom amandmanu da će u svim krivičnim postupcima „optuženi uživati pravo na brz i javni proces, od strane nepristrasne porote“, i da će „biti obavešten o prirodi i uzrocima optužbe; da će biti suočen sa svedocima protiv njega“. Nijednom od zatvorenika u Gvantanamu nisu bila data ova prava. Tako nikad nije bilo dokazano, po standardima postavljenim u američkom ustavu, da je bilo ko od njih stvarno terorista.
Ali Šesti amandman se ne odnosi na zatvorenike u Gvantanamu, jer oni nisu američki građani i nalaze se u objektu koji, tehnički gledano, nije deo američke teritorije, mada je pod punom kontrolom američke vlade. Šta god da o tome kažu američki sudovi, hvatanje ljudi širom sveta, njihovo zatvaranje na višegodišnje periode bez utvrđivanja da li su krivi zbog bilo čega i podvrgavanje strogom i nasilnom tretmanu jeste flagrantno kršenje međunarodnog prava. Prema bilo kom standardu pravde, to je takođe jednostavno pogrešno.
Tom Pejn, veliki američki revolucionar i autor „Prava čoveka“, napisao je: „Onaj ko želi da osigura sopstvenu slobodu mora čak i svog neprijatelja čuvati od ugnjetavanja; jer ako povredi ovu dužnost postavlja presedan koji će stići i njega.“ Kada bi Amerika samo sledila ovaj savet, mogla bi zaista da bude zrak nade i blistavi primer. Ali sve dok ona nastavlja da drži i zlostavlja zatvorenike ne omogućujući im pošteno suđenje, američki iskazani ideali će u ostatku sveta nastaviti da zvuče kao najdublja hipokrizija.
Autor je profesor bioetike na Univerzitetu Prinston i počasni profesor na
Univerzitetu Melburna u
Australiji. Među knjigama koje je napisao su i
„Jedan svet“ i