Mladi Isus, mladi Bog

Božićni praznici zauzimaju središnje mesto u našem narodnom kalendaru. Vreme njihove proslave nije nimalo slučajno. Naime, za vreme zimske kratkodnevice Sunce se spušta do najniže tačke svoje nebeske putanje. Od tog dana ono kreće na put, diže se po nebu sve više i sve jače greje promrzlu zemlju dajući joj novu snagu i nov život. Primitivni čovek zamišljao je kako se Sunce od jednog solsticija do drugog bori sa bogovima i demonima mraka, kako ide od pobede ka porazu i opet do pobede. Čak i danas postoje običaji iz kojih vidimo da se početak godine poklapa sa zimskom kratkodnevicom. Tako se u prastaroj kulturi srpskog naroda Božić praznuje kao početak nove godine.

Slama

Prema Veselinu Čajkanoviću, božićna slama ima naročito privlačnu moć za bogove i duše predaka, te se obedom na slami oni pozivaju na gozbu. Š. Kulišić, pak, tumači da slama u sebi sadrži animizovanu snagu žita i ima istu plodotvornu moć kao obredni hleb.

Kao što je poznato, božićni praznici su posvećeni Hristovom rođenju. Međutim, narod ih je proslavljao na način koji se teško može okarakterisati kao strogo hrišćanski. Većina badnjedanskih i božićnih običaja utemeljena je na saznanju da tih dana počinje nova godina i na verovanju da se baš tada odlučuje o sudbini kuće i ukućana u narednoj godini. Sve magijske i kultne radnje bile su inspirisane težnjom da se obezbedi sreća i napredak u godini koja dolazi.

Badnjak

U zapisima etnologa čitamo (a u nekim kućama to se i danas radi) da se prema tom kultnom drvetu cela porodica odnosi kao prema nekom natprirodnom božanskom biću. Kiti ga, celiva, posipa pšenicom i preliva vinom i medom, zavisno od običaja u pojedinom kraju. Nakon ovoga, badnjak se spaljuje. Ostatke ovog rituala imamo i danas u mnogim selima, dok se u gradovima to svelo na kupovinu buketića načinjenih od hrastovih grančica, stručka slame i malo zimzeleni, sve uvezano crvenim koncem. (Sam koren reči badni je u staroslovenskom glagolu b d ti – biti budan, bdjeti, koji vidi).

Tako je bilo od davnina, a deo tih drevnih rituala crkva je vremenom hristijanizovala. Narod je prihvatio duhovne zakone, ali se nije odrekao ni običaja sačuvanih u pamćenju. Ta distinkcija pomirljivo je objašnjavana: „tako popa kaže“ i „tako se valja“.

Česnica

Prema narodnom kazivanju, kako beleži Mila Bosić, česnica predstavlja Hristovu ili božiju povojnicu, koja se mesi kao uspomena na rođenje mladog boga, kada su ga darivali pastiri. Običaji u vezi s česnicom jasno pokazuju da ona predstavlja useve i nosi u sebi drevno verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod, razmnožavanje stoke, napredak u poslovima, zdravlje ukućana i opšte blagostanje. Iz tih razloga u česnicu se stavlja, osim novca, i po koje zrno od svih vrsta žita i zrnastih plodova.

Osim „zdravlja“, zasečenog sa onoliko zareza koliko ima članova domaćinstva, u mnogim kućama mese se i kolači namenjeni svakom članu porodice, i svi ti kolači načinjani su za Badnje veče, a jeli su se do Bogojavljenja, jer se do ovog praznika u ranije vreme nije smelo mesiti.

