Mahalska golgota

Gusto zbijeni svet mahale (pretpostavlja se pazarske) emituje u svom diferenciranom jezičkom registru golemi kolaž (auto)destrukcije.

Iza nekolicine junaka, u drami zbivanja, ne stoje samo lične sudbine, već i ulični potresi, dvorišna arhitektura, i potresi po kućama, koji u lancu psihičkih lomova, rezultiraju, mahom, jednostranim oduzimanjem života.

Dejstvo senke, to što se pod nokte podvlači, u obrazini i pozadini svesnog čina, kao da iz čoveka isisava postojanje i dezorijentiše, brišući mu prirodno stanište.

Gradske su kule padale zajedno sa glavama njihovih žitelja.

Šarenkapić je prirodu jezika izjednačio sa osobinom sižea, i na malom broju strana rekao ono što bi se u tomovima dalo obrazlagati, tolstojevskom dinamikom.

S početka, to je samo nesrećni Feiz, koji ćerku Idu ne može da prihvati, kao plod svoje žene, kojeg u razdirućim bolovima ostavlja na porođaju.

Uočivši gubitak, on nema drugi vitalistički motiv do da svodi račune sa sadašnjošću koja se predstavlja kao nedonoščad prošlosti.

Pomerene jačine, odglavljene pozicije u kojoj se komforno mogao kretati supružničkim linijama, ostao je sam sa ćerkom, nedovoljno spreman da založi figuru oca u spasenju porodice.

Nakon jednog susreta sa udbašima (u sklopu jednog protokola) karakter mu se toliko menja, da ga odvodi na put samoubistva.

Ida je centralni junak pripovesti.

Uslovljena onim što nije mogla usloviti, na šta nije mogla uticati, trpi teret sudbine.

Po uličnim ćoškovima žarko želi prvi dim cigarete, dok, istovremeno, zagleda kad će otac proći, plašeći njegove grdnje, što nas uvodi u dvojni identitet ove devojčice, koja svuda traži mirno rešenje svoje situacije.

I to brzo dolazi: uletevši u problematični ljubavni odnos sa oženjenim muškarcem, zatrudni, ostavljajući posao bibliotekarke, rešena da rodi u nekom drugom gradu.

Brzo se tu opredeli i ode Umi, majčinoj prijateljici, i na svet donese potonjeg pripovedača.

I ona skončava kao da nikad nije ni postojala.

Ukletstvo njene porodice vidi se u obrascu posvedočene repeticije.

Potonji pripovedač, to čudo progresa, u vojničkim čizmama, sa razmrskanim svetonazorom, koji je pošto-poto želeo da pobegne iz kruga razornog uticaja pogrešnih činilaca, Afan, sin je Idin.

Šaban je njegovu ličnost i evoluciju psihičkih procesa vezanih uz nju najdelotvornije pokazao.

Tu je zastolovao naturalizam, nezvanično razrađivan: setimo se samo šta se sve zbivalo u epizodama Rugon-Makarovih, pa će bar malo biti jasnije zašto je Afan ispao takav kakav jeste.

U njegovim venama tekla je krv samoubica, nedovoljno hrabra ili pak nedovoljno slaba, da ponovi život.

Zato je umesto da daje, oduzimao, ali kako se istorija uvek ponavlja na drugi način, to je činio drugima. Iz repertiranog pištolja tekla je presuda bez ostatka. U njemu se stekao otpadak vojničke časti.

Nije se poneo nimalo drugačije no ostali redovi: Sinan Gudžević će u pogovoru ustanoviti da je voz broj 671, zaustavljen u Štrpcima, posve realna i dokumentarna stvar, i u celini predstavlja prilog proučavanju ovdašnjeg (borbenog) mentaliteta.

Iako rat ne prašta potrebno je civilizovati ga.

Na drugom polu stradanja je Hana, Afanova pratilja, koju mučki i obesno, u nizu gadne pameti i odvratne namere, siluju vojnici neimenovane jedinice.

Sam akt, i pored ugaženog dostojanstva, ne potrebno je opisivati. Važnije je kako se posledice tumače.

Šarenkapić je posegao za rukama, pa je puštao prste da dotiču utrobu, i valjaju se ka zametku koji će nastupiti.

Bedra joj gore, u plamenu pupka.

Pokreti su u tišini, gluvoj poput uha koje je na trenutak izgubilo osećaj zvuka.

Ambis iskorišćene Hane čuje se u dalekoj simfoniji prećutanog glasa.

Šarenkapić je nepogrešiv u jeziku.

Čitaocu koji nije spreman da se obračunava sa lokalizmom koji u sebi nosi tragičnu notu, se ipak ne preporučuje da zaobiđe ovu knjigu.

Ako sudimo o jeziku kao o bogatstvu misli, onda bi velika šteta bila ako bi se ovaj roman preskočio.

Ko je spreman da se u eri odsustva koncentrisane rečenice i neposredno izražene slike, još odriče i precizno određenih vokala?

Pisac, istina, koristi rečnik muslimanskog podneblja, uvrće pa ispravlja lokalne izreke uvijene pod domaćinsku patronažu kakvog bega, i time zapravo ponavlja jednu utemeljenu istinu da pravi pisac mora imati i pravog čitaoca.

To znači ni manje ni više nego da je puko čitanje nedovoljno, ako nije spremno da se nastavi na receptivno tumačenje.

U vremenu odsustva moralnih sudova, to bi nesumnjivo bio jedan korak napred ka vraćanju digniteta književnosti.

A samo mi znamo koliko nam je to u ovom trenutku zaista potrebno.