Lockout, restart ili... nova vlada 1Foto: EPA/ KOCA SULEJMANOVIC

Našoj ekonomiji biće potrebno godinu dana da se sve vrati u normalno stanje. Srbija će nadoknaditi izgubljeno brže nego svi drugi.

Tako razmišlja predsednik države Aleksandar Vučić o fenomenu lockout, odnosno otključavanju srpske privrede posle vanrednog stanja i po prolasku (ako prođe) epidemije korona virusa.

Kad ovako govori šef države mogao bi se steći utisak da i u Srbiji, po ugledu na ozbiljne države, postoji neka kredibilna vizija za budućnost domaće ekonomije.

Zasad, međutim, nema dovoljno informacija na osnovu kojih bi se mogla sklopiti slika o bilo kakvom planu koji državni vrh priprema za postkoronarnu Srbiju.

Umesto ozbiljne, razrađene i sintetizovane vizije Srbijom kruži nekoliko predizbornih parola koje bi trebalo da uvere javnost da vlast drži ekonomsku situaciju pod kontrolom i da zna šta je potrebno uraditi do kraja ove, iduće i narednih nekoliko godina.

Među takve spada i izvikani investicioni program Srbija 2025 na kome se mastilo još nije osušilo a korona virus ga je već ozbiljno degradio.

Nesumnjivo je da će svaka priča o postkoronarnom planu za privredu biti pod velikih uticajem predstojećih parlamentarnih izbora i pod udarom populističke predizborne kampanje, što sugeriše da će malo prostora ostati za neophodne temeljne rasprave i planove o budućnosti domaće ekonomije.

Faza lažne političke bezbrižnosti, kojoj danas prisustvujemo, mogla bi se već u bliskoj budućnosti osvetiti Srbiji. Možda bi se baš sad trebalo zamisliti nad podatkom da se u kineskom jeziku simbol za reč kriza sastoji od dva ideograma – prvi znači opasnost, a drugi znači šansu.

Utisak je da su obe opcije u Srbiji površno razmatrane i gurnute pod tepih. Zato i ulazimo na teren terra incognita.

Naprednjaci će se, na čelu sa svojim predsednikom i šefom države, uljuljkivati u dosad postignutim ružičastim uspesima, ali je veliko pitanje da li će model koji su izabrali i koji je dosad generisao skroman uspeh biti podjednako delotvoran u postkoronarnoj fazi.

Nije samo važno kojom brzinom će se privreda oporaviti (na čemu uporno insistira predsednik države), nego i da li ostaje da važi neokrnjeni dosadašnji model privrednog razvoja ili treba stvarati novi.

Jer, pandemija je značajno uzdrmala temelje svetske privrede, promenila pojedine vrednosti, uništila neke privredne grane, stavila na iskušenje korporativne modele, dovela u pitanje dosadašnje trgovinske odnose, redefinisala rad i radno mesto i najavila nove paradigme u poslovnom svetu.

Zasad nema naznaka da će se naprednjačka vlast u Srbiji, zaokupljena prizemnom i populističkom predizbornom kampanjom, baviti sličnim dubinskim, razmišljanjima, paralelama i analizama.

Bilo bi logično da se prvo utvrdi, kao i posle svake velike havarije, da li je srpska privreda iz pandemije izašla neokrnjena.

Na prvi pogled možda i nije oštećena, što je malo verovatno. Zato treba dubinski zaroniti i forenzički ispitati eventualna, golim okom, nevidljiva strukturna oštećenja koja bi se mogla pokazati kasnije i presudno uticati na otežanu integraciju Srbije u novooblikovanu svetsku privredu. Vlade mnogih zemalja ubrzano naručuju analize trajanja pandemije i njenog uticaja na model (W, U, V, L) izlaska iz ekonomske krize?

