Možda jednog dana

Početkom nesretnih devedesetih godina prošlog veka doneta je odluka o selektivnoj regrutaciji dece iz ovih naših krajeva i shodno tome njihovo slanje u Bosnu kao prostoru potencijalnog ratnog sukoba. To je značilo da oni koji su upisali medicinu ostaju kod kuće, a oni drugi, koji su upisali arhitekturu, idu na front. Ova podela je napravljena u celoj strukturi višeg obrazovanja što je dovelo do grozničavog pokušaja jednih, da promene školu, i drugih koji su doneli odluku da promene državu u kojoj će živeti.
Tog septembarskog dana, ovaj moj najstariji je otišao po vojni uput. Vratio se oko podneva, na sto je bacio nekakav papirić i rekao – idem u Banjaluku. U kući tajac i neverica. Nema šale – za dva dana dečko ide u rat. Pre odlaska uspevam da smognem snage i da mu kao otac kažem neke važne stvari. Već dvadeset godina tvoja majka i ja, i sva naša deca, srećno živimo u zajednici koja je iznenada prozvana mešoviti brak. Znaš, sine, ako jednog dana budete ležali u nekom rovu, tamo negde, i neki napaljenko skoči i kaže: braćo Srbi, za mnom, ti moraš da znaš šta si. Da li ćeš potrčati za njim ili ćeš ostati tu gde si bio. Jer, ako kreneš, pa zastaneš, moglo bi da bude kasno i za tebe i za nas. On je otišao, a mi smo ostali uz radio-saopštenja i televizijske slike koje su počele da prikazuju užase ratnih sukoba i razaranja.
Prisustvo roditelja činu koji se u vojnoj službi naziva Svečana zakletva, bilo mi je oduvek otužno, jer sam ga shvatao kao malograđanski događaj koji ima za svrhu da na tankim emotivnim strunama podrži mit o vojnoj tradiciji ovog naroda i nepobedivosti i ko zna čemu još. Tako sam mislio kada sam ja služio vojsku. Ali sada, u ovoj ratnoj atmosferi mogućnost da vidimo sina bila je jača od svih principa. Do Banjaluke put je vodio Koridorom, alternativnim srpskim autoputem. Beograd, Bijeljina, Brčko, Banjaluka.
U vazduhu se oseća uznemirenost, a u kolima se oseća benzin koji nosimo sa sobom jer goriva na putu nema. Na ogromnoj pisti garnizona u Banjaluci u dva reda stoji pedesetak goluždravih dečaka u uniformama vojske JNA. Posle govora, zastave i potpisivanja u nekakvu knjigu, deci je dato voljno, a nama roditeljima prilazi vojni starešina, da se pozdravi. Promrmljao sam svoje prezime, ali je on bio na oprezu, jer je odmah reagovao i rekao da mi koji smo došli iz tako velike daljine ne treba da odbijemo njegov poziv da popijemo nešto u njegovoj kancelariji. Kapetan kuva kafu i kaže kako će čuvati našu decu, i da sve to neće dugo trajati jer po njihovim podacima sve će se to smiriti za par meseci.
Ja ga ne čujem, ali shvatam da se on pravda za sve ovo, i da niko nije želeo da sve to krene ovako kako jeste, ali da se on nada… Postajem svestan da mi kao civili sedimo u vojnim prostorijama. To nije logično, ali izgleda da je sve već krenulo u pravcu suprotnom od zdrave pameti. Ratne igre su već počele. Po toj strategiji, neko je odlučio da ova deca ne idu na front već da budu deo pozadinske grupe. Praktično to je značilo da je moj sin proveo sedam meseci na jednom osmatračkom mestu negde pored reke Save.
Bili su smešteni u kući na kraju sela, koje je nešto pre toga napustilo stanovništvo u strahu pred nadolazećom vojnom silom. Objekat prekoputa već je bio sravnjen sa zemljom. U njemu je nekada bila ugostiteljska radnja koja je radila pod nazivom Složna braća, koji su ova deca sada preimenovala u – Složena braća. Danju i noću oni su se smenjivali na tavanskom prozoru u kojem je bio ukovan mitraljez sa vidokrugom prema obali. Imali su i područje koje su obilazili dva puta dnevno. I tako, jedno veče krenu njih trojica u patrolu. Kroz šikaru i ševar. Svuda mrak, ništa se ne vidi. Ali onda iznenada oštar zvuk i pitanje.
– Stoj, ko ide?
– Šesta lička – odgovara ovaj moj ko iz topa i leže na zemlju. – Ko je tamo?
– Druga kolodvorska satnija – odgovara goluždravi glasić uz repetiranje automata.
Nastaje tajac koji traje predugo. Onda oni pitaju – šta da radimo?
– Ništa, svako na svoju stranu i nismo se nikada sreli!