Evropa se suočava s velikim izazovima u usavršavanju svoje ekonomske unije, uključujući potrebu da smanji nezaposlenost i podstakne dinamizam privrede. Ali, mada je BDP po stanovniku u Sjedinjenim Državama rastao, većini Amerikanaca danas je gore nego što im je bilo pre pet godina. Privreda koja, godinu za godinom, čini da većini njenih građana bude gore nije uspešna.
Pokretački motiv osnivača EU bio je trajni mir. Ekonomska integracija, kako se tada nadalo, dovešće do većeg razumevanja, koje će podstaći bezbrojne interakcije što neizbežno proističu iz trgovine. Povećana međuzavisnost učiniće da sukobi postanu nezamislivi.
Evropska unija je realizovala taj san. Nigde u svetu susedi ne žive u većem miru, niti se ljudi kreću slobodnije i u većoj bezbednosti nego u Evropi, zahvaljujući delom i jednom novom evropskom identitetu koji nije vezan za nacionalno državljanstvo. Ovo je primer koji svet treba da sledi – praksu u kojoj se dele i prava i odgovornosti, uključujući obavezu da se pomogne onima koji su manje srećni. Evropa je ovde takođe bila predvodnik, dajući veću pomoć zemljama u razvoju nego bilo ko drugi (i uočljivo veći deo svog BDP nego SAD).
S više ljudi od bilo koje države izuzev Kine i Indije, i s najvećim BDP u svetu, Evropa mora postati jedan od centralnih stubova jednog sveta koji će projektovati ono što se naziva „meka moć“ – moć i uticaj ideja i primera. Deo evropskog uspeha zaista je posledica njenog promovisanja jednog skupa vrednosti koji je, mada u suštini evropski, istovremeno i globalan.
Najfundamentalnija od tih vrednosti jeste demokratija, koja podrazumeva ne samo periodične izbore već i aktivno i smisleno učešće u donošenju odluka, što zahteva angažovano civilno društvo, snažnu slobodu informisanja i žive i raznolike medije koje ne kontroliše ni država, ni nekoliko oligarha.
Druga vrednost je socijalna pravda. Neki ekonomski i politički sistem treba prosuđivati prema tome koliko pojedinci mogu razvijati i realizovati svoje mogućnosti. Kao pojedinci, mi smo deo jednog sve šireg kruga zajednica i svoj potencijal možemo shvatiti samo ako živimo u harmoniji s drugima. To, zauzvrat, zahteva osećaj odgovornosti i solidarnosti.
EU je taj osećaj više nego ubedljivo demonstrirala svojim pomaganjem postkomunističkim zemljama Evrope. Tranzicija iz komunizma prema tržištu nije bila laka, ali se evropska velikodušnost bez presedana isplatila: zemlje koje su se pridružile EU imale su bolje učinke od svih drugih, i to ne samo zato što su dobile pristup tržištima Evrope. Još važnija od toga bila je institucionalna infrastruktura, koja je uključivala obavezujuću posvećenost demokratiji i širokom skupu zakona i pravila koje mi suviše često uzimamo zdravo za gotovo.
Evropa je delom uspela i zato što priznaje da su prava pojedinaca neotuđiva i univerzalna, i zato što je stvorila institucije da štite ta prava. Kao kontrast tome, u Americi se dogodio veliki napad na ta prava, uključujući i habeas corpus – pravo da se dovede u pitanje bilo čije zatočenje pred nezavisnim sudijom.
Samo Evropa danas može s kredibilitetom govoriti o pitanjima univerzalnih ljudskih prava. Za dobro svih nas, Evropa mora nastaviti da to govori – čak i jače nego što je to činila u prošlosti.
Slično tome, evropski projekt nastojao je da uvede „harmoniju“ ljudi koji žive zajedno u miru, ali je ukazivao da mi moramo živeti u harmoniji s našim okruženjem – najređim i najvrednijim od svih naših resursa. Evropa je i u toj oblasti preuzela vođstvo, naročito kada se radi o globalnom zagrevanju, pokazujući da se sitna sebičnost može staviti na stranu kako bi se ostvarilo zajedničko dobro.
Drugačiji svet jeste moguć, ali na Evropi je da bude predvodnik u ostvarenju tog cilja.