U zavisnosti od slova (modela), vlade pripremaju taktiku ekonomskih mera kojima privreda zemlje treba da se vrati u normalu, ali i nove razvojne strategije, prilagođene novonastalim okolnostima.

Niko se u svetu nije javno izjasnio da nastavlja po starom. Naprotiv, sve je više onih koji govore da ništa neće ostati kao ranije.

Da je Vlada Srbije bila zainteresovana za uporedne analize, na osnovu dobijenih podataka imala bi odgovor na pitanje da li će otključavanje biti samo običan restart srpske privrede, kakvom (čini se) stremi vlast, ili bi lockout morao da posluži kao prilika za promenu paradigme privrednog razvoja? I da li je paket mera koji EU sprema na jesen, i u koji ćemo i mi (po rečima šefa države) da se udenemo, sve što nam treba?

Da li naša očekivanja od tog paketa znače da ništa ne treba da menjamo u svom modelu privrednog razvoja i da je dovoljno ako nastavimo s dosadašnjom praksom? Ili bi takva analiza pokazala da smo iz korona krize izvukli pouke koje ćemo ugraditi u novi pristup ekonomskom razvoju?

Sudeći po predsednikovom šepurenju s najboljom ekonomijom u Evropi ove godine i rastom do devet odsto dogodine, vlast pokazuje da nema nameru da bilo šta menja u konceptu razvoja i nastavlja po starom, verujući da taj dobro pogođen model iz 2012-2014. godine može biti delotvoran i u postkoronarnom svetu. Ako ne ove, a onda sigurno dogodine videće se koliko u trenutnom širenju optimizma ima pokrića?

Jedno od pitanja nad kojim bi trebalo da se zamisle kreatori ekonomske politike je može li privreda Srbije, ovakva kakva je, da raste a da istovremeno njeni najveći strateški privredni partneri – Evropska unija (Nemačka, Italija, Francuska), Rusija pa i Kina imaju tmurne prognoze rasta za svoje ekonomije? Ništa manje važan odgovor je šta će biti s privredom Srbije ukoliko na jesen stigne drugi talas pandemije. Vodeći nemački ekonomisti, na primer, smatraju da bi jesenja sonata korona virusa bila katastrofalnija za ekonomiju od martovskih ida i da bi mogla naneti neuporedivo veće štete od odlazećeg prvog talasa epidemije.

Ne sporeći dosadašnje rezultate srpske privrede, valjalo bi trezveno i bez predizborne euforije sagledati da li je u novonastalim iznuđenim okolnostima dosadašnji model privrednog rasta koji je favorizovala vlast postao passe, odnosno može li Srbija dalje da napreduje kao dobavljač polufabrikata i podsklopova (šrafciger industrija) za multinacionalne kompanije s obzirom na najave da će se privrede mnogih država zatvarati u nacionalne granice? Šta ako (delimični, polovični ili totalni) ekonomski protekcionizam, kojim se uveliko špekuliše, bude odgovor na političke čarke Amerike, Evrope i Kine. I gde smo tu mi?

Srbija dosad nije uspela da proizvede ni jedan svetski prepoznatljiv proizvod, a da nije dat od prirode (malina), nešto što je delo ruku i pameti njenih radnika, inženjera i naučnika? Da li je sada trenutak za preokret kojim bi Srbija izgradila centre izvrsnosti, stvorila skrivene lidere ili poznate trademark koji će zauzimati 1,5 (ili 12) odsto svetskog tržišta?

U Srbiji se i dalje živi od stare slave. Dugo godina srpske privredne uzdanice na inostranom tržištu su industrijski proizvodi iz prošlog milenijuma – čelik i automobil. Zna li neko u srpskoj Vladi odgovor (zasnovan na ozbiljnim analizama globalnih kretanja u auto industriji) na pitanje kolika će biti tražnja na svetskom tržištu za fićom iz Kragujevca u postkoronarnom periodu?

