Mhm A-ha Oh Yeah Da-Da

Bila jednom jedna zemlja, ali njeno ime vam nećemo reći jer nam je muka od prefiksa „ex“ i reči „nostalgija“, koja je prilično isprostituisana, a njen semantički potencijal ograničen zato što ga svaka budala koristi u svakoj (ne)prilici.
Bili i neki radni ljudi u toj zemlji, ali te „nosioce progresa“ ostavićemo (h)istoriji iliti povjesnici, a možda i Raju? Gde ih je smestio jedan bezobrazni pesnik o čijem najnovijem albumu: Mhm A-ha Oh Yeah Da-Da sada govorimo.
Bilo je tu i pionira, pionirki, omladinaca, omladinki, drugova, drugarica, komesara, poštene ‘teligencije, titoista, staljinista i sl. No, sve je to bilo manje ili više benigno, ali kada je ova gospoda evoluirala u Srbe i Hrvate i odlučno prešla preko crte – te zemlje više nije bilo. Tu počinje ova ahasferska priča Darka Rundeka i nas njemu sličnih, koji nismo pristali da stanemo „ispod svih tih zastava“ već smo se odlučili za orvelovsku lipu.
Ali, istine radi, treba reći da su u toj zemlji postojale grupe tj. grupice ljudi „s onu stranu Razuma“ (jer šta je bitno volu, nije i Jupiteru i obratno, kako to lepo reče jedan pisac). Prvi smeli iskorak s onu stranu Razuma napravio je M. B, koji je fino pljunuo istini u oči i prilepio Maršala na prvih sto (ili pedeset?) long play-ki svog glasovitog albuma. Cenzura je učinila svoje i slika Maršala je vraćena gde joj je i mesto – na školske zidove, u profesorske zbornice, tvornice; udruženja književnika, golubara, palih boraca itd, itd. A ne da ga neke fantazije i drogeraši lepe na neke sumnjive pesme. Sledeći prvoborac s onu stranu Razuma bio je D. R, koji je radničku klasu poslao u Raj (Čuj! Radnička klasa i raj?! E, takav bezobrazluk je nezapamćen! Bar, do tada), pa još neki „veliki črni stvor“ i ono kapitalističko never more drugovima nije moglo promaći (jer oni, ipak nisu znali za E. A. Poa) i cenzura je bila neminovna.
Nego, da ove stvari ostavimo arheologiji i rock enciklopedistima, jer D. R. svakako nije ono što se zove „rock dinosaurus“. Rock dinosaurus, po mome mnjenju, znači nešto okamenjeno, pa i nepokretno. Kao dobar primer da D. R. nije rock dinosaurus može poslužiti pesma Šejn. Prvi put sam tu pesmu čuo 2000. u Hali sportova kada je bila promocija njegovog drugog samostalnog albuma U širokom svijetu (jer ja sam ipak dvadeset petogodišnjak), zatim dve godine kasnije u SKC-u – u pitanju je bio album Ruke, zatim Exit 2003, Sava centar 2005… I poslednji put na Exitu 2006. Svaki put je to bilo novo iskustvo, vizuelno i auditivno (i ne sumnjam da će tako biti i na predstojećim koncertima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu…). E, u tom grmu leži zec!
Exit 2006. ostaje u srcu i glavi po tome što je Rundek sa svojim Cargo orkestrom svirao i stvari sa novog albuma, i taj poslednji koncert u Srbiji ove veselo-setne iliti setno-vesele trupe doneo je pored starih pesama u novom aranžmanu (drugačije i ne mogu da zamislim te pesme nego da budu uvek drugačije jer Rundek je, ipak, old boy) i nove pesme. Naša radost bila je velika (ovo pretapanje JA u MI nema veze sa nekom kolektivističkom histerijom, već to MI u sebi nosi onoliko JA koliko je ljudi u publici – na stage-u i u backstage-u za vreme svirke. Interakcija neprekidno traje, jer u pitanju je jedna mala getoizirano-marginalizovana škvadra).
