Kako vreme od krvavih ratova na prostorima bivše SFRJ odmiče, tako je i sve manje jugonostalgičara. Oni koji se osećaju kao Jugosloveni čine to zbog sećanja na lepa vremena u kojima se živelo, i na događaje poput ovih o kojima priča Zaharije Trnavčević.

A u brojnim mešovitim brakovima rađala su se deca koja se trajno osećaju kao Jugosloveni. Oni za sebe kažu da nisu jugonostalgičari. Svesni su da Jugoslavije više neće biti. Pre njenog raspada pokušali su u Zagrebu marta 1990. godine da formiraju Stranku Jugoslovena, u čemu je učestvovao i naš sagovornik Zaharije Trnavčević.

– Bio je to poslednji trzaj za opstanak SFRJ, ali nije urodio plodom. Tenzije su bile sve veće, stranke sa jakim nacionalnim predznakom, nastale nakon raspada jednopartijskog sistema, pobeđivale su u republikama SFRJ. Usledio je rat, a ljudi su se identifikovali po verskoj i nacionalnoj pripadnosti. Međutim, Jugosloveni i dalje postoje, iako države nema – kaže Trnavčević.

Početkom ove godine u Srbiji je osnovano udruženje „Jugoslovenski klub“. Iz sekretarijata kluba dostavili su Danasu svoje programske ciljeve.

– Želimo da putem našeg udruženja okupimo sve one koji se većim ili manjim delom osećaju kao Jugosloveni i da zajednički pre svega radimo na zbližavanju naroda bivših jugoslovenskih republika i na pomirenju na balkanskim prostorima. Na tome je do sada malo rađeno, a smatramo da je to osnova boljeg života svih ljudi na Balkanu, a posebno ljudi koji žive na teritoriji bivše Jugoslavije – koji govore istim jezikom, istog su mentaliteta, veže ih zajednička prošlost, tradicija, običaji, kultura, socijalno podneblje, ekonomski interesi… Našim delovanjem želimo da doprinesemo multietničkom društvu, boljim međunacionalnim odnosima i pomirenju – poručuju iz Jugoslovenskog kluba.

Jedan od ciljeva ovog udruženja je i priznavanje Jugoslovena kao nacionalne manjine i osnivanje Nacionalnog saveta Jugoslovena u Srbiji. Naši sagovornici smatraju da ideja o Jugoslovenima kao nacionalnoj manjini treba da bude očišćena od bilo kakvih ideologija i delova prošlosti koji su se pokazali kao pogrešni i neuspešni. Jugoslovenstvo ne povezuju sa komunizmom, kapitalizmom, socijalizmom, kraljevinom ili veličanjem lika i dela predsednika države. Udruženje ima privremeni Sekretarijat kao organ uprave, a za narednu godinu planiraju novi način rada, ne isključujući mogućnost da se organizuju u političku partiju. Pokušaće da osnuju predstavništva i jugoslovenske klubove u ostalim republikama bivše Jugoslavije, kako bi se ubrzao proces pomirenja naroda na ovim prostorima.

S druge strane, sociolozi smatraju da je takvu ideju teško realizovati.

– Koliko god oni to negirali, svi koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni su jugonostalgičari. Ili se sa setom sećaju prošlih vremena, ili su deca iz mešovitih brakova gde se uvek negovala ideja jugoslovenstva, pa su im svake nacionalne podele strane. Koliko god ih bilo, teško da će se Jugosloveni ikada udružiti u smislu ozvaničenja kao nacionalne manjine ili organizovanja političke stranke, jer se ne osećaju kao etnička zajednica – smatra politikolog Zoran Stojiljković.

Broj Jugoslovena će, prema njegovom mišljenju, vremenom biti sve manji.

– Svi mi koji smo stariji od 45 i 50 godina smo u manjoj ili većoj meri jugonostalgičari. Kada igraju reprezentacije bivših republika SFRJ, ne posmatramo ih kao strane države protiv kojih treba navijati. Međutim, generacije koje stasavaju ne osećaju se tako, jer nisu rođene u to vreme, a većina nikada nije ni bila u nekoj od susednih država – ocenjuje Stojiljković.

Da će se Jugosloveni teško konstituisati u neki zaseban entitet, indirektno potvrđuje primer iz Sjedinjenih Američkih Država, gde je evidentirano 325.000 Jugoslovena, ali ne postoji bilo kakva organizovanost na tom nivou, osim retkih druženja u restoranima čiji su vlasnici poreklom sa prostora bivše SFRJ.

Katica Šašić, koja već duže vreme živi u SAD i Kanadi, sa setom kaže da se klubovi, udruženja, restorani i kafići koji su nekada u nazivu imali reč „Jugoslavenski“, sada zovu „Srpski, Hrvatski, Beogradski…“.

– Nažalost, nacionalizam uzima maha i ovde, najviše među mlađom populacijom. Podela na četnike i ustaše dominira i preko okeana.

U Kanadi ima oko 65.000 Jugoslovena. Među njima je i Tihomir Zubić, vlasnik restorana simboličnog naziva „EX-YU“.

– Došao sam u Kanadu pre dvadesetak godina. Priznajem da sam jugonostalgičan i zato sam dao takvo ime restoranu. Imam puno prijatelja koji žale za nekadašnjom državom i dolaze rado u restoran jer na meniju imamo nacionalna jela svih naroda bivše SFRJ. Ipak, sa tugom moram da priznam da je Jugoslovena sve manje – kaže Zubić.

Kod kuće „srpski“ Jugosloveni su najbrojniji u Vojvodini. Ima ih 12.176. Zatim u Beogradu – 8.061, dok ih u centralnoj Srbiji ima 3.066. Etnički su najrasprostranjenija skupina u Srbiji, jer ih ima skoro u svakoj opštini. Prosečna starost jugoslovenske zajednice je oko 50 godina, što je skoro osam godina više od prosečne starosti celokupne populacije države 42,2.

Kao što nekako i priliči, na tom spisku je unuk svakako najvećeg Jugoslovena Josipa Broza Tita Joška Broz.

– Za mene će Jugoslavija uvek postojati. Postojaće u srcima nas koji se tako osećamo. Deda se uvek osećao i izjašnjavao kao Jugosloven, a oni koji tvrde drugačije pričaju prazne priče.

Bivši ministar Oliver Dulić se javno izjašnjava kao Jugosloven, navodeći da je to bila najlepša zemlja jer su svi narodi bili deo iste kulture i identiteta. Reditelji Srđan Dragojević i Gorčin Stojanović takođe su Jugosloveni, zatim košarkaški trener Duško Vujošević, glumac Predrag Ejdus, pevačica Lepa Brena, stilista Ašok Murti… Jugonostalgičari tvrde da onih koji se osećaju Jugoslovenima ima i znatno više nego onih koji se tako izjašnjavaju. A da li su ta osećanja dovoljna za konstituisanje u trajni etnički entitet – drugo je pitanje.