To nije pitanje samo za menadžment Fijat-Krajslera, nego i za Vladu Srbije kao manjinskog partnera u kragujevačkog Fabrici automobila.

Ili, pita li se neko šta ćemo da radimo ako se, na primer, Ford i Folksvagen odluče da kupuju kablove, presvlake za sedišta i podizače stakala od dobavljača u svojoj zemlji umesto od južnokorejskih kooperanata koji imaju fabrike u Srbiji? Ne mora to da se desi, ali ima li Srbija plan B za takvu situaciju?

Još je važnije imati odgovor na pitanje šta će Železara u Smederevu da radi ako EU spusti rampu na kineski čelik?

Da predsednik Srbije, govoreći o spektakularnom privrednom rastu, sprema ražanj a da je zec u šumi potvrđuje njegov nastup na nedavnom samitu EU – zapadni Balkan kad je moljakao za preferencijale za kineski čelik iz Smedereva: „Zamolio sam predsednicu Evropske komisije Ursulu Fon der Lajen. To je za nas od strahovitog značaja, smederevska Železara je suština našeg ekonomskog rasta i naš najveći izvoznik. I ona je obećala da će to pogledati“.

Privreda u kojoj je železara suština rasta ranjiva je i na manje pošasti od korona virusa i zatvaranje granica. Ad hoc moljakanje pojedinih evropskih zvaničnika nije ni sistemsko ni dugoročno rešenje, ali o tome je predsednik trebalo da razmišlja kad je gradio i slavio čelično prijateljstvo s kineskim predsednikom Si Đinpingom i gurao prst u oko Evropskoj uniji.

Lockout bi mogao biti prilika, ako ne i poslednja šansa, za modernizaciju Srbije. Naravno, ukoliko se pandemija ne vrati na jesen i globalnu recesiju pretvori u depresiju nesagledivih razmera.

Prilika je moguća pod jednim uslovom – ako se predsednik Vučić odrekne aktuelne Vlade i premijerke. Kad ih je postavljao (jun 2017) predsedniku su bili potrebni baš ovakva premijerka i ministri da menadžerski upravljaju ambijentom koji je naprednjačka vlast izgradila delimičnim (ali ne i dovoljnim) ekonomskim reformama.

Reforme su u tom trenutku zaustavljene političkom voljom da ne ugroze partokratski model upravljanja državom i privredom, a novopostavljena Vlada menadžera trebalo je sitnim popravkama ambijenta da održi dobru poslovnu klimu, da politički kapitalizuje do tada sprovedene reforme ali da previše ne zadire u sistemske reforme. Takav model Vlade mogao je naprednjacima da posluži i naredne četiri godine da se korona virus nije raspojasao.

Srbiji, ako želi da izgradi novi model privrede, u postpandemijsko vreme neće više trebati menadžeri za popravku poslovne klime.

Novi model privrednog razvoja i modernizacija države prema novim postkoronarnim globalnim standardima i pravilima bili bi mogući ako bi novu Vladu činili misleći ljudi, vizionari-eksperti sposobni da osmisle i (bar u početku) vode postkoronarnu tranziciju srpske privrede i države.

To bi bio taj kopernikanski obrt – nema više potrebe za Vučićevim modelom delivery unit i isluženim političarima-savetnicima tipa Bler-Fratini-Guzenbauer, već za upravljačkim trustom mozgova (znanja) koji treba da osmisli novi DNK srpske privrede i javne politike kao podršku tom modelu.

Pred sličnim izazovom pre tri decenije bio je jugoslovenski premijer i reformator Ante Marković, koji se odlučio da za savetnika dovede (na kratko) profesora Džefrija Saksa, kome srpska javnost ni danas ne može oprostiti privatizaciju kao ključnu polugu tadašnjih ekonomskih reformi.

Markovićeva reforma, nije bila, kako mnogi kritičari previđaju, samo ekonomska već je zadirala u temeljno preoblikovanje države iz represivnog aparata u demokratsku instituciju sposobnu da (vladavinom prava, partijskim pluralizmom) pomogne promene u privredi.

