U javnosti i medijima svih sredina bilo je mnogo pozitivnih osvrta i objektivnih prikaza njenog sadržaja, ali i napada na ovaj dokument i nipodaštavanja, pa i vređanja njegovih potpisnika. Neki od tih napada usledili su i pre objavljivanja Deklaracije, dakle na neviđeno, što znači da je već sama najava dokumenta koji u naslovu ima sintagmu „zajednički jezik“ delovala kao crvena krpa na delove političkih i kulturnih elita u državama regiona, koje svoje pozicije, povlastice i društvenu moć uveliko duguju upravo uspešno okončanom procesu razdruživanja članica upokojene federacije i zatvaranja u sopstvene okvire, uz tolerisanje drugih koliko se mora, a bez želje za bilo kakvim zajedništvom.

Negativne zvanične reakcije bile su daleko najbrojnije u Hrvatskoj, gde su se hitro i burno oglasili svi redom, od najviših državnih funkcionera do raznih domoljubnih udruga, najčešće ne birajući reči, a u rasponu od ocene da su posredi bedastoće nedostojne pažnje do upozorenja da je to u suštini nasrtaj na hrvatski jezik i izraz pretenzija poraženih „memorandumskih“, „jugokomunističkih“, „srbounitarističkih“ i inih snaga na obnovu Jugoslavije. Neki komentatori otišli su još dalje, pa je tako zagrebački kardinal u svojoj uskršnjoj poslanici aludirao na Deklaraciju kao pokušaj razgradnje hrvatskih vrednosti i „pripremu za političke i vojne osvajačke pohode“, dok je jedan ražalovani ministar objavio kako je ona zapravo uvod u geopolitičku prekompoziciju prostora zapadnog Balkana, u kojoj važnu ulogu treba da odigra Srbija.

U Srbiji nije bilo reakcija sa državnog nivoa, pa zapravo ni institucionalnog – možda zbog ocene da je Deklaracija sasvim prihvatljiva u nekim delovima ali ne i u celini, pa je bezbedan kompromis nađen u ćutanju. Javilo se samo nekoliko univerzitetskih profesora koji su većinom osudili Deklaraciju kao jasnu antisrpsku provokaciju, s namerom da se putem zajedničkog jezika Srbi u BiH i Crnoj Gori „rasrbe“ i utope u većinsko okolno stanovništvo; od nje bi dakle imali koristi svi drugi, a na štetu Srba. Ona je čak osuđena kao perfidno propagiranje poznate Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967. godine, premda je svakome ko je pročitao oba ova dokumenta očigledno da su oni upravo suprotno usmereni – prvi ka razdruživanju, a drugi ka približavanju. U nekim bošnjačkim krugovima Bosne i Hercegovine ocenjeno je da je prava svrha Deklaracije ukidanje „višestoljetne opstojnosti bosanskog jezika“, dok u Crnoj Gori nisu zabeležene neke glasnije kritike.

U svim ovim zvaničnim i nezvaničnim negativnim reakcijama, stiče se utisak, prepliću se različiti motivi. Ima tu izliva iskrene netrpeljivosti i šovinizma naspram susednih naroda, želje da se žigosanjem potpisnika Deklaracije kao nacionalnih izdajnika i ova situacija iskoristi u svrhu potvrđivanja reputacije zaštitnika domaće nacije i njenog jezika, ali i osećanja da su nečije grupne i lične pozicije ugrožene.

A sada pogledajmo šta se to upravo zamera ovom dokumentu. Krajnje su retke kritičke analize samog teksta, odnosno onoga što se u njemu eksplicitno kaže, dok uveliko dominiraju proizvoljna nagađanja o motivima i okolnostima njegovog nastanka i neutemeljene paušalne ocene njegovih navodno istinskih a prikrivenih ciljeva. U nastavku ćemo navesti i prokomentarisati najčešće među njima, kako sledi.