E, sada je vreme da „argumentujemo“ svoje osete u vezi sa najnovijim albumom. Tumačenja su uvek nezahvalna rabota, jer je tumač-kritičar uvek u opasnosti da nešto što je živo umrtvi i okameni. Ovo se posebno odnosi na muziku, jer samo snob videći i misleći Betovena – nikad ga ne čuje. Ali, ako kritičar prati unutrašnji impuls i ako njegova kritika nastaje iz tog impulsa, a ne iz nekog spoljašnjeg cilja nametnutog od izdavačkih kuća, onda je i ona neka vrsta umetnosti, jer kako pesnik reče „Znaš da umjetnost je svaki korak, znaš da promašaj je svaki cilj, samo ako nađeš pravi ritam, to si ti…“. U suprotnom, on je parazit, a njegova kritika tezgarenje.
Prva reč koja mi dolazi na um, kada govorim o Rundeku i Cargo orkestru, jeste oksimoron, tačnije oksimoronska sintagma koja glasi: disharmonična harmonija. Najnoviji album ove ekipe i koncepcija koncerata kao svirke u različitim prostorima, to spajanje nespojivog (Pozorište na Terazijama i SKC, Dom sindikata i Dom omladine), pokazuje da je njima cilj stvaranje, a ne ono što je stvoreno, jer lepota i tajna su, zapravo, u traženju novog izraza. Umetnost je intuicija.
Uzmimo, za početak, pesmu Helga, koja je u setno-kabaretskoj iliti prepoznatljivoj rundekovskoj atmosferi (jer mislim da je melanholija suštinski izraz njegovog umetničkog bića), a ona pitanja „zar je ovo stvarno put bez kraja?.., zar ovim nebom jezde uvek iste zvezde?“ – veoma dobro korespondiraju sa nekim ranijim stihovima: „nebeski ponori“ (Apokalipso), „sivi su oblaci između nas i visina“ (U širokom svijetu), hodanje „ispod praznog neba“ (Mlad), zatim upitno intonirana konstatacija „koliko smo samo puta već bili tu?!“ – Rundek kao da se pita da li je sve samo jedna velika samsara. U sličnom tonu su i Put u sumrak, Svitanje i Zvuk oluje.
Sumrak se toči iz oblaka. Drvoredi ga piju. Put u sumrak označava istovremeno i vreme polaska i cilj polaska (o dolasku se ne govori, jer da ima dolaska, ne bi bilo pesme) – ako insistiramo na jednom, gubimo drugo i obrnuto. Dakle, ovde imamo motiv putovanja, inače veoma bitan za Rundekovu poetiku (setimo se, npr. pesme Old boy sa albuma Apokalipso), zatim tu su i „divni ljudi što su zaboravili smeh“; to je motiv zavičaja, ti ljudi i njihova lica koja lagano, utanjaju u zagrebačku maglu…
U osnovi pesme Svitanje imamo jedno veoma uspešno poređenje – Mesec i Sunce su dve nebeske lađe (i zaista, raspolućen Mesec veoma podseća na lađu, doduše nekad pijanu lađu), a stih „ti što su odgovor znali tamo su ostali“ veoma je sugestivan. A ko su oni? Pa, to su Milan, Magi, Vd, Bojan, Suba… i drugi Stvaraoci.
Pesma Zvuk oluje je jedna velika nostalgija. Nostalgija za samim sobom, a kroz tu sopstvenu prizmu i za onom znamenitom Muzom, još znamenitijeg Mizantropa, i ostalom ekipom iz Amsterdama. Da bismo je razumeli, moramo se setiti pesme Sanjam, sa albuma Ruke, i stihova „hajde sjeti se dečaka koji maglu pije da se skrije od sebe, jer nema sa kime, i ne zna kako da gleda u ponor i vatru i sluša taj ogromni zvuk…“, a taj ogromni zvuk zapravo je zvuk oluje. Veoma uspešno muzički je dočarana balska – dvorska atmosfera koja je u kontrastu sa sadržajem pesme.
