U realnom socijalizmu takozvanog jugoslovenskog samoupravljanja, živeli smo u režimu koji je u sebi imao mnogo od duha palanke, ali je iz njega, naročito pri naglašavanju primera heroizma u Narodnooslobodilačkoj borbi i primera požrtvovanosti boraca za humano socijalističko društvo, od Svetozara Markovića do Dimitrija Tucovića, i od Tucovića do Lole Ribara, u obrazovnom sistemu emitovana i sfera izvanredne želje (a želja je, kako kaže Žak de Lakretel, „ustanak srca“): želje koja otkriva erotsko ushićenje u žrtvovanju za viši cilj, ne prezajući od saznavanja i sopstvene slobode.

Dok su birokrate, čije je srce siva partijska nomenklatura, radile svoje u našem realnom socijalizmu i umrtvljivale jedno društvo koje nije baš mnogo proizvodilo, nego je uglavnom reprodukovalo sebe, postojao je, dakle, jedan, ne transcendentni, nego transcendentalni nivo, simbolički nivo, iz kojeg je slata poruka da su najbolji među nama spremni da daju sve da bi bili slobodni, a da sami ne mogu biti slobodni ukoliko nisu slobodni i drugi. Realni socijalizam pružao je mogućnost – dakako, po cenu ideološke i policijske odmazde – da bude kritikovan upravo s pozicija socijalističkog humanizma. Tu je, naime, postojalo ozbiljno trvenje, egzistencijalna napetost, između nominalnog i realnog, između simboličkog i stvarnog unutar istog idejnog sistema.

U školama, učenici su obasipani primerima socijalističkog i komunističkog (ali i hajdučkog i ustaničkog) heroizma koji su se direktno suprotstavljali normama ponašanja koje je Komunistička partija poslušnički zahtevala. Ova vrsta istorijske, arheološko-epistemološke predaje, upućivala je učenike na svest i savest o tome da život suštinski ima tragička svojstva, i da je ličnost gospodar i duha svoje smrti – a to saznanje uništava i poslednje tragove palanačke, autoritarne savesti u čoveku.

Danas, u našem društvu, istinski uzori su kukavice, ljudi slabog duha a velike moći, osobe bez samosvesti, dok kulturu i politiku dominantno obeležava duh rijaliti programa. Ovi „šoui“ nisu uzrok problema, kako se to uobičajeno olako smatra, nego posledica jednog teškog i dugotrajnog oboljenja, koje se samodefiniše onog trenutka kad pesnik kaže da „dogodio se narod“. Jedan mnoštveni imaginarni subjekt postaje realan, i tako se ukida civilizacijska razlika između realnog i simboličkog. Prvi koji padaju u ovo varvarstvo jesu institucije od najvećeg nacionalnog značaja, SANU i SPC. A kad obole tako važne i moćne institucije društva, onda već govorimo o obolelom, oštećenom ili palanačkom društvu. San o velikoj Srbiji postao je košmarna realnost klanja drugih i besomučnog žrtvovanja sopstvenih. Akademici su „s ponosom“ – kao što se danas najavlju novi rijaliti programi i laka, sentimentalistička štiva – objavljivali, u stotinama hiljada, koliko je potrebno da pogine srpskih mladića da bi bio ostvaren anahroni, dakle nemogući, irealni državotvorni cilj.

Iskustvo palanke u ratu, koje ovde i sada imaju sve zrele generacije, iskustvo je destruktivnog erosa (tanatosa). Kad prestane rat, palanka iskušava depresiju ili gubitak erosa. To je današnje njeno stanje.

Dok su ratnici palili i ubijali, imali su u tome nekakvog paklenog, perverznog užitka. U udruženom usmrćivanju kola nekakva energija i postoji euforija. I odjednom, ono što je bilo proklamovano i favorizovano kao najbolji oblik ponašanja, sada je zabranjeno! Dijalektika je tu jednostavna. Oni koji su samo u ratnohuškačkom kriminalnom diskursu mogli da steknu ogromnu moć, i tako je i stekli, mogu sada da je održe samo putem mira i zakonitosti. Tačka ideološkog preokreta, koju se dovijaju da otkriju politički analitičari kod sadašnjih mironosaca evropskog puta Srbije, a bivših ratnohuškača i šovinista koji su buljuke ljudi poslali u rat i smrt, tačka je očuvanja moći stečene drugim sredstvima. A šta je sa svima onima koji su bili samo puko oruđe za sticanje moći današnjih moćnika, za šta im je plaćeno isključivo osećanjem osvajačke euforije, koja im je danas zabranjena? Kod njih se euforija neminovno pretvorila u depresiju, kao što se prethodno eros kreacije pretvorio u destrukciju.

Vreme je da postavimo pitanje: kako se sad odatle dovesti u stvaralačko stanje i podići ovu zemlju iz ruina u koje smo je pretvorili? Kako da, za početak, stvorimo onu osnovu društva, onaj život koji je u stanju tek da sebe reprodukuje? Kako ljude kojima je sada uskraćeno ono zadovoljstvo obećanog večnog ratovanja, slobodnog ubijanja i otimanja, sada pretvoriti iz bivših ratnika u buduće radnike?

Neophodno je strogo, i kroz obrazovni sistem jasno istaknuto, suočavanje s tim još živim, ali trenutno zabranjenim, smrtonosnim zabludama, i neophodan je ozbiljan nagovor na težak životodajni rad i samoodricanje, a ropski je na sve to pristati bez entuzijazma. Kako, dakle, uliti entuzijazam za ono što zahteva samoodricanje, i kako to samoodricanje ozbiljno uzeti u obzir kao samoostvarenje, i to u jednom društvu koje upravo samoodricanje i samospoznaju ritualno izvrgava ruglu, a nagrađuje prevarante i lkicemere – pod uslovom da varaju en gros? To je najteži zadatak, to je gotovo misteriozan zadatak, kako bi mogao da kaže Konstantinović, ali to jeste zadatak prve generacije ovdašnjih koja nije bila dorasla da učestvuje u ratu.

To sve znači da se (ponovo) razdvoji simbolička od realne sfere, da se pogleda u oči zločinima i pljački društva i da se, ako ne pred lice pravde, ono pred lice prava i istoriografije, izvedu ne samo ratni zločinci nego i svi ideološki pljačkaši društva. Tome se duh palanke opire iz petnih žila, i zato se sada i ovde javlja, namesto ratno pohotljivog duha, kao nevini zabavljački duh, kao duh totalne banalnosti. Socijalna depresija i zabavljačka banalnost idu ruku pod ruku. To je poslednji stadijum duha palanke.

Vratili smo se na mesto zločina, samo je promenjen njegov žanr. Donedavno su padale glave, sad padaju duše.