1. Deklaraciju je sačinila grupa nestručnih ljudi, zaobilazeći nadležne političke i stručne institucije. Ovde se moramo zapitati da li iko ozbiljno misli da bi se političari i stručnjaci iz akademija nauka, instituta za jezik i sa katedara nacionalnih jezika u četiri države mogli dogovoriti o pitanjima što ih pokreće Deklaracija, čak i kad bi to želeli – a belodano je da ne žele. (To, uostalom, potvrđuju i njihove malobrojne reakcije). A još važnije, žestokim kritičarima je promaklo nešto ključno, što iz svojih institucionalizovanih zabrana nisu ni mogli da zapaze – naime, da je Deklaracija, sasvim suprotno od njihovog naviknutog svetonazora, upravo školski primer vaninstitucionalnog delovanja grupa zainteresovanih i samoorganizovanih građana. Kod nas se smatra po sebi razumljivim da svaka akcija koja se tiče jezičke politike može da potekne samo „odozgo nadole“, dakle od državnih organa ka građanima, dok je ovde reč o inicijativi tipa „odozdo nagore“, od građana koji državi nude na razmatranje i moguću akciju svoja viđenja i predloge za poboljšanje situacije u datom domenu. Koncepcija jezičkih politika ovog potonjeg tipa uživa rastuću popularnost u današnjem svetu, samo što to ovdašnjim zatečenim akterima izgleda nije poznato.

Što se pak tiče stručnog sastava potpisnika Deklaracije – među kojima, kako je odmah primećeno – ima malo lingvista, navodno jedino kompetentnih, treba imati u vidu da jezik pripada svim svojim govornicima, pa je otuda principijelno u „nadležnosti“ i drugih društvenih krugova, ne samo lingvističkih i političkih, koji takođe mogu legitimno da iskažu svoja mišljenja i potrebe u domenu jezičke komunikacije i da artikulišu odgovarajuće predloge – naročito ako osećaju da institucije to ne čine na adekvatan način. Zato je upravo plus, a ne minus, to što Deklaraciju potpisuju mnogobrojni istaknuti intelektualci veoma različitih zanimanja (književnici, lingvisti, prevodioci, profesori, novinari, umetnici i drugi kojima je neki aspekt jezika sastavni deo profesije) iz sve četiri države, različiti i po nacionalnosti, generaciji, religiji i političkoj orijentaciji. Nasuprot kritičarima, ovakvo usmerenje Deklaracije odlično su razumeli njeni potpisnici – o čemu svedoči činjenica da je njihov broj, od 225 u trenutku objave, za tri nedelje porastao na preko 8000, iz celog regiona i dijaspore širom sveta.

2. Ovakve dokumente ne bi smeli sastavljati ni potpisivati neovlašteni pojedinci u ime nacionalnih filologija ili svojih naroda. Na ovu primedbu već je implicitno odgovoreno u prethodnom odeljku, ali pošto je ona bar u Srbiji odmah istaknuta u prvi plan napomenućemo samo da je ovo još jedan primer zabrinjavajućeg neshvatanja onoga što se izlaže bespoštednoj kritici, pa i poruzi. Naime, iza Deklaracije je stao veliki broj veoma uglednih javnih ličnosti svojim imenom i prezimenom, a ne u ime bilo kojeg kolektiva, jer takvih pretenzija one naravno nemaju – za razliku od kritičara naviknutih da svoje pozicije u društvu izgrađuju upravo istupajući u ime profesije ili nacije, kao njihovi uvek budni glasnogovornici.

3. Deklaracija je pripremana uz podršku nekih nevladinih organizacija sumnjivog kredibiliteta i verovatno sa nečasnim namerama, pa je već stoga ne treba uzimati ozbiljno. Ovde odgovor može biti sasvim kratak. Sve okolnosti nastanka Deklaracije lako su dostupne na internetu i tu nema mesta za inače popularne improvizacije u stilu teorija zavere, a ovakav nadmeni odnos (tipa „Ko su oni da mi s njima razgovaramo“) može zgodno da posluži kao izgovor za izbegavanje svake rasprave.

