Najozbiljniji problemi bez ijedne ozbiljne reči

Za one koji poznaju Kunderino delo neće biti nimalo neočekivana njegova težnja da u roman unese elemenat neozbiljnosti. U Prazniku beznačajnosti, koji se nedavno pojavio u izdanju beogradske Lagune, Kundera konačno ostvaruje svoj dugo sanjani estetski san: da osvetli najozbiljnije probleme a ne napiše nijednu ozbiljnu reč, da fasciniran stvarnošću savremenog sveta ipak uzmakne svakom realizmu. Milan Kundera u ovom kratkom romanu, prvom posle trinaest godina, istražuje apsurdni svet čoveka i istorije, i završava ga osmehom. Čitaoci će u Prazniku beznačajnosti pronaći tri ravni značenja. Prva je prevashodno humorna i Kundera ih upoznaje s četvorkom pariskih drugara. Ovi junaci predstavljaju pozitivni okvir daljih zbivanja i formiranja značenja u romanu. U sledeće druge dve ravni značenja Kundera se okreće ispitivanju bića, smisla, kako individualnog tako i društvenoistorijskog postojanja. Pisac priziva duhove Staljina, Kalinjina, Hruščova i Ždanova, pretvarajući užas totalitarizma u urnebesnu lakrdiju. Upravo je u trećoj ravni značenja romana Praznik beznačajnost Kundera pokazao da smeh razara moć. Nasuprot ozbiljnosti velikih istina, Kundera ironično ističe da je „beznačajnost, prijatelju, suština postojanja. Ona nas prati svuda i uvek. Prisutna je čak i tamo gde niko ne želi da je vidi: u užasima, u krvavim borbama, u najvećim nesrećama. Često je potrebna hrabrost da se ona prepozna u tako dramatičnim uslovima i da se nazove svojim imenom. Ali nju ne treba samo prepoznati, beznačajnost moramo naučiti da volimo“. Na kraju knjige nalazi se i pogovor profesora Aleksandra Ilića Setna i vesela fantazmagorija Milana Kundere.

Češki i francuski pisac, Milan Kundera (Brno, 1929), češkog je porekla, živeo je u egzilu u Francuskoj od 1975. i tamo dobio državljanstvo 1981. Komunistička vlast u Čehoslovačkoj je zabranjivala njegove knjige sve do Plišane revolucije 1989. godine.