Moć filma

Moja žena Monja i ja povukli smo se na rezervni položaj, a troje dece, kuče i mačku ostavili dedama i jednoj (i stoga nezamenljivoj) baki. Ove godine Novu smo dočekali romantično, izvaljeni na kauču, gledajući špageti vesterne. Prilika da se uživa u bezvremenim mudrostima poput one iz „Dobar, loš,zao“ da u ovom svetu postoje dve vrste ljudi: oni sa napunjenim puškama i oni koji kopaju. Nikad nisam mario za praznike koji proslavljaju proticanje vremena: nove godine i rođendane. Novogodišnja histerija mi prilično ide na živce, ludilo u saobraćaju, frenetična kupovina, Deda Mrazovi, jelke i vatrometi: nije to za mene. Novogodišnji program ne bih komentarisao.

Subota, 2. januar

Kafa se puši, a ja već imam slušalice na ušima, vraćam se u koncentracioni logor. Mudrost iz špageti vesterna dobija znatno ozbiljnije konotacije: slušam o ljudima sa napunjenim puškama i o nesrećnicima iz nekih davnih jama. Na projektu „Zaveštanje“ radim od 2012. I prošla, 2015. počela mi je isto ovako: ja sa slušalicama, preslušavam neki deo od 450 sati svedočenja ljudi koji su preživeli genocid u NDH. Danas, nakon cele godine u montaži, kad već vidim kraj tog procesa, pitam se kako ću živeti bez tih glasova. Ne znam šta ću raditi u budućnosti, ali „Zaveštanje“ će sigurno ostati jedan od najzahtevnijih projekata na kom sam imao priliku da radim. Takođe, ne žalim ni minut proveden u tom radu. Mislim da je to donelo veliku duhovnu korist, ne samo meni, nego svima koji su u tome učestvovali. Na monitoru se pojavljuje Cveta, starica koja živi u selu na Kozari, ima 103 godine i najstariji je svedok u projektu. Cveta je sama, u svojoj kuhinji. Sećam se ovog trenutka sa snimanja. Ekipa je napolju, na pauzi. Kamera je ostala uključena. Ispred zabrađene starice, na mušemom prekrivenom stolu, stare su fotografije. Gledam je kako zamišljeno po njima prebira i shvatam da prisustvujem antologijskom prizoru. Te oči, taj izraz, ta pogruženost u tišinu davnog, neprebolnog sećanja.

Nedelja, 3. januar

Ponovo istovetna rutina. Kafa je skuvana i ja gledam snimak dočeka Nove godine koji smo organizovali za članove udruženja logoraša, 2014. Tad smo upriličili podelu zahvalnica i CD-ova za učesnike u projektu, u prostorijama SUBNOR-a, jer udruženje nema sopstvene prostorije. Već taj podatak govori dovoljno u prilog tome kakav je bio tretman tih ljudi u društvu svih ovih godina. Pogađa me to što neki više nisu među živima. Pomišljam kako je svaki moj dan od kad radim na ovome uranjanje u sećanje, ne samo onih čija svedočenja slušam, već i sopstveno. Zbližio sam se sa tim ljudima sa monitora i njihove smrti me pogađaju kao odlasci najrođenijih. Shvatam da na samim snimanjima, gde sam imao prilike da ih sve upoznam, nisam bio u toj meri koncentrisan na svaku reč koju su o svom životu izgovorili. Montaža me u potpunosti uvukla u njihove živote. Zato duboko proživim kada saznam da je neko od njih umro. Najteže mi padaju tišine: posmatram ih kad zaćute, i to ćutanje nekad bude strašnije od onog prestrašnog što su pre toga ispričali.

Ponedeljak, 4. januar

Ponovo pregledam montirani materijal i zahvaljujem Bogu na ovakvim saradnicima. Montirati dugometražni igrani film od 450 sati snimljenog materijala je priličan izazov. Još sa ovom tematikom, koja svakodnevno stavlja na probu mentalnu izdržljivost svakog člana tima. Ne verujem da ću ikada u životu ponoviti išta slično; da će iko od nas ponoviti išta slično. Dok gledam na monitoru lica naših umrlih sagovornika, bivše dece logoraša, shvatam da je film, pre svega, umetnost vaskrsavanja. Na jednoj drugoj ravni, dokumentarni film zaista mora biti umetnost empatije. Žrtva ljubavi. Tu vaskrsnu moć osećam najviše dok gledam baku moje žene, Draginju, koja je obeležila naše živote. Bila je sjajan sagovornik, puna duha, borbena, lucidna. Mnogo sam je voleo. Nešto malo nakon njene smrti pustio sam snimak. Njen glas, njen neponovljivi govor iz rodnog kraja ispunio je sve prostorije našeg stana: ona je ponovo bila među nama. Deca su se okupila oko ekrana. Niko nije plakao. Bilo je to iskustvo čistog i nepomućenog prisustva. Nikada pre nisam u toj meri osetio tako veliku moć filma.

