Miloševićevo nasleđe je, nažalost, dugovečnije od Đinđićevog

Vilijem Montgomeri Jedanaesti mart označio je godinu dana od smrti bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića u njegovoj zatvorskoj ćeliji u Hagu. Dvanaestog marta obeležena je četvrta godišnjica od ubistva premijera Zorana Đinđića. Posledice i rasprave povodom njihovih uloga i zaveštanja prisutne su i danas.
Kontrast između ove dvojice jako je upadljiv. Slobodan Milošević se vešto oslanjao – i potpalio – strahove i predrasude koji se skrivaju u svima nama. Došao je na vlast – i ostao čitavu deceniju – na talasu srpskog nacionalizma koji je sam odgajio. Zoran Đinđić se obratio našim „boljim anđelima“. Slobodan Milošević je pokušao da kreira Veliku Srbiju, sam, suprotstavljajući se svetu koji je i prezirao. Zoran Đinđić je imao viziju Srbije kao normalne države, potpuno integrisane u evroatlantske institucije. Jedan je (Milošević) cinično koristio nacionalizam da poveća svoju popularnost, ali je okrenuo leđa Srbima u Bosni i Hrvatskoj koje je podstakao na pobunu. Drugi (Đinđić) znalački je preduzeo korake da približi svoju zemlju Evropi iako je znao da će njegova popularnost trpeti zbog toga i da je to veoma opasno. Njegova spremnost da donese teške i nepopularne odluke bila je nesvakidašnja za bilo kog izabranog političara u svetu, a pogotovo u Srbiji koja se oporavljala od godina razora i sankcija. Obojica su platili visoku cenu za svoje politike. Milošević je umro u zatvoru u Hagu tokom suđenja za ratne zločine na Kosovu, u Bosni i Hrvatskoj. Zoran ĐINĐIĆ je ubijen jer je viđen kao pretnja zločinačkim kriminalicima i ultranacionalistima koji su se žestoko protivili njegovoju politici saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ).
Često sam se pitao koliko bi se Srbija razlikovala da Đinđić nije ubijen. Bio bi to sigurno bolji svet da je on živ. Proevropske, demokratske snage imale bi koristi od jakog, veštog i artikulisanog zagovornnika. Imajući u vidu njegovu veštinu u političkoj gruboj borbi, moguće je da bi i danas bio na vlasti. Ali, manje verovatno. Činjenica je da su u vreme ubistva njegova popularnost, kao i popularnost Demokratske stranke značajno opale. To je prvenstveno bila posledica stalnog pritiska Zapada na njegovu vladu da preduzme korake nepopularne kod većine Srba (kao što je saradnja sa Haškim tribunalom) kao i sporosti srpske ekonomije da odgovori na suštinske korektivne mere koje su uveli on i njegov tim, da bi je načinili konkurentnom sa ostalim tržišnim ekonomijama. Njegova je koalicija opstajala uz velike teškoće sa govoto svakodnevnim krizama. Opozicija radikala, DSS i još nekoliko članova iz prvobitne koalicije DOS bila je jaka, stalna i svakodnevno je rasla. Pitanja Haga i Kosova nastavila bi da ga muče, kao i njegovu sposobnost da vlada.
Daleko verovatniji scenario bio bi, stoga, situacija koja je slična ovoj današnjoj sa brojnim partijama, sem radikala i Socijalističke partije, koje pregovorima pokušavaju da formiraju vladu koja će gotovo po definiciji biti prožeta kontradikcijama i konfliktima od prvog dana.
Zoran Đinđić je imao mnogo više zajedničkog sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, osim što su obojica ubijena iz puške dok su stajali na čelu zemlje. Obojica su uspeli da unesu dozu optimizma u ljude širom sveta i obojica su bili više voljeni nakon smrti nego dok su bili živi. Obojica su imali žestoku unutrašnju opoziciju i suočavali se sa značajnim preprekama koje su ih sprečile da sprovedu sve reforme i inicijative koje su želeli. Obojica su inspirisali talentovane ljude sa strane da uđu u vladu da bi promenili stvari. Obojica su imali vizije budućnosti, ali i izraženu pragmatsku crtu koja ih je vodila da izaberu pitanja pažljivo i sa spremnošću, ako je potrebno, da se uhvate u koštac sa đavolom.