4. Reč je o očiglednoj političkoj provokaciji. Deklaracija ima i neizbežnu političku dimenziju utoliko što se tiče javne upotrebe jezika, ali nije u osnovi politički nego društveni i kulturni dokument, a još manje je nekakva smišljena provokacija. Ona se energično odbacuje kao navodno uperena protiv ovog ili onog naroda i jezika, ili kao najava moguće obnove Jugoslavije i restauracije srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog kao službenog jezika, o čemu naravno nema ni govora. Deklaracija nije nikakva politička platforma ili program sa takvim ambicijama, niti ima političku ili institucionalnu podršku. Ona ne preti nijednom narodu niti jeziku, nego samo – priznajući novu stvarnost nastalu raspadom federacije i administrativnim rastakanjem njenog najvećeg jezika – dobronamerno ukazuje na neke štetne aspekte i praktične posledice nacionalističkih jezičkih i identitetskih politika u državama naslednicama Jugoslavije. U korenu tih problema je istrajavanje na u svetu davno prevaziđenom „svetom trojstvu“ jezika, nacije i države, koje dogmatski isključuje mogućnost da više naroda može deliti zajednički jezik i time olakšava manipulacije jezikom. Gledajući u jeziku sredstvo komunikacije i uzajamnog bogaćenja umesto podizanja prepreka, Deklaracija poziva na razgovore i saradnju umesto nacionalističkog sejanja nepoverenja i mržnje, naglašavajući slobodu izbora nasuprot rigidnom zatvaranju u nacionalne granice; ona priznaje razlike ali ističe ravnopravnost, i poziva na korištenje nesumnjivih a potpuno zapostavljenih prednosti zajedničkog jezika.

5. Deklaracija je nedorečena, jer ne kaže kakav je, i kako se zove, taj navodni zajednički jezik. To nije nikakav hipotetični novi jezik, nego onaj kojim se i dalje bez ikakvih teškoća uzajamno razumeju milioni govornika danas zvanično zasebnih nacionalnih jezika – srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog, čije je ogromno zajedničko jezgro ostalo očuvano uprkos već višedecenijskim pokušajima njegovog razbijanja. On se ranije zvanično zvao srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, a nezvanično – kako gde – srpski, hrvatski, „es-ha“, „naški“ ili nekako drukčije. Tačno je da se taj zajednički jezik ne imenuje, ali to ne znači da mu sada treba tražiti novo ime; Deklaracija se ne bavi nametanjem niti osporavanjem im�na, nego eksplicitno predviđa da svako može svoj jezik nazivati kako hoće. Kratko rečeno, važnija od imena je svest o produženom postojanju zajedničkog jezika, kako god imenovanog, čija se utemeljenost svakodnevno dokazuje glatkim sporazumevanjem bez prevođenja, te da sadašnja četiri službena naziva nikako ne podrazumevaju da su u pitanju i četiri različita jezika.

6. Deklaracija je nepotrebna jer otkriva toplu vodu. Kao, svi mi već znamo da se uzajamno razumemo govoreći svako svojim jezikom, pa šta će nam onda ovakva deklaracija? Ali – da produžimo metaforu – ovo tvrđenje ne drži vodu, što dokazuju uzajamno isključive optužbe za navodnu težnju za oduzimanjem jednom, drugom ili trećem narodu njegovog prava na sopstveni jezik. Delujući kao svojevrsni lakmusov papir, Deklaracija je na konkretnim primerima belodano pokazala kako se može manipulisati minornim jezičkim razlikama u interesu vladajućih elita, i njen značaj je u tome, a ne u samoj afirmaciji jedne opštepoznate istine.

7. Varijante zajedničkog jezika ne mogu biti ravnopravne. Ovo pitanje uopšte se ne postavlja u Hrvatskoj, gde se jezici zvanično tretiraju kao sasvim odeliti i samostalni pa se pojam varijante i ne koristi, ali je to u Srbiji zapravo jedini konkretan lingvistički prigovor Deklaraciji i s�mo žarište njenog osporavanja; stoga ćemo mu posvetiti nešto više pažnje. Službena „mejnstrim“ srbistika odavno insistira na tezi da je jedino srpski „pravi“ jezik, dok su ostala tri njegove potonje „političke“ varijante, što je inače temelj srpskog jezičkog nacionalizma, ali je to problematično gledište ovom prilikom doživelo punu terminološku eksplikaciju. Naime, iznete su tvrdnje da se doduše može govoriti o policentričnom jeziku, ali samo u okviru srpskog kao jezika sa tri varijante, pri čemu je „naučno i istorijski opravdano“ da se standardni jezik Hrvata naziva hrvatskosrpski, Bošnjaka bošnjačkosrpski, a Crnogoraca crnogorskosrpski. Jedino je ostalo nedorečeno šta bi u takvom aranžmanu bio jezik Srba: valjda bi morao biti srpskosrpski, ali se takvo apsurdno rešenje, po kojem bi jedan jezik bio varijanta samog sebe, unapred isključuje postulatom da srpski nije varijanta nego jezik. Međutim, ovde su očito pobrkani lončići, usled suštinskog nerazumevanja samog koncepta policentričnog jezika.