Utorak, 5. januar

Iznova sa Monjom gledam dokumentarac Kloda Lancmana „Šoa“. Materijal za učenje. Briljantan film. Montiran, čini mi se, iz 350 sati materijala. Rađen godinama, najznačajniji film o Holokaustu. Ipak, posle razgovaramo koliko je iskustvo masovnih stradanja na ovim prostorima samo delimično uporedivo. Monjina porodica stradala je u Jasenovcu, i to je samo jedno u nizu stradanja na našim prostorima. Mi živimo u neprekidnoj spirali nasilja i ja ne vidim mir u budućnosti, mislim da bi to bilo naivno. Ali kao i svi ljudi koji mu teže, radim ono što mogu: stvaram nešto što ljude privodi miru, a ne sukobu. Shvatam da nisam mogao da smislim bolji način da o tome govorim svojoj deci od pravljenja ovog filma. Razgovaramo posle o tome koliko je proces montaže ovog materijala neverovatno komplikovan, a rezultat izgleda pravolinijski jednostavan, zaglađen, bez ijednog nabora. Možda je to i najteže postići, ne znam. Verujem samo da svi ti sati, meseci i godine rada, moraju doneti neki rezultat. Pitam se da li sam ja uopšte u stanju da vidim vrline i mane onoga što smo uradili. Potreban mi je pogled sa strane, dobronamerno oko.

Sreda, 6. januar

Badnji dan. Vozim Monju na posao, kao i većinu dana. U kolima je toplo i muzika je prijatna. Radujem se trenutku kad ću doći po nju. Radujem se bivanju sa decom večeras. Radujem se prazniku i danima u kojima ćemo biti zajedno, bez ranog ustajanja i obaveza. Radujem se razvlačenju po kući. Radujem se što ću šetati psa. Ovakvi predasi u životu su dragocenost. Ukoliko postoji nešto što mi je „Zaveštanje“ donelo, to je svest o tome koliko su obične, male stvari: topla hrana na stolu, upaljena peć i dragi ljudi najdragocenije što imamo i koliko je strašno kad nam to silom neko oduzme.

Monja mi čita poruku Pola, prijatelja iz Čikaga, profesora drame na Bejts koledžu. Upravo je pročitao Vodolazkinov roman „Lavr“ i sad nam poručuje da misli da niko ne bi bolje ekranizovao tu knjigu od nas dvoje. Naš film „Isceljenje“ doneo nam je mnoga neočekivana prijateljstva na raznim stranama sveta. Ljudi nam prilaze ili nam se javljaju samo iz osećanja duhovne srodnosti kad pogledaju film. To je sjajno iskustvo.

Četvrtak, 7. januar

Odlazimo na Božićnu liturgiju. Naša najmlađa kći Božić naziva „Boginim rođendanom“. Svaki put se iznova čudim koliko je duhovnost naše dece prirodna, organska, neodgajena. One jednostavno, same od sebe, imaju odnos sa Bogom, a njihovi duhovni uvidi su često neuporedivo dublji od mojih. Kao neko ko je radio sa decom godinama, shvatam da deca inače imaju snažnije razvijenu svest o duhovnoj, nematerijalnoj strani našeg postojanja. Zato su naša deca moji glavni savetnici u životu. Ne znam kome bih se pre nego njima obratio povodom bilo kog problema. Njihova rešenja su precizna, jednostavna, uzimaju u obzir osobine moje ličnosti i okolnosti problemske situacije. Dakle, živim sa tri savršena life coucha. Lenka, najmlađa, voli da ide u crkvu, jer tamo dolazi jedna baka sa kojom voli da razgovara. I to je zanimljiva duhovna veza. Tu gospođu viđamo samo u crkvi, i Lenka se toliko raduje tom susretu. Ponekad kumovi dovedu svoje dvoje dece, moje male kumiće, koji su jednostavno genijalni. Uvek kasnimo na liturgiju, nevoljno priznajem. Uvek smo malo čupavi i zarozani, malo bunovni. Ali se zato uvek prvi namestimo za pričešće, i to priznajem. Jednom je prilikom naš đakon u šali prokomentarisao, pričešćujući nas: „Ovi Jovići su preslobodno protumačili ono ’poslednji će biti prvi’.“ Ne, nisam se zagrcnuo. Jesmo malo slobodni u tumačenju, ali računamo, kao i toliki drugi svet, da Bog nije baš tolika cepidlaka. Za mene je Hristos uvek bio ljubav i sloboda. Možda to iz mene progovara neko ko je odrastao na panku, ali moj odnos sa Bogom, ako će biti iskren, mora biti onakav kakav sam i ja. A ja nisam najuglađenija pojava.

Vraćamo se kući, na ručak. Na ručku dvojica deda i jedna baka, moja tašta, koja je dala sve od sebe da naša deca što manje osete da imaju samo jednu baku, na čemu sam joj beskrajno zahvalan. I toga se setim o Božiću: moje mile, pokojne majke. Praznici su sećanje na sve one koji nisu sa nama telesno, dok u duhu i oni sa nama praznuju. Puštam muziku. Monja želi da sluša grčke božićne pesme koje peva naša prijateljica, Nektarija Karanci, koja potpisuje muziku u filmu „Isceljenje“. Njen začudni, anđeoski glas meša se sa glasovima naše dece. Nektarijino pojanje mi na trenutak priziva voljenu Grčku, Egej, more, Atos. Postoji onaj izraz „predukus raja“. Ovako izgleda moj predukus raja.

Novogodišnja histerija* Cvetino Zaveštanje* Uranjanje u sećanje* Lica umrlih sagovornika*

Neprekidna spirala nasilja* Poruka prijatelja iz Čikaga* Bog i pank

Autor je filmski reditelj iz Beograda