Na ideju saveta mudraca došao je pre neki dan italijanski premijer Đuzepe Konte.

On je formirao neku vrstu vlastite vlade u senci, odnosno ekspertski tim kome je dao zadatak da prouči i predloži inovativne modele ekonomskog i socijalno prihvatljivog razvoja Italije posle vanredne situacije i pandemije. Nimalo slučajno za šefa multidisciplinarnog tima postavljen je čovek iz novih tehnologija i analitičar McKinsey – Vitorio Kolao, koji je deset godina vodio telekomunikacioni kolos Vodafon.

U timu su još šef tehnoloških inovacija u italijanskoj multinacionalnoj kompaniji Leonardo (bivša Finmeccanica) Roberto Čingolani, partner i generalni direktor Boston Consulting Group Đuzepe Falko, profesor radnog prava Univerziteta u Bolonji Franko Fokareta, dugogodišnji glavni statističar u OECD Enriko Đovanini, profesorka poslovne administracije Harvard Business School Rafaela Sadun, profesorka ekonomije i inovacija University College London (UCL) Marijana Mazukato, statističarka zadužena u aktuelnoj vladi za izradu strategije pravo na najbolji mogući život Filomena Mađino, profesor ekonomije Berkeley University Enriko Moreti, revizor i ekspert za korporativne poslovne krize Rikardo Ranali, direktor Odeljenja za mentalno zdravlje i patološke zavisnosti AUSL iz Modene Fabricio Staraće, advokat i evropski stručnjak za transferne cene Stefano Simontači…

Poseban naglasak je na multidisciplinarnosti što daje nadu da će novi model italijanske privrede imati drugačije, od dosadašnjeg, društveno-političko okruženje koje će biti u stanju da podstakne novu socijalnu osećajnost.

Ima li šanse da se u Srbiji formira sličan tim s identičnim zadatkom? Ako bi se odlučio na takav korak, srpski predsednik bi potvrdio svoju, u vreme korona krize često isticanu, privrženost stručnjacima. A srpski tim snova mogao bi, slično italijanskom, da bude miks dokazanih i priznatih domaćih i internacionalnih eksperata.

Njihov prvi posao bio bi daprevedu na srpski globalne postpandemijske trendove (na primer, koliko će se smanjiti integracija globalnog tržišta, dokle će ići promene u lancima snabdevanja, da li će se kompanije masovno odlučiti za povratak proizvodnje u svoje zemlje i kako će se na tržište rada odraziti povećana robotizacija proizvodnje i rad od kuće).

Trebalo bi zatim da srpsku privredu situiraju (da pronađu nišu) na novooblikovanom svetskom tržištu na kome će dokazati svoju izvrsnost. I da sugerišu Vladi održive javne politike orijentisane na budućnost.

U sličan posao već su se upustili nemački eksperti. U nedavnoj anketi lista Welt ugledni ekonomista Mihael Hiter iz Ekonomskog instituta podseća Vladu da postkoronarno doba neće biti vreme državnih zabrana nego pravila i upozorava da je iznad svega važno da se pretnja nove korona blokade verodostojno eliminiše diferenciranom i fleksibilnom strategijom.

„Sve drugo bilo bi ekonomsko samoubistvo“, tvrdi Hiter.

Njegov kolega iz nemačkog Saveta stručnjaka Lars Feld podseća političare da će se ekonomski rast i dalje stvarati jedino u tržišnoj ekonomiji i savetuje državu da ne učestvuje u ulaganjima velikih kompanija u tehnologije budućnosti. Podsećajući vladu da joj je posao stvaranje sistemskog okvira Marsel Fračer, iz Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja, predlaže pametne poreske olakšice za ulaganja i jačanje podrške stanovništvu s niskim primanjima.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.