Pre svega, ovaj sociolingvistički pojam odnosi se isključivo na kategoriju standardnih jezika, koji mogu biti monocentrični ako se standardizuju samo u jednoj državi, ili pak policentrični ako se standardizacija odvija u više državnih ili drugih zajednica, za potrebe više nacija. U ovom drugom slučaju rezultat tog procesa su standardne varijante datog jezika, sa manjim ili većim lokalnim specifičnostima, ali ne tolikim da bi se u lingvističkom i komunikacijskom pogledu (dakle ne samo simboličkom) govorilo o različitim jezicima. Prema tome, bitno je to što je reč o nacionalnim varijantama jednog zajedničkog jezika – što znači, kategorijalno posmatrano, da postojanje varijanti podrazumeva kao „višu“ instancu neki jezik čiji su to varijantni oblici.

U tom smislu, i samo u tom smislu, varijante su po definiciji međusobno ravnopravne, a podređene su samo datom jeziku kao celini; ovako treba razumeti i žučno ali neuko osporavanu eksplicitnu odredbu Deklaracije po kojoj su standardne varijante ravnopravne, pa se „ne može jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika“. Ovim se dakako ne tvrdi da su varijante ravnopravne i u nekom drugom pogledu, jer se one nužno razlikuju u mnogo čemu, neretko i drastično – na primer, po hronologiji nastanka, stepenu standardizacije, broju govornika, prestižu itd. Ako pogledamo druge poznatije policentrične jezike, lako ćemo uočiti da po ovim parametrima ne mogu biti ravnopravne varijante engleskog u Velikoj Britaniji i na Novom Zelandu, nemačkog u Nemačkoj i Švajcarskoj, francuskog u Francuskoj i u Kvebeku, itd. – ali im je svima zajedničko to što su varijante navedenih jezika, a nijedna od njih nije sama za sebe engleski, nemački odnosno francuski jezik.

Preneto u naš kontekst, ovo znači da evidentne razlike između ovdašnjih standardnih varijanti po navedenim merilima ne mogu osporiti njihovu načelnu ravnopravnost; stoga je, na primer, potpuno irelevantan ovde potegnuti argument da ne mogu biti ravnopravni srpski (koji je „od Vuka“) i crnogorski (koji je „od juče“). Niti je moguće smisleno reći da je samo srpski jezik, dok su ostala tri njegove varijante. Ovako određen hijerarhijski odnos može da postoji samo između nekog nadređenog entiteta (zajedničkog jezika, nazvali ga srpskohrvatskim ili kako drukčije) i njemu podređenih varijanti, ali ne između ovih međusobno. Insistiranje na nadređenosti srpskog podrazumevalo bi odnos jezika i dijalekta, no pošto je reč o standardnojezičkoj razini, gde se operiše varijantama a ne dijalektima, to bi se svelo na tvrđenje da je standardni hrvatski, na primer, dijalekt standardnog srpskog – a ovako nešto valjda ne bi rado rekli ni najgorljiviji zastupnici teze o asimetričnom odnosu između varijanti.

Iz izloženog sledi zaključak da se srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski teorijski mogu posmatrati kao zasebni jezici, što je službeno stanovište u Hrvatskoj, ili kao ravnopravne standardne varijante zajedničkog jezika, kako ih vidi Deklaracija. Tertium non datur – trećeg rešenja nema, pošto niko obavešten ne tvrdi da je u pitanju jedan jedinstven jezik, a „patriotsko“ gledište koje bi samo jednu od varijanti, bilo koju, proglasilo jezikom ne može se braniti naučnim argumentima.

