Lirika i empatija

Ako bismo, odmah na početku, pokušali da u jednoj reči sažmemo svojstvo senzibiliteta zbirke Visoki fabrički dimnjaci, to bi svakako bila empatija. Pesnikinja nastoji da prikaže ranjivu stranu svojih lirskih junaka, da ih predoči u svetlu iluzija i poraza, te da ih, diskretno i sporadično, kontekstualizuje nenaglašenom pozadinom – socijalnom krizom.

Nije, dakle, reč o tendencioznim stihovima, u kojima bi se odražavalo usiljeno posredovanje (danas često problematizovanog) humanističkog razumevanja za „patnje čovečanstva“. Danica Vukićević postiže nešto sasvim drugo – njene pesme uspevaju da pomire dva, naizgled nekomplementarna, izražajna pola: neretko prisutne intertekstualne veze, i liriku koja se ostvaruje uz neskriveno tematizovanje detalja privatnosti. Otud se u Dimnjacima može prepoznati i tanano razumevanje za socijalnu marginu, oblikovano npr. aluzijama na znamenitu tragediju („Šestorica-sedmorica čekaju posao/ Na uglu/ Krenuće na Tebu“), ali i konkretno imenovanje (u pojedinim pesmama) preminule prijateljice, izdvojene posvetom na početku zbirke.

Na koji način autorka Luka i strele uspeva da nadiđe konvencionalno referiranje na literarne i filozofske podsticaje? Usled čega njen izraz ne postaje jednoznačan i patetičan, iako je često, u Dimnjacima, u fokusu oblikovanje emotivne reakcije na marginalizovane, nesrećne ljude, ili pak na draga lica iz najbližeg okruženja? Vrlina postupka Danice Vukićević manifestuje se, zapravo, u sledećem: njen lirski glas odražava putanju subjektivnosti podstaknutu prizorima sa ruba društva, intimnim iskustvima, bolnim uspomenama, pri čemu je ključna sposobnost oscilovanja između održanja prepoznatljivosti uvedene osećajnosti, i vijugave, neretko ironične metaforičnosti koja širi kontekst, otkriva naličja lirskog Ja, nagoveštava digresivne impulse.

Imamo li na umu i to da njena ostvarenja najčešće nisu usmerena naslovom, postaje jasno da recepcija lirskih tekstova Dimnjaka može podrazumevati malu avanturu kretanja kroz britke pesničke slike i gorko duhovite iskaze, kroz leksičko-motivski sklop koji otkriva značajna pomeranja u duševnom životu lirskih junaka, ali ne daje povoda da se potpuno dovrši predstava o uvedenoj osećajnosti, ili da se značenja ukažu u strogoj zavisnosti od literarnih referenci. Nije stoga suvišno navesti čitavu pesmu kao primer: „A da se probudim kao grob u Jerusalimu/ Najveći Grad/ Da se probudim tamo skamenjena drevna/ Ploča/ Žena-kamen/ Da šapućem a da me niko ne čuje samo da šapućem i znam/ Niko me živ ne čuje/ Možda sada slani ukus krvi/ Ne pomuti misao misli/ Sedimo, popišimo očajanje:/ Ostavinske rasprave, razočaranja, bedastoća/ Koktobelja u nudizmu/ Žive rane i urasli nokti/ Nezaustavljivi bol koji izmiče kao tek rođeni/ Krokodil/ Bit-Pazar: sunce žigoše/ Boza teče ukrug, ponire i hladi se…“

Takve lirske storije zapravo su tiha apoteoza stvaralačkog čina, tj. odraz svojevrsnog poverenja u lirski govor, ali bez anahronog prizvuka; reč je pre svega o impliciranom uverenju da se može ostvariti poezija koja nije odraz nekakvog poetičkog trenda i hladne, artificijalne konstrukcije, već pre svega lirika posredovanja produbljene, nekada bolne emocije koja prožima i pesnički subjekt, izaziva značajnu reakciju i u duševnosti recepijenta, i lirskim junacima daje životnu i sugestivnu snagu: „Oni čekaju/ Da ih opišeš/ (…)/ Oni čekaju debelu burmu za svoj prst/ Crvenilo za lice koje se peruta/ (…) Vodu čekaju, kap po kap iz slavine/ Reku koja kulja i vrtloži se/ Ispod njihovih nogu, ispod mosta/ Rastegnutog samo za njih/ (…) Oni čekaju ceo svoj život/ Samo na tebe/ Da ih konačno oživiš„. Otud ne bi trebala da čudi povišena eksplicitnost izraza upravo pri govoru o prirodi aktuelne literature i javnog života: „Od književnosti očekujem više/ Očekujem više od vođenja karijere/ Od trikova sa socijalnim maskama i više od/ Lukavstva/ Očekujem snagu, udarac u grudi“. Reč je o stavovima koji su, nažalost, samo deklarativno prihvaćeni na našoj književnoj sceni.

Zbirka Visoki fabrički dimnjaci, u krajnjoj instanci, implicira da su naše boli i nezadovoljstva zapravo slojevitiji nego što se to može uočiti; osim toga, ukazuje se i da osećanje pripadnosti marginalizovanim grupama danas često biva razumevano posredstvom stereotipnih fraza: „Feminističko dostojanstvo/ Radničko dostojanstvo, dostojanstvo moćnih/ Naslednika poezije, i ko se drzne da udari na to/ Iz legla zmijskog stražarskog izdignuće se najcrnja/ Kobra da plešući da sikćući/ Otera neprijatelja/ Duše koja: tužno cvileći opisuje meridijane/ Vrlo pribrana (u stvari) … luta/ Luduje“ (u pesmi Gledala sam Fukoa). Tanana aluzija na represivnu prirodu društva nad pojedincem, izvedena diskretnih referiranjem na razumevanje ludila u opusu autora Arheologije znanja, biva podržana i stihom završne pesme Ljudskost je utopija. Ipak, iza stihova Danice Vukićević naslućuje se duh koji tu utopiju, posredstvom lirike, približava otelotvorenju.