Počelo je prilično dramatično s nekom prenatalnom infekcijom zglobova desnog kuka i ramena. Naravno problem se mogao rešiti antibioticima, da je na vreme otkriven. Ovako, kada su lekari shvatili o čemu se radi već je došlo do nepovratnih posledica, koje su u većoj meri sanirane kroz tri operacije, do sada.

***

 U prvim godinama života bivao sam dosta po bolnicama, u operacionim i rehabilitacionim salama, često okovan gipsom. Srećom, nisam prihvatao ograničenja da nešto ne mogu što vršnjaci rade. Tako da do svojih kasnih dvadesetih nisam ni bio svestan izvesnih telesnih ograničenja, svog invaliditeta.

***

O tim prvim godinama ja naravno nemam vlastitih sećanja ali su vrlo živa sećanja savremenika: – na boravak u bolnici u Lovranu, na sestru Barbaru bezdušnu fizioterapeutkinju, na spanać koji sam prosipao kroz ključaonicu u susednu sobu, na noćno bušenje balona (bolnička novogodišnja dekoracija), na drvenog konjića koji je s očevog službenog putovanja doputovao vozom iz Zagreba.

***

U toj mojoj ulici u Čačku kao da su živele samo porodice s muškom decom, bilo je bar još dvadesetak vršnjaka i nešto malo starijih dečaka, tako da smo, kao u dečijim romanima iz edicije „Lastavica“ (prve knjige u mojoj biblioteci), vreme provodili na ulici i po okolnim dvorištima ( a blizu su nam bili i gradski park i reka) večito u igri, zadihani, znojavi, oguljenih kolena, u potrazi za avanturom.

***

U trećem ili četvrtom razredu, negde na polugodištu, učiteljica je otkrila da ja u svesci nemam urađen ni jedan domaći zadatak (to će mi inače biti navika kroz celo školovanje) iz srpskohrvatskog, kako se tada zvao jezik kojim se i danas služimo i u Srbiji i u Hrvatskoj. U strahu da sam ozbiljno zaostao u pisanju i čitanju, učiteljica mi je odredila dopunske časove sa nekim od vrednijih vršnjaka. Moj vršnjački mentor i ja smo dopunsku nastavu iskoristili za još malo fudbala u školskom igralištu, ali sam zato na prvoj sledećoj pismenoj vežbi (nešto tipa „stiglo je proleće u moju ulicu“) dobio čistu peticu i tako eto veoma rano otkrio svoj talenat za pisanje.

***

Sećam se da su odricanja bila sastavni deo porodičnog života. Odricanja i skromnost, čak blaga nemaština. Živelo se od prvog do prvog uz pozajmice u poslednjoj trećini meseca. Nije bilo ušteđevine, pamtim samo dva-tri porodična odlaska na more, pamtim i prve farmerice iz Italije, doneo ih ujak, kao jedini „original“ u ulici, jedne cipele za leto, jedne za zimu, samo jedan televizor u našoj zgradi (komšije na okupu; klizanje na ledu i Milka Babović; serije Lole Đukića). A pamtim i osećaj sreće u nedeljna jutra uz „Radio dramu za decu“ na Radio Beogradu.

***

Za otkriće da postoje i drugi prostori avanture, osim komšijskih vrtova, zaslužan je moj stariji brat. Ugledajući se na njega zavoleo sam knjige, otkrio umetnost, literaturu, film, pozorište.

***

Gimnazija? Pa to je bio sjajan period: odrastao sam, bio primećen, prihvaćen pa i omiljen. Zaljubio sam se za ceo život. Dramske i literarne sekcije, letnji festival, omladinske novine „Razlog za…“ (na žalost samo jedan broj), kino klub, disk džokej, lokalni radio i novine, školske priredbe… Gotovo da nema kulturnjačke aktivnosti u kojoj nisam učestvovao.

***

Verovatno presudnu podršku kroz gimnazijske dane dobio sam od svog profesora književnosti Boška Ćalovića. Posle prvog pismenog sastava, profesor je pred svima u razredu (a i u zbornici) rekao nešto u stilu: „Ako neko ovako piše u ovim godinama, onda on očigledno dosta čita i pokazuje talenat i pismenost. Što se mog predmeta tiče, za tebe nema drugih obaveza osim da pišeš“. I tako je bilo.

