Ljotićev san u Novom Sadu

Polemiku u javnosti o Zavodu za prinudno vaspitanje u Smederevskoj Palanci izazvala je izložba „Ni koledž, ni tamnica“, koju je organizovalo Udruženje „Novo videlo“ u Galeriji Prometej u Novom Sadu, na kojoj se ova ustanova, koju je osnovao Dimitrije Ljotić zajedno sa Milovanom i Dragojlom Popović za vreme Drugog svetskog rata, prikazuje kao mesto koje je, iako ograđeno zatvorskom žicom, njenim pitomcima i pitomicama sačuvalo živote. Ovakvu postavku, koju čine fotografije i dokumenta o Zavodu za prinudno vaspitanje, oštro su napali novosadske Antifašistička akcija i Jevrejska opština, Društvo za istinu o NOB, LSV i LDP, koji tvrde da je izložba pokušaj aboliranja kvislinške vlade Milana Nedića i „Zbora“ Dimitrija Ljotića, koje su pomenuti Zavod i formirale za prevaspitavanje mladih levičara.

Zavod je osnovan krajem 1942. godine, i do jeseni 1944. godine kroz njega je prošlo 1.270 mladića i devojaka starosti od 14 do 25 godina. Po rečima istoričara Dejana Zeca. uslovi u ovoj ustanovi bili su bolji od logora Banjica, ali Zavod nije bio tek stroži internat kao što se pokušava reći, već logor koji je bio ograđeno žicom i koji su čuvali straža.

– Važno je istaći da to nije bio nikakav koledž, jer ljudi tu nisu dolazili svojom voljom. Oni su bili slati tu po kazni – ističe Zec.

On naglašava da je Zavod bio ustanova Ministarstva prosvete i vera, i da je njegov cilj bio prevaspitavanje pitomaca u duhu ideologije tadašnje kolaboracionističke vlade, nacionalizma i saradnje s Nemcima.

– Mnogi projekti bliski ekstremnoj desnici i Zboru potekli su upravo iz ministarstva Velibora Jonića. Oni su postavljali direktore škola koji su određivali učenike koji nisu, po njihovoj proceni, stajali na pravoj strani, te su ih slali u Zavod – kaže Zec. Prema njegovim rečima, bilo je onih direktora koji su hteli da spasu neke učenike, ali su ipak najveći broj činili ljudi ideološki bliski nacistima, bilo da su bili članovi Zbora ili skloni njihovim idejama.

Za izložbu u Novom Sadu Zec kaže da je posledica novog pogleda i relativizacije istorije koja je danas aktuelna.

– Pitanje je zašto neko hoće da pravda nešto što se ne da opravdati i da posmatra našu ulogu u ratu tako da opravdava saradnju sa okupatorom – naglašava Zec.

Prema rečima Ljubinke Škodrić, autorke knjige „Ministarstvo prosvete i vera u Srbiji od 1941. do 1944. – sudbina institucija pod okupacijom“, izložba suviše blago tretira probleme, jer se samo izlažu dokumenti bez objašnjenja u kakvim su okolnostima oni nastali.

– To je bila tamnica. Pitomci su bili zatvoreni, lišeni slobode, izloženi torturi prinudnog vaspitanja. Inače se može govoriti o nekoliko vrsta logora na osnovu tretmana logoraša – izolacijskim, istrebljivačkim i logorima za prinudno vaspitanje. Zavod se svakako može svrstati u ovu poslednju kategoriju – kaže Škodrićeva.

O mučenju pitomaca svedoči i žalba jednog od nastavnika Josifa Marušića, koji je otišao iz ustanove jer nije bio za to da vaspitači batinaju pitomce. Najčešća je bila tortura pisanja. Pitomcima je ispiran mozak pisanjem izjava, referata, sastava na teme: „Moji utisci o predavanju ministra prosvete“; „Šta mislim o razvoju događaja u svetu i o polažaju Srbije“; „Moje političko ubeđenje“; „Šta sam mislio o Zavodu pre nego što sam došao“; „Šta mislim o Zavodu posle šest meseci boravka“; „Zašto nisam nacionalista“; „Šta mislim o svom prevaspitavanju“ i sl. Takođe, bili su ismevani i ponižavani. Tako je bratanac vladike Nikolaja Velimirovića Tiosav Velimirović, koji se u početku pokolebao, a zatim se odupreo pritisku, nacrtan sa epitrahiljom, krstom i Kapitalom, ispod čega je pisalo „Veliki stric mali sinovac, svetosavski ja sam Marksovac“. Devojka koja nije htela da prizna da je nešto ukrala nosila je natpis „Ja sam lažov“. Nakon pokušaja bekstva iz Zavoda, 17 pitomaca je odvedeno u logor na Banjici gde su streljani.

Autor izložbe Aleksandar Nikolić, direktor Istorijskog Arhiva „Veroslav Veljašević“ iz Smederevske Palanke, rekao je na otvaranju izložbe da se na fotografijama može videti da pitomci nisu bili tužni, kao i da su mnogi roditelji slali svoju decu kako bi bila spašena od iskušenja koja je nosio rat sa sobom. On je kazao i da je „potpuno pogrešna predstava koja vlada danas u Srbiji da je to bio jedan logor, tvrdeći da je to „jedna drugačija ustanova pod ingerencijom Ministarstva prosvete“. Po njegovom mišljenju, Zavod je odigrao pozitivnu ulogu u srpskoj istoriji, te da niko nije osetio nikakvu torturu od strane uprave i da nije bio streljan.

