Mit o književnosti i alkoholu 1

Da je nekome, nekada, palo na pamet da utvrdi ulogu alkohola u stvaranju vrhunskih dela u umetnosti, taj bi veselnik vrlo brzo uvideo da se uhvatio ukoštac sa himerom, te shvatio da je svako istraživanje na tu temu zaludan posao.

Možda bi se, nesrećan, na kraju i sam odao alkoholu ne bi li lično ispitao njegov uticaj na sopstvenu kreativnost.

Šalu na stranu, ali istina je da je ovaj zadatak čista iluzija jer su i najveći kreativci u svetskoj umetnosti po ovom pitanju podeljeni.

Jedni su prema alkoholu ravnodušni, drugi se u njemu utapaju, treći apstiniraju, ili do kraja života ili mu se vraćaju.

Neki večiti pijanci svoja najbolja dela pisali su potpuno trezni, dok su drugi vrhunac kreativnosti doživljavali upravo u toj magičnoj izmaglici, iz nje se vraćajući u jalovu prozaičnost.

O svemu ovome u novom (trobroju 218 / 219 / 220) časopisa Gradac (Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2021), posvećenom temi Književnost i alkohol.

Priređivači su Milan Đorđević i Marjan Čakarević, a originalno grafičko rešenje korica delo je Rastka Kukića.

Trobroj koji je pred čitaocem slobodno se može nazvati i knjigom na temu alkohola i književnosti, jer je na više od 300 strana dat izbor književno-umetničkih tekstova čija je vrednost i danas neupitna.

Među zastupljenim autorima su i domaći i strani pisci (preovlađuju zapadnoevropski i američki), predstavljeni odlomcima iz svojih dela, esejističkim zapisima i svedočanstvima, poetskim ostvarenjima ili pak delovima iz biografskih napisa koje su drugi, proučavajući ovaj fenomen, objavljivali o velikanima svetske literature.

Od domaćih autora tu su Tin Ujević, Mirko Kovač, Svetislav Basara, Savo Stijepović, Gustav Krklec, Borislav Radović, Ljubomir Simović, Branislav Petrović, Milan Milišić, Rade Drainac, Vidosav Stevanović, Vladan Matijević, Slobodan Marković, Aleksandar Sekulić, Slobodan Stojadinović, Ambro Marošević i Milisav Krsmanović.

Neki od potonjih čitaocu su svojim napisima dočarali nekadašnji nezaboravni duh beogradske boemštine, iz čijih su beskrajno dugih besanih sati druženja sa pićem napisane neke od možda najboljih i nezaboravnih stranica srpske / jugoslovenske književnosti.

Drugu stranu sveta, uglavnom anglosaksonsku književnost, predstavljaju svojim životima i delom svetski klasici – Čarls Dikens, Herman Melvil, Dilan Tomas…

Svi autori koji su se našli u trobroju časopisa Gradac nisu, razume se, alkoholičari; neki su potpuni trezvenjaci, koji su o alkoholu pisali jednostavno ispitujući njegovo dejstvo na čovekovu ličnost i sudbinu.

Za neke je alkohol dosadan, ali jeste omamni lažni utešitelj koji u početku pruža iluziju o beskrajnim prostranstvima duha što se njime mogu osvojiti; drugi pak poput Tina Ujevića, iz bezbroj vrsta pića, izdvajaju vino jer krije višu slobodu.

U vinu je sveta iskra, iz njega izlaze duh i poezija, a čovek je vinom iznutra kršten crvenim Jordanom, kaže Ujević, pesnički podsećajući na hrišćanski obred u kojem (prema Jungu – Psihologija i alhemija) vino kao krv predstavlja dušu (o čemu piše i Mirko Kovač).

Kovačev tekst je, inače, jedan od najboljih u izboru priređivača; u njemu je u jednom dahu ispisana kratka istorija teme književnosti i alkohola.

Zašto pisac piše, i zašto pije?

Na oba pitanja, kaže Kovač, ostalo je mnogo protivrečnih odgovora, a napijalo se u svim epohama i, valjda, još od prve pisane reči.

Kovačeva lista cugaroša, iz gušta ili poze, impresivna je: F. S. Ficdžerald, Edgar Alan Po, E. T. A. Hofman, Džek London, Fokner, Hemingvej, Malkolm Lauri. Laurijev roman Pod vulkanom neki nazivaju priručnikom o alkoholizmu sa najboljim opisom delirijum tremensa, za Morisa Blanšoa to je „pijana Božanstvena komedija“, dok je Džon Hjuston po tom romanu snimio film sa briljantnim Albertom Finijem u glavnoj ulozi.

„Cijela je povijest književnosti jedna beskrajna točionica“, piše Mirko Kovač, a u toj točionici eto i Pekića, i Kiša, koji je pio štimunga radi, ali i Krleže, koji je „rado pio žblatinu, ali s mjerom“.

Vinom je bio inspirisan i Bela Hamvaš. U svojoj Filozofiji vina, molitveniku za ateiste, izabravši moto I na koncu ostadoše njih dvojica, Bog i vino, Hamvaš je ispisao metafiziku i istoriju vina (šteta što su priređivači izostavili ovu sjajnu knjigu, u nadahnutom prevodu Save Babića).

A vino je u istoriju upisao Noje, izbegavši Potop i iskrcavši se na Ararat, gde je zasadio prvu lozu.

Kraj istorije biće, kaže Hamvaš, kad iz izvora i bunara bude teklo vino, kad iz oblaka vino bude padalo, kad se jezera i mora u njega pretvore. Možda će tek tada biti potvrđen mit o književnosti i alkoholu.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Mit o književnosti i alkoholu”

  1. Kao psiholog pokušaću da sagledam iz stručne perspektive.
    Znam da će, koliko god se o njoj govorilo/pisalo, duševna bolest i dalje sa sobom nositi izvesnu senku i stigmu.
    Ipak, važno je da se kaže „da, alkoholizam jeste duševna bolest, i da, alkoholizam ne znači da neko nije sposoban da da svoj doprinos umetnosti, društvu, porodici…“. Istovremeno je važno ne veličati patologiju, ne obeshrabrivati ljude koji su u problemu da se jave za stručnu pomoć i lečenje. Jer – i to je moja poenta – duševne bolesti su izlečive!
    Nisam pročitao ovaj broj Gradca, pa mogu samo da pretpostavim da je upućena ovako intonirana poruka. S velikim interesovanjem ću pročitati.

    S ljubaznim pozdravima,
    Dragan Radovančević,
    psiholog M.Sc.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.