„Alhemijsko zlato samo je odvraćanje pažnje za većinu; analogija budućeg čoveka za one koji su krenuli Stazom (…) Sve ostalo je zavaravanje, mlaćenje prazne slame pred očima neukih“, objašnjava duhovni alhemičar Bentel materijalističkom alhemičaru Tardeusu koga je iz Carigrada doveo u Steripol, nadajući se da će od carskog savetnika stvoriti Rašanina, čoveka „koji se otvorio“.
Rašani (Everest medija), fantastični roman srpskog pisca Radmila Anđelkovića, koji se nedavno pojavio u knjižarama, smešten je u vreme jeretičkog vizantijskog cara Konstantina V, zvanog Kopronim. Magistar Tardeus Lavaget, alhemičar i carski savetnik, uputio se na Balkan u potrazi za mitskim plemenom Rašana, koji su prema legendama, poznavali tajnu pretvaranja metala u zlato. Stigavši u Steripol, on sreće Longina Barka i uz hladnu mastiku saznaje da ga iščekuje Bentel, Longinov brat i alhemičar.
Upotrebivši principe gnosticizma, da se očišćenje postiže ličnim naporima svakog pojedinca, maniheističkog metafizičkog i dualističkog učenja zasnovanog na borbi dvaju principa, Dobra i Zla, i neoplatonističkih ideja odvajanja čistih materijala od nečistih, autor se opredeljuje za alhemiju kao alegorijsku podlogu na kojoj se sukobljavaju Tardeus i Bentel. „Milje osmog veka u Vizantiji učinio mi se pogodnim da ispričam svoju priču, kao i povezivanje Etruraca i Rašana i priča o njihovom večitom kruženju po Mediteranu. Potom, zanimalo me je da ispričam neminovnost sukoba metafizičkog i materijalističkog kroz introvertni i ekstravertni karakter glavnih likova čak i kad su istomišljenici“, kaže Radmilo Anđelković o svom romanu.
Nalik Borhesovoj alegorije u obliku geografske karte u razmeri jedan prema jedan, Anđelkovićeva „geografska karta“ Steripola i balkanskih sela u koje stiže carski savetnik, dolazi znatno pre same teritorije. Tako je autorova stvarnost, protumačena na bodrijarovski način, dobila izgled tragova koji se mestimično probijaju. Razlika između stvarnosti i simulacije više ne postoji, dovodeći u pitanje istine i laži, stvarno i izmišljeno, postojanje Rašana i legende, ali i postojanje dva moguća životna puta – materijalan i duhovan.
Bentel pokušava da poduči Tardeusa kako da udesetostruči zlato koje ima u rukama, misleći pri tome na umnožavanje ljudskih vrednosti i stvaralačkog žara. Uzbuđen razgovorom, Tardeus ne uspeva da se otrgne razmišljanju o pravljenju zlata, previđajući u potpunosti našta cilja njegov sagovornik. „Čovek ne sme da se zaustavi u svom pohodu, bez obzira na stav koji mu nametne njegova dvojna priroda. Makar bilo potrebno pročišćavanja, mora nastojati da pronađe način da se i dalje menja, sve dok moć nad spoljašnjom materijom ne pretvori u vlast nad ledenim bregom u sebi i uzdigne ga iznad površine dostupne unutrašnjem oku“, uzaludno ga savetuje Bentel. Obnevideo od zavisti jer ne uspeva da se domogne tajne stvaranja zlata, ali i unesrećen zbog saznanja da nije uspeo ni na duhovnom putu, Tardeus spaljuje Bentela i sebe sa njim, simbolično izvršavajući poslednju fazu velikog alhemijskog dela – rubedo, sjedinjavanje konačnog i beskonačnog.
Roman Rašani bavi se alternativnom istorijom i promenjenom stvarnosću. Stalna i stabilna realnost je odbačena i, nalik Borhesovoj priči Tlön, Uqbar, Orbis Tertius, inače jednoj od Anđelkovićevih fetiš pripovesti, realan svet je lagano obuhvaćen izmaštanim svetom. Više od pripovedanja avanture carskog savetnika, u pitanju je autorov lični strah pred sopstvenim vremenom. Tako je i njegova reakcija iskazana u zaustavljanju vremenskog procesa i pokušaju da se čitav svet vrati u povoljniji trenutak, kada je još uvek moglo da se krene „rašanskim stazama“. „Pisac nastoji da sve moguće poglede i tumačenja spoji u totalnu sliku stvarnosti, što je potpuno primereno doživljaju na kome insistiraju Rašani, ta nova, punija, sa tkivom egzistencija povezana, stepenica u evoluciji čoveka“, piše o Anđelkoviću poznati srpski autor i kritičar Ilija Bakić.
Radmilo Anđelković se svojim romanom Rašani odlučio na dvostrukost u svim pogledima, pa i u pristupu dvojici junaka. Oni su, pre svega, nosioci vrlo preciznih autorovih ideja o dualitetu ljudske prirode. Istovremeno, Bentel i Tardeus su vrlo živi likovi, koji ukazuju da umesto ideološke i ekonomske pozadine, umesto istraživanje odnosa čoveka i sistema, jedina prava motivacija u pisanju književnog dela obitava u istraživanju granica ljudske duše – šta bi čovek mogao da bude i zašta je sposoban, kako je to lepo zapisao Milan Kundera.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