8. Ne zna se kome je Deklaracija upućena i šta se od nje zapravo očekuje. Deklaracija je akt dobre volje upućen javnosti – dakle, govornicima i piscima zajedničkog jezika u sve četiri države, uključujući prvenstveno političke vlasti i kulturne ustanove, ali ne samo njih. Ona nema nikakvu izvršnu moć, i nije realno očekivati neke neposredne na njoj zasnovane akcije državnih organa. To je apel koji upozorava na neke pogubne posledice nacionalističkih jezičkih politika i poziva na njihovo preispitivanje, što će svakako biti dugotrajan proces. Za početak, ona je probleme na koje ukazuje iznela na svetlo dana i time uzburkala javnost, a odziv na koji je već naišla među potpisnicima pokazuje da je za takvim pozivom postojala stvarna potreba. Ispostavilo se da je ljudima dosta ispiranja mozga kojem ih već dugo podvrgavaju nacionalne elite, uveravajući ih da govore različitim jezicima dok oni sami znaju da se, uprkos svim merama lingvističkog inženjeringa sa ciljem profilisanja zasebnih jezika, i dalje služe i sporazumevaju zajedničkim jezikom, iako s nevažnim razlikama i pod različitim imenima. Oni su reagovali zdravorazumski, više verujući sopstvenim iskustvima i osećanjima nego propagandi krugova čija moć počiva upravo na učvršćivanju razlika.

Prema tome, Deklaracija može imati samo dugoročno dejstvo u pravcu postepenog priznavanja jezičke stvarnosti i usklađivanja jezičkih politika s njom, umesto produženog negovanja prevaziđenih mitova o nacionalnoj i državnoj samobitnosti, garantovanoj sopstvenim jezikom koji se ne sme deliti ni sa kim. U tom smislu ovo je dokument okrenut mlađim generacijama, koji i sam, koliko god sada napadan, ima izgleda da poživi, podstičući neke poželjne promene.

I da zaključimo. Deklaracija nije nikakvo Sveto pismo; racionalna analiza i konstruktivne kritike bi dobro došle kao povod za dalje rasprave, ali su one bar dosad izostale. Obavljeni pregled dominantno negativnih reakcija pokazuje sledeće. Samostalna inicijativa veće grupe nezavisnih intelektualaca s najboljim namerama, koji inače ni u kojem smislu ne obrazuju koherentan kolektiv, u nekim zvaničnim krugovima je dočekana na nož kao organizovana pretnja vladajućim politikama, a time valjda i samim osnovama aktuelnog društvenog poretka. Pri tome je, u obilju uopštenih osuda, insinuacija, podmetanja i krivotvorenja inače kratkog i jasnog teksta, u koji se proizvoljno učitavaju značenja kojih tamo jednostavno nema, kao i omalovažavanja tvoraca i potpisnika ovog dokumenta, vrlo teško pronaći relevantne osvrte na njegove konkretne odredbe, posebno one što se tiču gorućih problema koji su i doveli do pojave Deklaracije. To su, pre svega, nasilno razdvajanje varijanti, jezička segregacija i diskriminacija u javnim i obrazovnim ustanovama, uključujući skandalozni aparthejd nad školskom decom na osnovu navodno različitih maternjih jezika, ili besmislena a skupa „prevođenja“ u sudstvu, administraciji i medijima. O svemu tome nema rasprave ni u naznakama; takva „prizemna“ pitanja ostala su u dubokoj senci uzvišene brige nacionalnih dušebrižnika za spas navodno ugrožene Nacije i Države, a uzgred – smemo li to pretpostaviti? – i staranja za sopstvenu grupnu i pojedinačnu dobrobit.

Kako smo videli, na Deklaraciju su, uz znatnu podršku pre svega intelektualne javnosti, bez zadrške ispaljeni i mnogi rafali, ali mahom ćoraka. Teško je prognozirati njenu sudbinu u narednom periodu, ali je ona u najmanju ruku ponudila neka drukčija viđenja realnih problema naše jezičke svakodnevice. Postoji nada da je time doprinela postepenoj promeni opšte društvene klime u ovom domenu; u meri u kojoj u tome uspe ona će opravdati svoje postojanje.