Važan deo mog službovanja u Vašingtonu je bio da pratim ambasadora na razgovorima u State Departmentu, Kongresu i ostalim američkim zvaničnim i nezvaničnim institucijama, vodim beleške i nakon toga službenom linijom, šifrovanim telegramima, obaveštavamo Beograd. Legendarna netaktičnost, nerazumevanje i suštinski nedostatak diplomatskog „šlifa“ amasadora Rakića bila je javna tajna i predmet mnogih šala kako u okviru Ambasade SFRJ, tako i u američkim zvaničnim krugovima.

Moja, a i očekivanja svih jugoslovenskih diplomata u ambasadi u Vašingtonu su se vrlo brzo pokazala kao potpuno opravdana. Novi ambasador je svoje zvanične sagovornike plenio ne samo svojom pojavom i manirima, već i oštrim zapažanjima, odgovarajućom argumentacijom i principijelnim stavovima. Na naš zahtev ekspresno smo dobijali sastanke u svim američkim institucijama na visokom nivou, što je bio rezultat visokog uvažavanja novog ambasadora u američkim zvaničnim krugovima.

U to vreme započinjanja raspada Jugoslavije, Osme sednice i Miloševićevog osiljenog i agresivnog napada na sve institucije koje su pokušavale da očuvaju bar nekakav privid jugoslovenstva, osoblje ambasade je dešavanja u domovini pratilo sa ozbiljnom zabrinutošću. Sem malobrojnih izuzetaka, raspoloženje je bilo uglavnom protiv Miloševića i njegove politike, čak i među nama „srpskim kadrovima“. Ambasador Kovačević se, međutim, nikada nije javno opredeljivao i u zvaničnim kontaktima je njegovu politiku objašnjavao kao odraz jedne od struja jugoslovenskog političkog angažmana, što je u osnovi demokratska pojava gde sve političke opcije, pa i one koje Amerikanci smatraju negativnim, imaju pravo postojanja. Publicitet o Jugoslaviji u to vreme je bio vrlo nepovoljan, obojen izuzetno negativnim slikanjem Miloševića kao razbijača Jugoslavije.

U jesen 1989. u Vašington je u zvaničnu poset došao Janez Stanovnik, predsednik Predsedništva Slovenije. Ambasada je pomogla u organizovanju sastanaka i nekih javnih nastupa Stanovnika kao što je radila prilikom svake druge republičke posete iz Jugoslavije. Ispred ambasade i po nalogu ambasadora ja sam prisustvovao većini razgovora i javnih nastupa slovenačkog predsednika. Stanovnik je svojim zovijalnim nastupom i otvorenošću impresionirao sve sagovornike, a kulminacija takvog pozitivnog pristupa bio je nastup u dupke ispunjenom National Press Clubu.

U svim kontaktima Stanovnik se kritički osvrtao na politiku predsednika SK Srbije, ali u granicama svega onoga što je na njegov račun iznošeno iz svih republika i tadašnje srpske nezvanične opozicije, bez bilo kakvih ekstremnih kvalifikacija. Važno je napomenuti da je pozitivan publicitet Stanovnikove posete u američkim krugovima i štampi bio baziran pre svega na njegovim stavovima o potrebi demokratizacije jugoslovenske unutrašnje politike i uvođenju višepartijskog sistema, a u mnogo manjoj meri njegovoj kritici nepopularnog Miloševića.

Na osnovu dogovora sa ambasadorom Kovačevićem, ja sam napisao depešu koja je bila bazirana na činjenicama, prijemu i publicitetu kao i reakcijama američkih zvaničnika. Nismo želeli da se detaljno bavimo onime što je Stanovnik govorio, jer je sve to bilo u granicama onoga što je rukovodsvo Slovenije javno iznosilo na svim međurepubličkim skupovima i partijskim forumima. To smo u zbirnom izveštaju i konstatovali. Naša ocena je bila da je poseta prikazala da u Jugoslaviji postoje i druge opcije od onih koje vladaju u američkoj štampi i javnim krugovima i da su Amerikanci vrlo pozitivno primili Stanovnika, pre svega zbog njegovih zalaganja za demokratizaciju i višepartijski sistem.

