Lobiranje je otvoren i transparentan proces, zna se ko koga zastupa, a spisak lobista se može naći na Internet strani Evropskog parlamenta. Pored EP, za lobiste su još posebno značajni Komisija i Savet ministara, odnosno, mnogobrojna tela i radne grupe unutar njih. Danas na niovu EU za svoje interese lobiraju vlade država, velike firme iz privatnog sektora, nevladine organizacije, stručna udruženja. O značaju lobiranja govore i milionske sume novca koje se ulažu u lobističke aktivnosti i profiti profesionalnih lobista i lobističkih kuća.

Da li je lobiranje profesija?

Zamislite da se kao lobista nađete u Briselu i da treba da uspostavite kontakt sa čovekom ili grupom ljudi koji bitno mogu da utiču na odluku za koju ste zainteresovani. Samo u Komisiji radi više od 30.000 ljudi! Kako od šume propisa, ljudi, procedura, različitih načina odlučivanja, saznati gde se nalazi vaš predmet (nacrt dokumenta), ko najviše može da utiče na njegovu sadržinu, kako identifikovati te osobe, gde pronaći njihove kontakte, kada i na kom mestu ih kontaktirati i, na kraju, kako ih kontaktirati (pismeno, lični susret, poslovni ručak)? Čak i kada se sve ovo odgonetne ostaje važno pitanje strategije nastupa i lobiranja. Koje argumente izneti i u kom trenutku, da li istaći više stručni ili politički aspekt, da li u prvi plan staviti interes Unije kao celine ili države iz koje lobiranje dolazi? Ovo su samo neki od primera koji ilustruju da je lobiranje u savremenim uslovima vrhunska veština i da je za profesionalno lobiranje neophodno obrazovanje i znanje, naročito u poznavanju političkog sistema, analize javnih politika, psihologije, sociologije, govorništva…

Status lobiranja u Srbiji

Dok se lobiranje u EU i zapadnom svetu afirmiše kao profesija koja doprinosi kvalitetu odlučivanja i demokratičnosti (u smislu slanja relevantnih informacija donosiocima odluka) i shodno tome ulaže se veliki novac u takve aktivnosti, u Srbiji se još uvek uz ovaj termin vezuju negativne asocijacije. Kad se kaže lobiranje, kod nas se obično misli na sumnjive radnje „ispod stola“, korupciju. Ovo jesu negativne pojave koje u suštini ne predstavljaju lobiranje već njegovo iskrivljavanje, odnosno, zloupotrebu tog koncepta. Sa druge strane, nema ničeg nedemokratskog i nelegitimnog u organizovanom zastupanju svojih interesa i zalaganja da se oni ugrade u javne odluke. Zbog toga treba utvrditi jasnu i nedvosmislenu definiciju lobiranja kao planski i organizovani proces argumentovanog uticanja na donosioca odluka, sa ciljem da donesena odluka bude u skladu sa interesima lobiste, odnosno, njegovog klijenta. To bi mogla da bude dobra polazna osnova operacionalizacije lobiranja u pravnim aktima. Da bi se povukla linija razgraničenja između lobiranja i korupcije u mnogim državama je donet Zakon o lobiranju kojim se jasno definiše šta je lobiranje, ko može time da se bavi i koje su procedure i principi koji moraju biti poštovani. Stoga je institucionalizovano lobiranje jedan od instrumenata u borbi protiv korupcije. U Srbiji to još uvek nije regulisano, mada je, relativno mlado, Društvo lobista Srbije nastalo sa ciljem zakonskog regulisanja lobiranja. Na njihovom sajtu se može videti Predlog nacrta zakona o lobiranju.

Ipak i pored asocijacija koje se javljaju kada se pominju lobiranje i neregulisanosti, postepeno raste svest o značaju ove aktivnosti naročito u međunarodnim odnosima. Često se čuje da Srbija tokom devedesetih godina nije dovoljno lobirala za razliku od drugih država u okruženju sa kojim je bila u sporu, pa su otuda proizašli mnogi negativni stavovi međunarodne zajednice i velikih svetskih igrača prema njoj. Takvu situaciju ilustruju i reči američkog lobiste za srpske interese, Džejmsa Džatrasa, koji kaže: „Zakasnili smo i nismo uspeli da obrnemo američki kurs prema Kosovu, ali smo odigrali bitnu ulogu u njegovom odlaganju“. Džatras kaže da je do marta 2006. pa narednih šest meseci primio oko 600.000 dolara ali da je to ipak bilo malo u poređenju sa nemerljivim milionima dolara koje je na raspolaganju imao albanski lobi.

Kad je u pitanju lobiranje pojedinačnih subjekata iz Srbije, i ono je u povoju. Može se naći tek po neki primer lobističkih aktivnosti u Briselu (Delta Holding na primer).

Ima li Srbija profesionalne lobiste?

Budući da je lobiranje još neregulisano kao delatnost i da kod mnogih budi negativne asocijacije, proizilazi i nedostatak ili bolje rečeno nepostojanje profesionalnih lobista. Indikativno je da ne postoje škole ili edukativni centri za obrazovanje i obuku lobista. Pored toga i na većini ovdašnjih fakulteta iz oblasti političkih nauka ili prava ne postoji taj predmet. Stručne literature o lobiranju na srpskom jeziku gotovo i da nema.

Sa druge strane, pojavljuju se prve organizovane lobističke aktivnosti, raste postepeno svest o značaju ovog fenomena, formirano je Društvo lobista Srbije. Da bi se efektivno iskoristile mogućnosti organizovanog zastupanja interesa, što je u opštem državnom interesu Srbije kao celine ali i pojedinačnih aktera iz zemlje, da bi se povećao rejting Srbije, i njen uticaj u Evropskoj uniji, neophodno je da država sistematski podrži izgradnju ove profesije, kroz pozitivnu kampanju, ulaganje u obrazovanje i institucionalno regulisanje lobiranja.