Mirjana Mitrović: Naši zemljaci Rimljani

Gradila se elektrana, arheolozi su žurili da što više otmu od gradilišta. Za desetak dana volontiranja, nije me toliko fasciniralo ono što je iskopano, koliko priča arheologa, koji je pokazivao rukom preko blatnjave njive ka vrbacima i objašnjavao gde je bila kapija, gde ulice, a gde kupatilo glavnog grada provincije. Mnogo godina kasnije, srela sam se sa Dragoslavom Srejovićem i on me je konačno zarazio interesovanjem za taj svet – kaže u razgovoru za Danas Mirjana Mitrović, autorka tri romana „Emilija Leta“, „Mesečari iz Magruma“ i „Helena ili o nemiru“ u kojima se bavi životom ljudi na ovim prostorima u vremenima Rimskog carstva.

* Glavni lik vašeg trećeg romana je realna istorijska ličnost Helena, majka cara Konstantina, kod nas poznatija kao Jelena. Šta vas je privuklo ovoj ličnosti?

– Priča o Heleni, majci cara Konstantina, nametnula mi se kao logičan izbor za treći roman o zbivanjima krajem trećeg veka naše ere, u sumrak Rimskog carstva, u provincijama Meziji i Panoniji, čije se teritorije začuđujuće poklapaju sa teritorijom današnje Srbije. Svi naši muzeji, od Sombora i Sremske Mitrovice, preko Beograda, Požarevca, Zaječara, Niša, do Leskovca, imaju fascinantne rimske zbirke koje do detalja otkrivaju život tih naših zemljaka. Savremeni svet se globalizovao geografski, ali u vremenu još uvek održavamo veštačke barijere među epohama. Još se držimo linearnog shvatanja vremena, verovatno da bismo poduprli aroganciju na osnovu tehnološke superiornosti. A izgleda da će baš moderna fizika dokazati ono što su umetnici oduvek osećali, sveprisutnost vremena.

* Šta je bilo odlučujuće da uđete u to vreme?

– Bilo je to vreme velikih nemira, stalne unutrašnje tenzije, mnogo sukobljenih strana, svireposti i nasilja, stalna opasnost od upada varvara preko Dunava, pa mi je bilo lako da iskustva iz 90-ih podelim sa junacima prva dva „rimska“ romana „Emilija Leta“ i „Mesečari iz Marguma“. Podatak da su na groblju u Viminacijumu tokom gotovo jednog veka ljudi legalno sahranjivani i po rimskim i po hrišćanskim običajima, doveo je u moje polje interesovanja rano hrišćanstvo. U romanu „Helena ili o nemiru“, u prvi plan su došle upravo te strategije kojima je jedna nova religija sa radikalno drugačijim pogledom, ne toliko na Boga, koliko na drugog čoveka, uspela da osvoji carstvo koje je još uvek bilo i te kako moćno.

* Majka jednog od najmoćnijih careva Rimskog carstva bi mogla biti jedna od nas. NJene dileme, sitne radosti ali i razočaranja u muža, sina, prijatelje su svevremene.

– Naravno, roman o Heleni je pre svega porodična priča u čijem je centru majka. Nekako mi se čini da je u celokupnoj književnosti, naročito od Frojda na ovamo, majka (i roditelj, uopšte) oklevetana kategorija. Što je donekle razumljivo, s obzirom da je roditelj, između ostalog, i prva brana slobodi čoveka. Ali kad sam i sama prošla i još prolazim kroz iskustvo roditeljstva, imala sam potrebu da nas roditelje, ako ne odbranim, a ono bar da nam zatražim pravo na fer suđenje. Naročito je delikatan onaj trenutak kada dete prestaje da bude dete, a mi i dalje ostajemo roditelji. Helena, koja je zajedno sa sinom Konstantinom kanonizovana kao Sveta Jelena, učinila mi se kao dobar izbor glavnog lika. NJen dugi život i složena ličnost poslužili su kao osnova da prikažem osobu koja svojim ljudskim kapacitetima prevazilazi socijalno zadate okvire, koja ne prihvata projektovane limite. Bilo je dovoljno samo da pažljivo gledam oko sebe da bih uočila strategije takozvanih slabih subjekata, dakle onih koji ne raspolažu drugim snagama osim sopstvenim, u svetu koji se haotično menja.

* Kad imate moćnog cara, majku koja ga inspiriše, čuva od drugih moćnika ali i druge od njega neizbežno je bilo da problematizujete pitanje vlasti.

– Neizbežno, ovo je morala da bude i priča o vlasti. Koliko je majka bila ponosna na svoga sina kad je izdao edikt kojim svima u carstvu omogućava slobodu veroispovesti, i čak zahteva vraćanje imovine oduzete zbog delikta mišljenja, dakle nalaže svojevrsnu restituciju, toliko je dvanaest godina kasnije morala biti zapanjena kad je taj isti njen sin naredio spaljivanje knjiga i progon jeretika. Pronašla sam i udenula u roman te dve rečenice iz dva edikta, koje prikazuju kako se za 12 godina promenio čovek na nekontrolisanoj vlasti. Kad je glad njenog sina za što više moći dovela do tragedije, Helena je pribegla onome što danas zovem građanska neposlušnost. Za tolike vekove ništa se tu nije promenilo. Ma koliko bile dobre početne namere čoveka koji ima previše vlast, ulizice i srebroljupci uspavaće mu super-ego. Otrovaće ga strahom od disperzije moći i željom da sve kontroliše. Dovešće ga u poziciju da potceni male pojedinačne moći slabih subjekata. Kad god se dogodi da se pobune slabi subjekti, dakle oni koji ne raspolažu drugim oružjem do sobom samim, to znači da je vlast metastazirala i ugrozila svetinju prostora privatnosti.

* Veoma originalno se razrešili pitanje krsta na kojem je Isus razapet.

– S početka, mislila sam da se ne bavim epizodom nalaženja krsta na kome je bio razapet Hrist, jer sam želela da ispričam priču o ženi kakva bi mogla da živi i danas. A opet, bez te epizode činilo mi se da zloupotrebljavam Helenino ime. Tragajući po knjigama, našla sam istu stvar i kod antičkih i kod hrišćanskih pisaca: da je Konstantin u centru Konstantinopolja napravio mermerni postament na koji će izložiti krst koji je majka u Jerusalimu našla, ali da krst nikada nije stigao na taj postament. I onda sam se zapitala šta je mogla da uradi jedna mudra stara ali vrlo aktivna žena, jedna žena koja je tokom života iskusila gotovo sve slojeve socijalne torte, koja nikako nije pristajala na pasivnu ulogu posmatrača, ni u privatnim i porodičnim stvarima, kao ni u pitanjima zajednica u kojima je živela, i uvek bila spremna da plati cenu činjenja ili nečinjenja, žena dakle, sasvim nalik na žene koje poznajem. I tek kad sam to rešila, mogla sam da završim roman. I da shvatim koliko mudar i hrabar mora da bude slabi subjekat da bi izvršio svoju društvenu ulogu, a to je: da bude korektiv svakoj vlasti, pa i onoj u rukama sopstvenog sina.