Američko Nacionalno udruženje književnih kritičara knjigu je svrstalo u pet najboljih biografija u 2013, a autor će kao gost izdavača u Beogradu učestvovati u razgovoru o njoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju, uoči ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga, čijem će otvaranju prisustvovati.

Mark Tompson je 90-ih godina boravio na prostorima zaraćenih strana u bivšoj Jugoslaviji, beogradski Medija centar objavio je 2000. njegovu knjigu Proizvodnja rata – mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, o političkoj manipulaciji medijima. Autor je (kod nas neprevedenih) knjiga A Paper House, (1992) o raspadu SFRJ, i The White war. Life and Death on the Italian Front, 1915-1919, (2008).

Ono što je Kiš ostavio generacijama naših i svetskih književnih kritičara i istoričara da iščitavaju i ocenjuju, izazovno je i inspirativno, koliko i kontroverzno. O tome, uz analizu političkih, društvenih i kulturnih okvira tog vremena, govori Tompsonova strasna i smelo subjektivna knjiga, krajnje iskreno posvećena jednom piscu koji je prerano otišao. Clio ovim delom obeležava i 25 godina od smrti Danila Kiša, koji je 15. oktobra 1989, u 54. godini, preminuo u Parizu.

Kiš je bio Jevrejin po ocu, a pravoslavni hrišćanin krštenjem – da li je ta dvojnost osnova njegovog dela?

– To je samo jedna od dvojnosti od kojih je Kiš bio sazdan. Postojale su i druge; nacionalna i jezička, na primer. Kiš je pronašao način da obuhvati i reši svoje dvojnosti u književnosti (ne u životu, naravno; u životu, one su morale da se podnose). Njegova najbolja dostignuća u vezi su sa sintezama, i takođe govore – na nivou metanarativa, ako mi oprostite na ovom izrazu – o literarnoj borbi da dosegnu tu integraciju. Toliko toga iz kulturne produkcije Jugoslavije – a još više iz država koje su je nasledile – izraz je otpora sintezi u ime neke praiskonske autentičnosti, nacionalnog identiteta, na primer. Kišovo pisanje predaje nam nemilosrdnu osudu zabluda te vrste.

Uzori su mu bili Borhes, Džojs, Keno, Prust… Šta ih spaja?

– Ovi pisci nisu primeri na koje se Kiš ugledao; oni su uticali na njega. Oni su mu pomogli da uradi ono što je želeo da uradi – usadili su mu pouzdanje da nastavi putem koji je u ovom delu sveta neizbežno usamljenički. I Kiš je taj koji ih je povezao! Kako je njegov prijatelj i kritičar Gi Skarpeta rekao, „Kiš je sam stvorio svoju genealogiju“.

Smatrate da Kiš pripada kasnom modernizmu i da ga pogrešno svrstavaju u postmoderniste?

– Kišu se nije dopadala etiketa postmoderniste, i mislim da je bio u pravu što je bio sumnjičav u vezi sa važnošću koja joj se pridaje kada je njegovo delo u pitanju. Gustina, otmenost i metafizička ozbiljnost njegovih knjiga, nedostatak ironije prema historiji (ili Historiji), poštovanje prema literaturi i vera u literaturu, koja ga je inspirisala i koja joj je davala moć: to nisu atributi koje obično povezujemo sa postmodernizmom. Kiš je verovao da velike razorne i kreativne inovacije u literaturi modernizma još sadrže vitalnu energiju koju on može da crpi i iskoristi; poštovao ih je, i bojao ih se, i u tome nije bilo ni senke njegove uobičajene ironije.

Navodite da je Kiš „mogao biti ili kosmopolita, ili kod kuće u Beogradu, ali ne i kosmopolita u Beogradu“. Zašto?

– Opaska koju navodite je zaključak koji sam doneo iz živog, bogato metaforičnog odlomka iz jednog eseja koji je Kiš napisao 1959, posle puta u Pariz: „… ja sam odjednom, gore u čistom zraku, na nekih hiljadu metara od zemlje, ostavio svoje šareno, kočoperno kosmopolitsko perje i spustio sam se na beogradski aerodrom…“ Naravno, moje zapažanje odražava svest o onome što se Kišu desilo u Beogradu 70-ih, o grotesknom, nacionalistički obojenom skandalu u vezi sa Grobnicom za Borisa Davidoviča – i, potom, onim što se u samom Beogradu desilo 80-ih, kad je na kraju prestao da bude glavni grad Jugoslavije da bi postao glavni grad svih Srba.

Kiš je bio kritičar nacionalizma, pisao je srpskohrvatskim jezikom i bio je Jugosloven. Da li ga zato mnogi ne vole?

– Te stvari zaista pomažu da se objasni zbog čega je Kiš ostao kontroverzan, posebno u Beogradu. Ali pomažu i da se objasni zbog čega se on i dalje čita i voli u zemljama u kojima se govorilo srpskohrvatskim. I izvan tih zemalja, van svake sumnje (Enciklopedija mrtvih je nedavno objavljena na korejskom, 25. jeziku na koji je prevedena). A uskoro će biti ponovno objavljena na engleskom. I to u izdanju Pingvin buka.

Zbog čega je Kiš sebe smatrao autsajderom?

– Zato što on jeste bio autsajder, i to kako god da pogledate! Kad je bio student velikog Vojislava Đurića, ovde u Beogradu, srodio se sa literaturom. Otkrio je da literatura može da bude domovina. Mnogi pisci, možda većina njih dolazi do tog oslobađajućeg otkrića, ali je za Kiša ono bilo neuobičajeno značajno – verovatno je rezultiralo iz posebnih trauma i gubitaka koje je pretrpeo u detinjstvu i u mladosti.

Danas je Kiš uglavnom neshvaćen, odnosno, ili je ekstremno hvaljen ili kritikovan. Šta mislite zašto?

– Ne mislim da je neshvaćen. Mislim da je on kontroverzan, što nije isto. I naravno, Kiš je na glasu kao težak pisac, tako da on nikad neće imati ogromnu čitalačku publiku (Ne verujem da je Kiš zaista toliko težak pisac; ali ja nisam pouzdani sudija po tom pitanju). Tačno je da su njegove pristaše i njegovi klevetnici strastveni, i čini se da se međusobno hrane svojim emocijama. Međutim, pristaše imaju pravo, dok klevetnici greše! U svakom slučaju, klevetnici više ne mogu da mu naude; njegovo delo će, u to duboko verujem, nastaviti da nalazi nove čitaoce.

Šta je najdragocenije što je Kiš dao svetskoj literaturi?

– Četiri knjige: Bašta, pepeo, zatim Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih. Njegove druge knjige kao i njegovi prevodi biće i dalje značajni čitaocima na srpskohrvatskom jeziku, ali ove četiri knjige su svetska remek-dela. Kiš je žalio što nije napisao više. Ipak, čak i ako u taj pregled ubeležimo samo ove četiri knjige, Danilo Kiš je ostavio opus koji je podjednako i značajan i bitan. Samo su veliki pisci fikcije stvarali tako dosledno na tako visokom nivou.