MIRJANA STEFANOVIĆ: Ne peva se o bubamarama dok padaju bombe

Njeno pesničko delo dosad nije doživelo adekvatnu recepciju i dodeljujući joj zasluženo ovu nagradu žiri je imao na umu skretanje javne pažnje na delo ove pesnikinje i revalorizovanje njenog mesta u srpskom pesničkom korpusu“, stoji između ostalog u obrazloženju žirija koji je ove godine nagradu Desanka Maksimović dodelio Mirjani Stefanović. Pored knjiga pesama – Voleti, Proleće na Terazijama, Indigo, Radni dan, Pomračenje, Iskisli čovek, knjiga proze, od kojih je poslednja O jabuci objavljena prošle godine, te radio i televizijskih drama, Mirjana Stefanović piše i knjige za decu za koje je dobila nagradu Neven, nagradu Politikinog zabavnika i nagradu Zmajevih dečjih igara. Nagrada Desanka Maksimović biće joj uručena u rodnom mestu Desanke Maksimović, Brankovini, u nedelju, 16. maja, na rođendan velike pesnikinje.

l Ne samo da nosi ime najpoznatije srpske pesnikinje, nagrada „Desanka Maksimović“ dodeljuje se za „celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji“. Šta to znači „čuvenoj pesnikinji za koju nikad nisu čuli“?

– Vi to citirate mene iz moje knjige Pomračenje. Ali, i mnoge druge moje kolege bi, obraćajući se bilo kome ko nije iz kruga najužih znalaca, mogle reći: „Ja sam čuveni pesnik za koga nikad niste čuli. Nisam se razvlačio po Velikom bratu, nisu me uzeli za VIP na Farmi, ne bi me, bojim se, primili da budem asistent one čudno podšišane pevačice, pa da postignem da se, valjda za velike pare, ona breca i izdire na mene. Ne mogu ni nastup u Areni da si priredim, a ni đaci me nešto mnogo ne čitaju… I, o užasa, o meni nikada neće pisati Skandal, pa makar se devet puta razvodio.

Uprkos tome što narod poeziju mnogo ne zarezuje, pesničke nagrade niču na sve strane. Mnoge čudnih imena, recimo venci, kandila, hrisovulje, kondiri, virovi…

Nagrada Desanka Maksimović, srećom, ozbljna je i vredna nagrada i mnogo me je obradovala. Čak će me, čini mi se, podstaći da napišem još novih pesama, jer sada mi izgleda da i tako nisu nikom potrebne, kao što mi se već dugo činilo.

l Jedan od razloga zbog kojih se za vas „nije čulo“ bio je vaš jasan i nedvosmislen angažman naročito tokom 90-ih jer, kako reče Saša Radojčić, verujete da je „etika starija od poetike“. Mislite li da je zapravo ono što se naziva umetnošću uopšte moguće bez nekakvog angažmana?

– Moguće je, ali ne svakome. Neko može da ne vidi šta se oko njega dešava, odistinski, neko može da se pravi da ne vidi, jer mu je to lagodno ili unosno, a neko treći ne može da sedi pokriven ušima i peva o bubamarama dok padaju bombe. Postoje stvaraoci, ne samo kod nas, koji misle kako je poetika važnija od etike. U smislu da etičan može postati svako, ako se potrudi, ali ovako eteričnu, ezoteričnu i večnu umetnost kao što je moja, mogu da stvaraju samo oni najređi. Ponekad mislim da su možda u pravu, u smislu onog čuvenog „ako imate poruku, pošaljite telegram“. Ne morate baš da nam pišete pesmu.

l Nagradu vam je žiri dodelio i zato što je želeo da vaše pesničko delo „inkorporira u nacionalni pesnički kanon, kako bi se kanon učinio manje konzervativnim i mizoginim“, kako je rekla predsednica žirija Radmila Lazić, inače još jedina pesnikinja kojoj je pošlo za rukom da dobije ovu nagradu?