Milošević i Đinđić su, takođe, imali glavni uticaj i na živote drugih. Zoran Đinđić je proveo čitavu deceniju tokom 1990-tih kao lider opozicije Miloševiću i njegovoj politici. Jedan od njegovih najvećih podviga jeste spremnost da ostavi po strani svoje političko rivalstvo sa Vojisalvom Koštinicom i da ga podrži na predsedničkim izborima u septembru 2000. Ta odluka i njegov rad da očuva koaliciju DOS na odabranom putu i sopstvenoj poruci, zadivila je spoljni svet koji je godinama bio svikao na unutrašnje obračune u opozicijici. Mogu da potvrdim: kad je Slobodan Milošević doneo svoju sudbinsku odluku da raspiše prevremene predsedničke izbore, praktično niko u zapadnoj zajednici nije u početku verovao da opozicija ima bilo kakve šanse da dođe na vlast. Đinđić ima najveće zasluge za Miloševićev politički pad, kao i za njegovo hapšenje i prebacivanje u Hag.
Ali, te ĐINĐIĆEVE akcije su imale visoku cenu. Manevrisanje nakon izbora da se obezbedi da Milošević zaista napusti kabinet, a da se vojska i policija ne okrenu protiv opozicije, dovelo je Điđića u sudbinski kontakt sa vođom „crvenih beretki“, Legijom. Pobuna „crvenih beretki“ nakon hapšenja i izručenja Haškom tribunalu dvojice srpskih optuženika otkrila je slabost Đinđićeve vlade na oružani napad u potencijalnom državnom udaru, i navela ga je da učini dalje koncesije koaliciji sastavljenoj od nacionalista pouput Legije i njegovih saradnika čak iz zemunskog klana. Ove su ga snage na kraju i ubile, pošto je bio spreman da preduzme odlučne akcije protiv njih. Njegov ubica dao je sledeće objašnjenje: „On (Đinđić) hteo je da nas sve pošalje u Hag“. Tako je, na neki način, Milošević dobio svoju dozu osvete.
Zaveštanje Zorana Đinđića uglavnom počiva na poruci nade, kuraži i vizije bolje Srbije. On i njegov tim izgradili su čvrstu osnovu za ponovno uspostavljanje normalnih odnosa sa međunarodnom zajednicom, uključujući i dobijanje milijadri dolara ekonomske pomoći i otpisa dugova. Oni su usmerili Srbiju na demokratski kolosek. Nestala su, međutim, osećanja oduševljenja koja su postojala dok je bio premijer i zamenjena su sada strahom od uspona radikala i drugih nacionalističkih snaga, biračkom apatijom i neizvesnom budućnošću.
Nasleđe Slobodana Miloševića je konkretnije i, nažalost, dugovečnije. On je bio izuzetno vešt da kod većine Srba instalira sliku događaja tokom 1990-tih, koja se dramtično razlikovala od percepcija koje je delio veći deo sveta. Veštim korišćenjem medija, oslanjajući se na postojeće predrasude i strahove srpskih ljudi, Milošević je u Srbiji kreirao percepciju sveta gde su Srbi svuda bili žrtve agresije, nerazumevanja u međunarodnoj ZAJEDNICII, prevarantskih kosovskih Albanaca, podmuklih bosanskih Muslimana i Hrvata. Većina Srba imala je malo saznanja o stepenu destrukcije i nasilja izvršenih u njihovo ime, a čak i manji interes da preduzmu aktivne mere da se to otkrije. To je Miloševićevo istinsko zaveštanje. Ono ostaje navjeća prepreka za mogućnost da Srbija preuzme svoje pravo mesto u Evropi. Sedam godina nakon njegovog pada sa vlasti i godinu dana posle njegove smrti, on i dalje baca veliku senku na ovu izmučenu zemlju. Iako isti problemi postoje u određenom stepenu i u ostalim zemljama regiona, niko to nije uradio tako dobro kao Slobodan Milošević.