Stil amasadora Kovačevića u odnosu na sve nas u ambasadi je bio visoko profesionalan sa uvažavanjem i ohrabrivanjem samoinicijative. Nikada, međutim, nije radni doprinos pojedinaca javno ocenjivao u pozitivnom, ali ni u negativnim smislu. Depeše nije ispravljao, sem kada su bile u pitanju evidentne greške. Izveštaj o Stanovnikovoj poseti ambasador Kovačević je potpisao bez ikakve ispravke ili komentara. Istog dana nakon odlaska pomenute depeše odneo sam na potpis depešu nevezano za Stanovnikovu posetu. Pošto je potpisao, ambasador Kovačević je rekao: „Bajoviću, dobro ste napisali izveštaj o poseti Stanovnika“. Meni je to ostalo u sećanju upravo zbog te njegove neuobičajene kvalifikacije.

Svi sada znamo kako je ta depeša prokomentarisana, pre svega u zvaničnim krugovima SR Srbije i raspravama u Skupštini SFRJ, kao i publicitetom sa kojim je propraćena u beogradskim medijima pod kontrolom Miloševića. Nekoliko dana nakon tih reakcija koje smo mi u Vašingtonu sa nevericom pratili preko Tanjugovih biltena, ambasador je sazvao hitni kolegijum. U „gluvoj sobi“ na trećem spratu ambasade, Kovačević je obavestio da je pozvan na hitne kosultacije u SSIP u Beograd. Rekao je da zvaničan razlog nije dobio, ali da „nismo toliko glupi da ne možemo i sami da pretpostavimo“. Za sve nas to je bila poražavajuća informacija koju nismo mogli da sakrijemo. Ana Marija Besker, koja je u to vreme bila savetnik za štampu i kulturu je rekla da ako je izveštavanje o poseti Stanovnika razlog hitnih konsultacija i ona treba da bude odgovorna, jer je prisustvovala skupu u Nacionalnom Press clubu, a depešu je pročitala pre ambasadorovog potpisa i nije predložila nikakve izmene. I ja sam rekao da sam prisusustvovao gotovo svim istupanjima Stanovnika i napisao depešu sa pomenutom ocenom, te da iza svoje ocene stojim, a ako neko smatra da za to treba da budem odgovoran, neka tako i bude. Na to je ambasador Kovačević rekao da je „odgovornost“ isključivo na njemu jer je on pomenutu depešu potpisao i poslao.

Svima nama u toj sobi je bilo jasno šta to znači, tako da nas nakon desetak dana i njegovog povratka iz Beograda vest o njegovom opozivu nije iznenadila. U istoj sobi nas je obavestio, mirno i bez ikavih dramatizacija i kvalifikacija, da je smenjen i da se vraća u Jugoslaviju. Meni je bilo jako teško i pokušao sam da u privatnom kontaktu saznam nešto više detalja, da mu dam podršku i na neki način se izvinim zbog svega toga, ali je i tu ambasador vrlo dostojanstveno bez besa i žuči objasnio da je sve to deo političke igre i da je on na to bio spreman onog dana kada se upustio u politiku.

Iz svojih privatnih izvora iz SSIP-a sam naknadno saznao da je na „konsultacijama“ u SSIP-u bio isti kao i na našim kolegijima. Da je „odgovornost“ stavio isključivo na sebe bez ikakve namere da se opravdava ili uvlači i nekog drugog u tu igru. Na insistiranje nekih „srpskih rodoljuba“ na funkcijama U SSIP-u da se i ja smenim, odgovarao je da ja svoj posao obavljam dobro i profesionalno. Ja sam na tom mestu ostao do kraja mog mandata, jeseni 1990.

Tokom svoje diplomatske karijere od 1978. do 1993. imao sam priliku da radim sa mnogim visokim funkcionerima, ambasadorima i visokim činovnicima bivše nam države. Živorad Kovačević će ostati u mom sećanju kao ne samo najsposobniji, najkomunikativniji i najelokventniji profesionalac koji pleni sagovornike svojom otvorenošću, principijelnošću, šarmom i inteligencijom, već kao pre svega veliki i pošteni čovek.

Neka ti je večna slava, Gospodine Ambasadore!

Autor je danas menadžer u Fondaciji za međunarodni trening koja se bavi projektima razvoja u nerazvijenim zemljama