Vlasnik izdavačke kuće „Prometej“ Zoran Kolundžija, u čijoj Galeriji je postavljena izložba, kaže za Danas da je postavka zanatski i naučno utemeljena, budući da iza nje stoji jedna državna institucija i autor koji je diplomirao na temu Zavoda za prinudno vaspitanje na Beogradskom univerzitetu.

– Brojni političari, viđeniji ljudi, ali i profesori sa Beogradskog univerziteta, držali su predavanja u Zavodu. Oni su govorili pitomcima da se umesto Marksa, Engelsa i Lenjina, treba držati svetosavlja – naglašava Kolundžija.

On napominje da je naslov izložbe trebalo da zainteresuje publiku, jer prikazuje novo viđenje Zavoda u odnosu na ono koje nam je do sada bilo poznato. Kako kaže, sam naziv aludira na to da su skojevci Zavod zvali omladinskom tamnicom, dok je za četnike to bio koledž za komuniste.

Da, da, pravi logor

Sećanje Puriše Đorđevića, za Danas

Među 1.270 mladih komunista koji su neko vreme proveli u Zavodu bio je i filmski reditelj Puriša Đorđević. On kaže za Danas da to nije bio „zavod“, već logor u pravom smislu te reči.

– Godine 1943. jedna grupa Užičana pokušala je da pobegne. Otkriveni su. Upravnik Milovan Popović poslao je ovu decu u Beograd, u logor Banjica. Tamo su streljani. Pored Popovića, logor su vodili vaspitači, članovi Ljotićevog Zbora. Mi u logoru imali smo naziv „pitomci“. Svakog dana smo morali da radimo, a uveče su nam predavanja držali razni, od upravnika do Ljotića. Trebalo je da nas prevaspitaju zbog naših sovjetskih i partizanskih ideja. Upravnik Popović imao je uspeha. Tridesetak pitomaca proglašeni su za vodnike, što je značilo da više neće morati da rade, da im je dozvoljeno da jedu sa vaspitačima, da imaju pravo da kažnjavaju pitomce. Tih tridesetak vodnika upravnik je poveo sa sobom u povlačenju pred Rusima i partizanima. Zajedno sa Nemcima, u tom povlačenju svi su nestali – seća se Đorđević.

On ističe da je upravnica ženskog logora bila Popovićeva supruga, koja je, za razliku od svog muža, koji je bio nacionalista – bila zagrižena ljotićevka.

– Ona bi nekoliko devojaka pustila iz logora da bi tako dokazala da je prevaspitavanje bilo uspešno. Međutim, te devojke bi u svojim mestima, među sugrađanima, nailazile na veliko nepoverenje, da li su nešto izdale ako su pre vremena puštene? Milena Aćimović je tako došla u svoje rodno mesto Ljig. Doživela je bojkot varošice. Upravnica Popović je uspela. Milena Aćimović se obesila. Iz logora je upravnica pustila i Slobodanku Stefanović. Slobodanka se vratila u svoj Požarevac. Odatle je brzo dobila vezu i otišla u partizane sa kojima će se kasnije pobedonosno vratiti u Požarevac. Slobodanka je dobila značajno mesto u Partiji. Ali Slobodan Penezić Krcun nije mogao da joj oprosti što je ranije puštena iz logora. Uz to, uoči rata, Penezić i Slobodanka su bili u ljubavi. Poslao je čoveka da je likvidira. Ovaj je video da narod voli Slobodanku i odustao je. Penezić je zatim poslao drugu dvojicu koji nisu odustali – kaže Đorđević, kome je ova priča bila inspiracija za film „Jutro“.

Sećajući se da su se u leto 1944, kada su Rusi i partizani napredovali, Steva Drndarević i on spremali za bekstvo iz logora, Đorđević priča zašto svog „cimera“ Predraga Dragačevca nije mogao da ubedi da krene sa njima i zašto je za njega Zavod bio logor.

– Predrag Dragačevac bio je i jabuka i cveće – stidljiv, pametan, skroman. Rekoh mu, kidamo noćas iz logora. On me pogleda, skoro plačući. „Joj, ja sam obećao upravniku da neću bežati“. Otišao je sa upravnikom u povlačenju i nestao – priča slavni reditelj.

Puriša Đorđević objašnjava na koji način je upravnik logora Popović umeo čoveka da osudi na smrt.

– Godine 1942. u logor je doveden Milutin Doroslovac iz Beograda, uhvaćen od specijalne policije kao sekretar Mesnog komiteta Skoja Beograda. Skoro ubijen na saslušanjima, bačen je kod upravnika Popovića. Popović ljubazno prima Doroslovca, leči ga, Doroslovac ne spava sa nama u baraci nego u odeljenju gde je bila takozvana srpska straža. Hranio se sa vaspitačima. Naravno, to su čuli ilegalci i u listu „Proleter“ 1943. izašla je vest da je izdajnik Milutin Doroslovac osuđen na smrt. Upravnik je uspeo. Zahvaljujući svom bogatom ocu, Milutin Doroslovac je pre dolaska Rusa i partizana poslednjim vozom pobegao u Beč. Kasnije je svojim znanjem i talentom postao jedan od najboljih književnih kritičara Austrije. Posle mnogo godina došao je u Beograd sa sinom. Mnogi su ga znali ne kao Milutina Doroslovca, nego kao Mila Dora – seća se Đorđević poteza, kako kaže, „kralja logora“, koji se zvanično zvao Zavod za prinudno vaspitavanje omladine.