Dan uoči Božića predstavlja kulminaciju u pripremama za trodnevno bogato svetkovanje. Neodvojiv od Božića, Badnji dan je njegova uvertira ispunjena mnoštvom magijskih radnji u slavu duša predaka, u čast božanstava prirode, protiv demonskih sila… A sve to, gledano kroz praktične poslove obavljane toga dana, imalo je svrhu da se u čistoj, sređenoj kući dočeka Badnje veče, obavi bogata večera i počne bdenje u čast badnjaka.
U rano jutro na Badnji dan domaćin kuće kreće u šumu da donese badnjak. Kuća se detaljno čisti, jer se do trećeg dana Božića ništa ne dira (čak ni kreveti se ne nameštaju). Taj običaj vuče poreklo iz davnina, iz verovanja da svaku stvar u kući tih dana okružuju duše predaka. I običaj prostiranja slame, koja je po religijskom tumačenju ona slama iz jasala u Vitlejemu u kojoj se rodio Isus, po iskonskim običajima takođe je povezan s dušama. Večera se na slami da bi se bilo bliže njihovom večnom boravištu.
Pripreme su obavljane po klasičnom redu. Žene su sa ženskom decom mesile obredne hlebove, unosile u kuću sito sa zrnevljem za posipanje badnjaka, polaženika, stoke. Poslovi su završavani do zalaska sunca, a potom je sledilo unošenje badnjaka, slame, a negde i pečenice tog dana ispečene.
Sa badnjakom u kuću se unosila i slama, a bogatstvo i slikovitost rituala vezanih za ovaj element Badnje večeri – činili su da taj običaj bude najlepši, a za decu najprivlačniji. U slamu su skrivani orasi, negde i sitni pokloni, i deca su mogla da se igraju na njoj do mile volje. Svečana atmosfera, tihi glasovi, zabrana svađe i tuče i, uopšte, osećaj mističnosti – bili su uvod u prazničnu večeru. Slama se prekrivala i na nju su se postavljale posude s posnim jelima, finim pitama, rumenim jabukama, orasima, suvim šljivama, medom, smokvama.
Pre nego što počne večera, domaćin pali sveću i čita molitvu „Oče naš“, moleći se u prvom redu za zdravlje ukućana. Zatim se iznose obredni hlebovi – zdravlje, njiva, Sunce, Mesec, bure, volovi, guska, plovka, kokoš (zavisno od kraja do kraja) i veliki glavni kolač koji predstavlja celokupno domaćinstvo. Od manjih kolača domaćin uzima po česticu i stavlja u sud s vinom, odakle se posle svi ukućani pričešćuju. Ovim činom prinosi se žrtva Bogu (ranije bogovima – što vidimo iz hlebova u vidu nebeskih tela) i izražava skrušenost i uverenje da će i u novom letu biti berićeta.
Jela za badnju večeru i ostale dane božićnih praznika od davnina su bila ustaljena, mada se i to danas modernizovalo, svodeći se na nekoliko osnovnih. Obavezno je pripreman neparan broj jela – tri sedam, ili devet. Tumači se da je taj običaj proizašao iz pogrebnog kulta i veze s božanstvima podzemnog sveta. Mnoga jela, naime, sreću se i u podušnim gozbama. Najčešće su pripremani beli pasulj, kupus, riba, pite bundevare, a obavezno se jede med, orasi, suve šljive. Negda se pila hladna rakija pre jela, sve više se odomaćio običaj pijenja kuvane rakije, a potom vina. I ova pića, kao i hrana takođe imaju htonični karakter. Svi elementi badnje večere izraz su agrarno-magijske prakse i izraženog kulta predaka, a za samo jelo i piće, V. Čajkanović kaže da „nisu ništa drugo, do prinošenje sakramentalne žrtve, i gozba posvećena pokojnim precima“, koji se na taj način pozivaju u kuću, u očekivanju da će pomoći.
Posle večere, ritualnog bacanja oraha u ćoškove prostorije, gatanja (senke na zidu), obično se stavlja pečenica na ražanj, što je oglašavano pucanjem iz vatrenog oružja ili prangijama. Posle toga se spava, na slami ili u krevetu, kako gde, osim nekoga ko pazi kada će badnjak pregoreti. Zavisno od časa kada je badnjak pregoreo, slavi se dolazak Božića. Taj čin se takođe oglašava pucanjem, kao i mirboženjem svih članova porodice. Domaćin uzima čašu i svakome nazdravlja s pozdravom Mir božiji, a oni s vinom u ruci odgovaraju Da bog blagoslovi, pa potom Da zdravi budemo, da žito rodi. . . To je i čas kada se porodica pozdravlja s Hristos se rodi, a domaćinu se odgovara Vaistinu se rodi. Tim pozdravom, inače, svi se međusobno oglašavaju do Bogojavljenja, kada počinje pozdravljanje s Hristos se javi. Potom u kuću dolazi polaženik.
Božić je u narodu smatran za najveći praznik u godini, te je za ovaj dan vezan i niz običaja. Tako su svi ukućani u prošlosti morali ići na jutrenje u crkvu, a pri povratku iz crkve trebalo je da obave niz magijskih radnji. Opšti je običaj bio da se po dolasku iz crkve, posle dugotrajnog posta, svi ukućani obredno omrse. Najčešće su se omrsivali pečenicom s ražnja kojom je domaćin prethodno polazio stoku. Prvog dana Božića ne odlazi se nigde iz kuće, uživa se u blagdanskoj trpezi i toploj kući i svečanom okruženju.
Ručak je najsvečaniji trenutak Božića. Imao je obredno značenje, a pripremala su se i određena jela. Svi članovi porodice morali su biti na okupu za vreme božićnog ručka, a polaženik je glavni i jedini gost. Pred iznošenje jela na trpezu domaćica je kadila trpezu, a zatim i jelo, kao i sve prostorije u kući. Kađenjem se želela zaštititi trpeza i kuća od nevidljivih sila. Ručak je započinjao molitvom koju je najčešće čitao domaćin ili neko od dece. Pred sam ručak, a u nekim kućama samo za vreme presecanja božićnog kolača, paljena je božićna sveća. Ručak je iznošen na istu trpezu na kojoj je bila i badnja večera, sa slamom na stolu.