Nagrada

Božidar Mandić Pripala mi je čast da budem član žirija za dodelu ekološke nagrade „Maslinova grana“, koju svake godine dodeljuje radio-magazin „Čekajući vetar“. Ove godine, po deseti put, nagrada je otišla prirodnom rezervatu „Zasavica“. Ali, istu takvu mogućnost imao je i Miroslav Krainčević iz Nevladine organizacije „Vlasinski vukovi“. Za svega nekoliko milimetara nagrada je otišla u zeleno pregalaštvo kraj Sremske Mitrovice. Na dodeli nagrade, prišao sam Krainčeviću i objasnio da je nagradu i on mogao da dobije po zasluženim vrednostima, ali što su njegovi „vukovi“ već dobili ovu nagradu, odlučili smo se za dobro očuvano i odnegovano ostrvo divljine i poštovanja prirodnih rudimenata. Na to je gospodin Krainčević rekao: I ja da sam bio u žiriju dodelio bih nagradu „Zasavici“. Kasnije, čestitajući kolegi Simiću iz rezervata, to isto je ponovio i javno. Na taj način, takođe, ostvaruje se ekologija – danas, nažalost, polje za razvoj korova i sujete. Mnogi ekolozi ekologiju koriste za svoju ličnu promociju, umesto da je obrnuto. Trebalo bi da joj služe. Ekologija nikako ne bi trebalo da bude naučno i političko pitanje, već bunt pojedinaca za život. Zbog toga je veoma važno ne-otimanje! Više ispoljavanje učinjenog, nego nagrađenog.
Inače, gospodin Krainčević i ja smo sličnih godina, ali po dubini bora na njegovom licu, prepoznaje se teška borba koju vodi za očuvanje prirode, posebno bukava. Boreći se za prirodu čovek spolja stari, ali iznutra čuva vitalnost. I ja kako starim, sve se manje stidim što starim. I to je jedna nagrada – najočitije savladavanje vremena. Kad danas posmatram „pesticidarnu mladost“, skoro da mi je draže da sam star, nego mlad. Njihov život osuđen je na brzu predaju. Zaboravljaju da im je Ernesto Sabato poručio da daju Otpor, a Edgar Moren da beže od beznađa. Njih ne zanima katalizator, već trče kataklizmatorima. Kad god ih sretnem, savetujem im – naterajte političare, ekonomiste, naučnike i tehnologe da se izvine prirodi.
Mnogi misle da je novac nagrada, ali Đorđe Marjanović mi tvrdi – ne! Nagrada je živeti vitalno, imati doživljaje i deliti ih sa drugim. Toliko se sve ubrzalo da sada u svemu kasnimo, a ljubav iščezava…
Ponekad je od nagrade veće od koristi: kada si mlad zato što pomisliš da si neko i nešto, kad ostariš zato što te život ubedi da to nisi. Za avangardistu najveća je nagrada kad ga sami avangardisti ne prihvate i odbace. Tada, zaista, cveta – avangarda.
Najveća nagrada je imati vremena.