Album je tematski osvežen u odnosu na prethodne. Kada ovo kažem, tu prvenstveno mislim na temu sveta kompjutera. Ljudi pričaju, ali se ne čuju. Ljudi se gledaju, ali se ne vide. To je naličje intertneta i tehnološkog mita koje Rundek kritički posmatra u pesmama Sensimilija, Wanadoo, pa i Slick sinorita. Rundek je osetio paradoks koji leži u ovome: kada je svako svakome dostupan, zapravo, niko nikome nije dostupan, suštinski. Usamljenost je ogromna. Mnogo je Džefova danas in the world. U pesmi Wanadoo Rundek ironično-humornim glasom peva „desna ruka hrabra stisnula je miša, a za lijevu, pogodi što mi je njoj“ u ovim stihovima je prikazan jedan pravi-pravcati cyber-kurajber. I ova pesma je, zapravo, inteligentna zajebancija na račun svih tih cyber-kurajbera i raznih drugih voajera, ali i zapitanost: kuda plovi ovaj brod? – kad je ova zaraza stigla i u jednu mirnu dalmatinsku luku (Slick sinorita), tako da Mare, koja je nekad čekala mornare koji su je pohodili okupani raznim egzotičnim začinima sa okeana, sada želi da je slikaju web kamerama i aparatima kako bi njeno telo oplovilo svet, odnosno bilo uvek i svima dostupno.
U naslovnoj numeri, ironičnog naslova, Mhm A-ha Oh Yeah Da-Da opet imamo Babilon – opsesivnu temu ovog sub-pesnika. Davno je pesnik u jednoj svojoj elegiji napisao stih „Veliki polni organ novac“, dosta godina posle Rundek će to ponoviti (drugim rečima, naravno!) u ovoj pesmi. Novac ne samo da je veliki polni organ, već on penetrira veoma duboko u sve institucije i uspeva sve da ih dobro… E, to je Novi Vavilon! Njegovo rasplodno, novčano seme čini da ljudi zaborave jezik i da svi počnu da govore univerzalnim (ne)razumljivim jezikom.
Pesma Ne okreći se, tekstovno i muzički je na liniji Apokalipse, Zumbula, Makeda. Prepoznatljivog boemskog štimunga i scenografije (kafana i široki ciganski drum). Kolo je na tragu pesme Za nas, samo što je tamo opevan junak iz kola, tzv. mali čovek, a ovde nam se glavom i bradom obraća kolovođa koji će nas povesti u! u! u!… bolju budućnost!
Dvanaest ptica nose sa sobom gotsku atmosferu. Imamo takođe snažnu muziku reči ptica-lica, bola-stola, no ovo nisu neke jeftine rime, već su veoma dobro kontrastno intonirane, jer ptice su crne (bar ih ja tako vidim), a lica bleda. Simbolika broja 12 je bitna – setimo se 12 apostola – i ove „crne“ ptice su neka vrsta apostola, ali apostola apokalipse. Setimo se i onog stiha „crni jahači su stigli u selo“ i ruža koje je „donela žena u belom“ – dakle, vizija iz pesme 12 ptica u dosluhu je sa vizijom iz pesme Ista slika.
U pesmi Highlander imamo bajkoviti siže, kao i potpuno oneobičavanje – „Istanbul na Grenlandu“, „grenlandski Turci na belim medvedima“, ređaju se slike iz podsvesti „majmun koji dirigira“… Muzički se okreću severu (što je vidljivo tj. slušljivo na celom albumu).
Rundek i Cargo orkestar slikaju kroz ton – to je bitna odlika njihove muzike i ovog albuma, tako da mi kroz ton vidimo tamna brda „na severu Škotske“. A poezija se najčistije, najobilnije, najmoćnije ostvaruje muzikom, jer ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodire u podsvest, njime se otvaraju neotvoriva vrata. A na ovom albumu (kao i na prethodnim) Rundek i njegovi muzičari otvaraju baš ta vrata. Njihovu muziku uporedio bih sa René Aubry-jem i njegovim ansamblom, koje sam slušao ove godine na Guitar Art festivalu. Ne bih više o muzici, jer kao što rekoh: samo snob videći i misleći Betovena – nikad ga ne čuje. Muziku treba čuti i doživeti!