***

Čega se još sećam: maturske ekskurzija kroz Jugoslaviju, prvog inostranstva i sumorne Budimpešte. Propušio sam jednog leta uz stariju rođaku koja nam je bila u gostima. Ponukan mojim pismom na vratima mi se jednog vetrovitog dana pojavi Nikola Karaklajić – Veče uz radio! Objavio sam prve pesme i tekstove u Studentu i Mladosti.

***

Bio sam i deo jedne sudske zabrane. Zavičajni klub studenata u Čačku pokrenuo je izdavanje almanaha Bumerang ( pravi samizdat, šapirograf, ručni povez kanapom). Kako je to bilo postšezdesetosmaško vreme i kako je svaka sredina u želji da dokaže budnost žudela za „svojim slučajem“, Bumerang je označen kao mediji koji se podsmeva osnovnim vrednostima samoupravnog socijalizma i izvrće ruglu javni moral i sve u tom stilu. A jedan od inkriminisanih tekstova bila je i moja pesma u prozi Opaljivanje.

***

U poslednjem razredu gimnazije predložilo me za Savez komunista. Sećam se da sam odbio, ali se ne sećam baš i zašto. Verovatno zato što sam preko brata indoktriniran pobunom iz šezdeset osme u tom času bio, bar u svojim očima, „veći levičar“ od institucionalnih. Bilo je u tome i maglovitog uzbuđenja zbog kao nekog hrabrog čina, zbog „pišanja uz vetar“, ali skroz u zavetrini.

***

Pošto sam samouvereno (uprkos roditeljskim željama) „planirao“ da postanem pisac, bilo je logično da se upišem na studije Svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Slušao sam neke zanimljive predavače, upoznao par prijatelja i to je, što se mene tiče, bilo sve što sam dobio od ove, za moj ukus rigidne, samozadovoljne I konzervativne katedre.

***

Posle dve godine mučenja i debelo srozanog samopouzdanja pokušavam i uprkos neverici u uspeh (prima se samo 5-6 studenata na godinu) uspevam da upišem dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Tu sam se već mnogo bolje osećao.

***

I kakav bi bio rezime četvorogodišnjih studija dramaturgije? Upoznao sam mnoštvo zanimljivih ljudi od kojih su mi neki ostali dugo godina prijatelji, s nekima sam kasnije i sarađivao. Uživo sam u predavanjima i u razmenama energije i ideja. Bila je privilegija poznavati i slušati Vavu Hristića, Bobu Selenića, Miru Miočinović, profesore koji su umeli da podrže i vrednuju ono najbolje u nama – naše talente.

***

Svoju prvu pozorišnu premijeru doživeo sam još kao student. Vlada Jeftović osnivač prvog ad hok (zapravo privatnog !?) pozorišta u Srbiji Pod razno, pronašao je moj tekst Prava stvar sa prve godine dramaturgije i njime, premijerom u Studentskom kulturnom centru, otvorio ovo novo pozorište. Zahvaljujući tome već kao student „stekao“ sam neko malo ime.

***

Prve godine profesionalnog života proveo sam kao „slobodnjak“ , tako su se zvali umetnici različitih profila koji su imali regulisan status, a nisu bili stalno zaposleni. Pisao sam najviše za televiziju. Kolega sa klase Branko Lukić i ja nekoliko godina smo pisali scenarije za nekoliko emisija školskog i dečjeg programa. Bilo je sjajno raditi s Oljom Pavić kao urednicom, podsticala je našu kreativnost, ali nas je istovremeno privodila disciplini i poštovanju rokova.

***

Nekako u isto vreme Srđan Karanović me je pozvao da sarađujemo na pisanju scenarija za film Nešto između. Uz Srđana sam kroz mnoge verzije teksta (na pisaćoj mašini!?) naučio mnogo više o tehnici pisanja scenarija nego za sve četiri godine na fakultetu. I mada nismo imali uvek identične poglede što se tiče estetike, poetike, forme i sadržaja ova saradnja je za mene bila dragocena.

