I u svojim prethodnim romanima Mirjana Novaković se poigravala elementima krimi priče, koje je smeštala u različita istorijska vremena: u Strahu i njegovom slugi vodila je čitaoce par vekova unazad dok je u Johann’s 501 zakoračila u neko novo doba. Ovoga puta, vezala se za najnovije vreme, ono u kojem živimo, a radnja se dešava u 2010, u Beogradu, i ciljano preslikava srpsku političku realnost.

Glavna junakinja novinarka je dnevne Politike koja je profesionalno skrajnuta jer je objavila „nešto poražavajuće“ za stranku na vlasti, preciznije Demokratsku stranku (sem par likova intrige, koji su njeni fiktivni članovi, DS je autentična sa imenima njenih stvarnih osnivača). Sklonjena u stranu, svakodnevno se zaliva alkoholom i u alkoholnoj sumaglici dešavaju joj se potpuno neobične stvari: na nekoj slavi od nepoznatog starijeg muškarca dobija intrigantnu informaciju da je 1968, na kulturnim stranama Politike, objavljeno da će jedna pozorišna predstava biti odigrana 4. maja u 15.05. Ništa neobično sem što su prva slova svakog pasusa davala rečenicu Tito je umro. Tada i tako najavljeni, datum i sat Titove smrti biće potvrđeni dvanaest godina posle, kada autoritarni jugoslovenski predsednik zaista i umre.

Samo par dana kasnije, novinarka dobija zadatak da prati dvodnevnu izbornu skupštinu Demokratske stranke u beogradskom Sava centru. Akreditaciju je izdejstvovao anonimni, visokopozicionirani član DS koji je od redakcije izričito tražio da ona bude izveštač sa skupa. Njeno istraživanje, s jedne strane, vesti u Politici čiji je autor uhapšen i u zatvoru se ubio (ili je, možda, ubijen?), a s druge strane razloga zbog kojeg je, iako nepoželjna, ipak pozvana da prisustvuje Skupštini demokrata, biće dodatno iskomplikovano iznenadnom smrću mladog kandidata za jedno od vodećih mesta u vrhu DS, i to u trenutku kad je dobio najviše glasova kao najperspektivniji kadar stranke.

Logično zainteresovana za sva tri slučaja (Politika, anonimni političar i smrt kandidata), novinarka postepeno shvata da su oni međusobno uzročno-posledično povezani, a da smrt mladog demokrate nije bila prirodna nego da je on ubijen. Korak po korak, ona otkriva sponu između tri doba: Titovog, Miloševićevog i sadašnjeg doba Demokratske stranke. Od prvog do trećeg paradiraju autokratizam, politička ubistva, korupcija, strah, ulizištvo, blokada medija. A nestaju ideali, poštenje i slobode, kako pojedinca tako i celoga društva.

Idealni čitalac romana Tito je umro Mirjane Novaković bio bi onaj koji je proživeo prve dve vremenske sekvence a sada živi u trećoj, kojom se knjiga i najviše bavi. Samo njemu može biti potpuno jasna poruka pisca, inače vidno začinjena pozitivnim asocijacijama na Titovo vreme. Onima koji su stasavali u populizmu Slobodana Miloševića kad su sasvim zgaženi svi vrednosni kriterijumi jednog društva, i koji su pobedom demokratije proleteli kroz prvu deceniju drugog milenijuma i zaustavili se u 2010, teško da će biti jasno koliko je i kako Titovo vreme pripremilo dolazak potonjeg u kojem, nažalost, u još većem stepenu caruju voluntarizam, neznanje, autizam i transparentna grabež tajkuna i tajkunčića u sprezi sa vlašću i kriminalom. Zbog toga je njima Titova karta, na koju igra Mirjana Novaković, prilično apstraktna iako je najvažniji elemenat krimi zapleta.

Već tu, nažalost, počinje da se klima konstrukcija romana Tito je umro. I, umesto da njene temelje i stubove učvrsti književnim alatom ozbiljne analize društva i pojedinaca koji su doveli do totalnog rastakanja morala, da osmisli i dobro profiliše likove junaka, na prvom mestu glavne junakinje, da jezik oslobodi svih efemernih čestica svakodnevice i iskoristi njegovu simboliku, Mirjana Novaković sve to kao da prezrivo odbacuje čime ozbiljno dovodi u sumnju logiku postojanja dela. Umesto hrabrog i mudrog romana na ovu temu, za kakvim vapi srpska književnost još umorna od postmodernističkih sterilnih varijacija, u knjizi Tito je umro prisustvujemo podastiranju najnižeg, književno neobrađenog, informativnog sloja stvarnosti i proste parafraze onoga što se svakoga dana objavljuje u tekućoj žutoj štampi i prepričava u čaršiji.

Mirjana Novaković, nažalost, prema svemu tome nema otklona. Ona se ne igra književnim materijalom, ona ga ne bogati i ne osmišljava. Za gotovo sva mesta i gotovo sve ljude u romanu koji su stvarne ličnosti, vezuju se priče iz bukvalno rekla-kazala klišea. Kolokvijalni govor i, tu i tamo, pokušaji jevtinog filozofiranja na ivici kiča lako klizaju u nedostatak dobrog ukusa: tako je neoprostivo da se u književnom delu koje pretenduje na ozbiljnost pojavi kako su, aplaudirajući novom potpredsedniku DS, delegati (citiramo) „doživeli kolektivni orgazam“.

Kad se mehanizam trača i senzacionalizma žute štampe preuzima i bezrezervno unosi u literaturu, onda je to opasan posao. Sem ako autor nema ambiciju da piše satiru. Avaj! Mirjana Novaković nema tu želju. Njen je jezik ravan, bezočno jednostavan, ali ta bezočnost nema funkciju niti je potpora u kritičkom promišljanju jednog vremena i etike u njemu. Da li smo sa romanom Tito je umro dobili krimi-parodiju stvarnosti? Ne. U ovom romanu nema ni ironije, ni satire, ni humora. Samo je Mirjana Novaković, vidi se, mnogo ljuta, i ljutnju prenosi nekritično u knjigu. A kad pisac to čini, onda sve ostaje u nivou šupljih fraza koje tako uspešno funkcionišu u našoj stvarnosti ali su loše za literaturu.

Takav stav ogoljava prozno tkivo, čini ga previše ranjivim a nedostatke čini više uočljivim; u nizu logičkih i drugih nedoumica koje iritiraju navedimo samo jednu – da se nigde u romanu ne saznaje koji je to „maltene smrtonosni udar“ koji je novinarka (nešto između Zoroa osvetnika i Herkula Poaroa) nanela Demokratskoj stranci, a zbog kojeg je profesionalno mrtva.

U svemu tome se, nažalost, gubi poenta knjige; jedino što vredi u ovom delu Mirjane Novaković uprljano je u sveopštoj kaljuzi neknjiževnog koja je potpuno bezrazložno potopila roman Tito je umro. A poenta je da novinarka, pronašavši krivca, ulazi u političku igru nameštaljki pošto odjednom ne veruje u sudstvo i policiju, i, potom, zgađena samom sobom i preplavljena osećanjem krivice jer je zbog njene ranije vere u istinu ubijena nevina osoba, postaje očajnik ubeđen da je jedina pravda ona koja se uzme u svoje ruke. Šteta što je ta poenta ugušena, jer je u romanu Tito je umro Mirjana Novaković još jednom pokazala lakoću kojom pripoveda. Ipak, sigurni smo da joj to nije bio jedini cilj. Zato je za žaliti što će delo Tito je umro biti samo još jedna, ali nikako i referentna, jedinica u bibliografiji ove književnice.