Melanholični intelektualac s filozofskim pretenzijama

… Sve je jedno, ali nikad u istoj meri i na isti način i sve je razno, ali nikako u jednakoj meri i na jednak način… Ovako bi izgledala filozofska koncepcija, nedavno preminulog akademika, filozofa, mislioca, profesora, teoretičara i kritičara književnosti, političara i pisca, Nikole Miloševića (1929-2007).
U sažetom obliku, filozofija diferencije kako je nazivao.
Nikola Milošević je skoro pet decenija bio prisutan na našoj književnoj sceni u različitim ulogama. Njegov autoritet se može meriti jedino sa Mihizovim autoritetom. Miloševićevi eseji i studije o najvećim književnim delima i danas se čitaju sa velikim oduševljenjem. Uticaj koji je izvršio na mnoge generacije i danas se oseća (ne samo kod svedoka mnogih predavanja na Katedri za Svetsku književnost – Antičke poetike). Da ne preteram, u esejistici je bio srpski Montenj. Promišljena analitičnost, suptilnost jezika, razumljivost, direktnost i dubina psiholoških uvida su glavne osobine Miloševićevog eseja, kojeg je, čini mi se, doveo do perfekcije. Na primer, ‘’Ideja sudbine kod grčkih mislilaca i pisaca’’ ili recimo, ‘’Don Kihot i nihilizam’’ .
Treba li spominjati ingeniozne eseje o Dostojevskom? Uvek i na svakom mestu. Upravo je Nikola Milošević glavni ‘krivac’ što je Dostojevski toliko prisutan i do te mere prihvaćen i čitan kod nas.
Jer Dostojevski pre i posle Nikole Miloševića nije ‘isti’ Dostojevski.
Kao što ni Nikola Milošević nije ‘isti’ bez Dostojevskog.
Na neki način, Miloševićev zadnji roman je zatvorio taj magični krug. U Kutiji od orahovog drveta, Milošević raspravlja o ‘tamnoj strani duše’, pokušavajući da odgonetne tajnu ‘večnih problema’, kako ih je Dostojevski nazivao u svom Dnevniku pisca’. Da li ih je odgonetnuo, nikad nećemo saznati.
Ali, ‘rvao’ se Milošević i sa drugim gromadama i veličinama; sa Tolstojem, Kamijem, Ničeom, Floberom, Bunjuelom, celokupnim ruskim religiozno-filozofskim krugom na čelu sa Berđajevim, i da ne nabrajam dalje, zaboleće vas glava.
Za mnoge je Miloševićevo okretanje kursa ka pisanju romana (prvenac – Nit miholjskog leta) bilo pravo otkriće. I možda je Nikola Milošević žrtvovao Nikolu Miloševića romanopisca. Kažem možda, a mislim, sigurno je tako.
… Ja sam bio i ostao melanholični intelektualac sa filozofskim pretenzijama… napisao je Milošević u „Skici za moj pogled na svet’’. Ovo Miloševićevo ‘vjeruju’ se objasnilo u njegovim Antropološkim ogledima u kojima pisac otvoreno govori o nastanku svog specifičnog pesimizma, ali i o tzv. ‘antropološkom pesimizmu’ koji pripisuje mnogo više piscima nego filozofima!