***

Pozorište me je oduvek više interesovalo i zanimalo od filma. Srećom da Miloš Lazin, posle mog odbijanja da sarađujem na „Švabici“, ipak nije odustao od mene. Mostar, Narodno pozorište: „Majčina sultanija Svetozara Ćorovića“, tako se zvao naš prvi zajednički poduhvat. Ova predstava je nastajala uz mnogo peripetija ali uz neočekivanu estetsku bliskost do koje smo došli Miloš i ja. Kroz nesvakidašnji dramaturško rediteljski postupak nastala je izuzetno kvalitetna i zapažena (u jugoslovenskim okvirima) predstave. Išli smo na sve festivale i mnoga gostovanja, dobijali sjane kritike i nagrade (imam i ja jednu Sterijinu), planirali nove projekte.

***

Posle Sultanije bilo je i drugih poziva, mi smo se odlučili ponovo za Mostar. Ovoga puta zahvaljujući prethodnom uspehu i stečenim poverenju imali smo potpunu slobodu u izboru načina da obradimo od pozorišta zadatu temu: Gospođica, Ive Andrića.

***

Naš naslov je bio: Gospođica – prizori iz života i sna jednog karaktera , verovali smo da je već time postignuta dovoljna distanca od originalnog predloška, da je jasno da je roman samo povod za pozorišnu studiju. Prve (Sarajevsk) kritike su bile odlične, a onda se umešao jedan beogradski ugledni kritičar i teatrolog da se veoma grubo, kao nikada u svojoj kritičarskoj karijeri, obruši na autore i tako zapečati sudbinu ne samo ovoj predstavi već i jednom izuzetno smelom pozorišnom eksperimentu.

***

Napisao sam još samo jedan pozorišni tekst , Austerlic – ulazak u život, pre nego što sam i definitivno odustao. Ovaj tekst je još radikalnije razvijao nove dramaturške forme (naslućene u Gospođici), ali je to za većinu beogradskih pozorišta, kojima je tekst bio ponuđen, bilo suviše radikalno.

***

Radio sam kao dramaturg u dva beogradska pozorišta: Pozorište na Terazijama i Atelje 212.

***

Terazije su bile susret naivnog početnika sa samoupravnim socijalizmom u kulturu. Veliki ansambl skromnih mogućnosti i moja nezrela ambicija da menjam nepromenljivo, i to preko noći. Sve se jednostavno skršilo o tvrdi zid konformizma.

***

U Ateljeu 212 sam već okusio drugu vrstu razočarenja. Možda i zato jer sam imao predrasude, bolje reći iluzije, u vezi s avangardizmom i subverzivnošću Ateljea. Međutim, obeležen usudom Radovana trećeg i šala-vic-komika estetikom, kao i veličanjem zanata naspram mišljenja, Atelje je već ranije bio izgubio to što sam ja očekivao da ću naći.

***

Uz to ovo su bile i godine obnove (izgradnje) nove zgrade pozorišta, što je zbog nužnih kompromisa s investitorom doprinelo dodatnom tupljenju i ono malo preostalog kritičkog duha. Novi Atelje 212 je otvoren negde u vreme pokolja na pijaci Markale, baš kao da se nigde ništa ne dešava. U čuvenom bifeu su se sve češće povlačile ratne linije i obeležavale „naše teritorije“, uz tek poneki glas protiv. A kada nas nekoliko zainteresovanih nismo uspeli da izdejstvujemo jedan sasvim blagi gest protesta na sceni, u vreme studentskih demonstracija, shvatio sam da treba da odem.

***

Danas jedva da odlazim na pozorišne predstave. Rastali smo se pozorište i ja. Za ovaj rastanak sam možda samo ja odgovoran, a možda je pozorište, kakvo je u nas anahrono i eskapističko, doprinelo tome da se potpuno udaljim od ove umetnosti. Ne uspevam da pronađem odgovor na po meni suštinsko pitanje, koje se, rekao bih, u pozorištima i ne postavlja: Zašto danas i ovde baš ova i ovakva predstava?

***

Pita Rade za Gradac. Pa Gradac, kakvog znamo, to je Branko Kukić. Mada istorija ovog danas zaista vrlo uglednog časopisa nastalog u Čačku kreće nešto ranije. Postojala su čak dva pokušaja (kao gimnazijalac učestvovao sam u onom drugom), pre nego što je Branko oteo Gradac iz ruku lokalaca i pretvorio ga u jedan od najuglednijih časopisa u Jugoslaviji.