– Meni doskora nije u poslu smetalo to što sam žena, čak mi je i prijalo. Vremena su bila drugačija kad sam počinjala, mi žene smo u komunizmu, onom našem, somotskom, bile ljudi, a ne meso. Muž je po zakonu imao pravo da, ako hoće, uzme ženino prezime ili ga samo doda svome! Doduše, ja bar ne znam da je to iko učinio, osim Ota Bihaljija Merina koji je, uostalom, proceduru izveo dok još takve zakonske mogućnosti nisu postojale. Ali, zakonodavac je otvorio tu divnu priliku za izjednačavanje polova. Sponzoruše nisu egzistirale ni kao termin, a kamoli kao društvena grupa… Sa malih ekrana publici se nisu u svako doba dana i noći obraćale polugole mlade žene pod teškom šminkom. Nisu voditeljke u bretelicama propitivale goste u džemperima, a i ono što bi ih, pristojno obučene, pitale, bilo je smisleno i pametno, a ne besmisleno i debilno kao što je često danas. Birane su po onome što imaju u glavi, a ne u brushalteru. Čast izuzecima, naravno, koji se odupiru opštoj trivijalizaciji.

Ali sa tranzicijom su, pored mnogih začudnih pojava, na površinu isplivale i zapretane, tankim slojem prosvećensoti prekrivene patrijarhalne norme: osim što su više meso nego ljudi, žene danas mnogo teže dolaze do posla, izloženije su svakoj vrsti zlostavljanja, mnogo lakše se na ženu poteže nož, pištolj ili sekira, pa sad, umesto da hapsimo nasilnike, mi zidamo sigurne kuće. (Kao što, uostalom, umesto da iz budžeta podržavamo siromašne, mi priređujemo donatorske večere i dobrotvorne balove…)

Uprkos tome u književnosti nas ima mnogo više nego u vreme kada sam ja u nju ulazila. (Pri tome ne mislim na bulevarske piskaruše koje nas zaskaču iz sebi sličnih medija). A to je pravo malo čudo i za svaku je pohvalu. Pa će, izgleda, to čudo morati da uvaži i nacionalni pesnički kanon, zasad, slažem se sa Radmilom Lazić, sasvim mizogin, a i konzervativan do zla boga.

l Bavite se i drugim žanrovima (prozom, radio i televizijskim dramama), a pišete i književnost za decu. Koliko se pisanje za decu razlikuje od pisanja za odrasle i koliko je književnost za decu važna?

– Upravo mi se knjiga drama za decu nalazi kod jednog uglednog izdavača koji mi se žali: „Objavljujemo, objavljujemo, ali više ni sami ne znamo za koga“.

Deca gledaju ili u kompjuter ili u televizor, a sve manje u knjigu. Čak se decenijama na kraju školske godine ne dobija knjiga kao nagrada za odlično učenje. (Predlažem ministru prosvete i vladi da malo produmaju o tome). A čujem da su i sami odlikaši postali sasvim bljak!

Inače, pisanje za decu mi je uvek predstavljalo veliko zadovoljstvo: samo pustim ono malo deteta što je ostalo u meni da se na papiru igra i ispadne nešto sasvim zgodno, obraduje čak i mene.

Setimo se kako je i Desanka Maksimović mnogo pisala za decu. U njenim sabranim pesmama koje sam nekada, u više izdanja, uređivala sa Jovanom Hristićem u Nolitu, pesme za decu su bile šesti, najobimniji tom od 500 strana.

Nagrada „Desanka Maksimović“

Nagradu koja nosi ime velike srpske pesnikinje dodeljuje Zadužbina Desanka Maksmović, koju je osnovala Narodna biblioteka Srbije 1993, nekon pesnikinjine smrti. Ovu nagradu između ostalih poneli su Ljubomir Simović, Stevan Raičković, Borislav Radović, Miodrag Pavlović, a jedina pesnikinja koja ju je dobila pre Mirjane Stefanović bila je Radmila Lazić. Ona je bila predsednica žirija za ovogodišnju nagradu koji su činili i Dejan Ilić, Danica Vukićević, Gojko Božović i Predrag Petrović. Nagarda Desanka Maksimović sastoji se od plakete, statuete Desanke Mksimović, rada Aleksnadra Zarina, i novčanog iznosa. Takođe, dobitnici se štampa knjiga izabranih i novih pesama, a o pesništvu laureatkinje biće organizovan naučni skup i tekstovi sa tog skupa biće objavljeni u posebnom zborniku.