***

U tim prvim godinama pre pojave „marketinških eksperata“, kao nešto malo politički pismeniji, upustio sam se i u tzv. politički marketing. Tako sam imao priliku da budem deo tima koji je radio za prve predsedničke kampanje Mila Đukanovića i Kire Gligorova, za Vuka i Depos, kao i za neke koje ne želim u biografiji.

***

Ja pojma nemam kako sam se obreo u Ministarstvu kulture na mestu zamenika ministra. Verovatno me je neko nekome predložio, ali pretpostavljam da je tom imenovanju bar malo kumovalo i moje iskustvo (i postignuti rezultati) u polju kulture.

 ***

Pa kako je to sve izgledalo? Prvo, to je bila prva demokratska vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem i to mi je svakako imponovalo. Zatim, nisam bio član i niko mi nije ni tražio da budem član. Smatrao sam to i ličnim izazovom, a izazovi i promene su očigledno nešto što me „loži“.

***

I šta sam naučio. Da je potrebno uložiti strašno mnogo truda i napora za svaki i najminimalniji pomak. Da istinske reforme (o kojima se i tada kao i sada samo priča) ne želi niko koga se te reforme dotiču. Da su na političku scenu stupili većinom totalni amateri, koji kao i svi amateri jedino znaju da u svemu kopiraju „profesionalce“.

***

Ono po čemu ću pamtiti ovaj period je osmišljavanje i realizacija velike godišnjice: 200 godina moderne Srbije (februar 2004). Vodio sam taj proces od početka do kraja mislim prilično uspešno, a u neverovatno neprijatnoj atmosferi nastaloj posle ubistva Đinđića i povratka na vlast ekipe koja samo kad čuje reč moderno, odmah se vata za…. Sve što smo radili i uradili od konkursom izabranog znaka proslave, preko predstave na otvorenom (Skela – Goran Petrović, Kokan Mladenović) i premijere tek pronađenog filma Karađorđe, obimne hronologije (Srbija 1804-2004), pa sve do završnog koncerta u Sava Centru, bilo je izloženo bojkotu većine zvaničnika, poruzi i podsmehu konzervativne, kleronacionalističke političke i svake druge „elite“.

***

Liceulice je u svakom smislu kruna moje raznovrsne i bogate profesionalne karijere. I dosta je toga što me čini srećnim i ponosnim u vezi sa ovim projektom.

***

Ponosan sam na činjenicu da trajemo i vidljivo napredujemo već sedam godina; ponosan sam na činjenicu da se moj uređivački koncept, uprkos sumnjama i osporavanjima, pokazao mogućim i uspešnim; ponosim se i sve većim medijskim uticajem koji ostvaruje naša mala medijska platforma; ponosan sam na recepciju kod čitalaca, što se najbolje vidi po tiražu koji nam stalno raste; veoma sam ponosan na izuzetnu, mladu, motivisanu i dobru ekipu koja se kroz godine oformila; ponosan sam na činjenicu da je naših prodavaca sve više, kao i onih koji podržavaju njihov trud. Ipak, ponajviše sam ponosan zbog toga što je Liceulice izraslo u zdrav, organizovan program pred kojim je budućnost. Uzbuđen sam pri pomisli dokle sve ovo može da stigne, a na zdravim temeljima, za koje sam, bez lažne skromnosti, i lično prilično zaslužan.

O sagovorniku

Milosav Marinović je suosnivač, direktor i glavni urednik uličnog magazina Liceulice. Dramski pisac i aktivista. Nekadašnji dramaturg pozorišta Atelje 212 i umetnički direktor Pozorišta na Terazijama, pisac više pozorišnih komada, filmskih scenarija i mnoštva radio i televizijskih emisija. Suosnivač je i urednik časopisa za umetnost i kulturu Gradac. Suosnivač i izvršni direktor YUSTAT Centra, Bijenala scenskog dizajna i udruženja SMart Kolektiv. Zamenik ministra kulture i informisanja Republike Srbije u periodu 2002?2004. Suvlasnik je i kreativni direktor agencije Ljuartet Advertising. Inicijator i suosnivač Koalicije za razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji. Živi i radi u Beogradu.