Iako se može činiti da ova cifra ukazuje na veliku duhovnost ovdašnjeg naroda, nesumljivo je da uprkos tolikom broju vernika, crkve i dalje zvrlje prazne. Trend porasta broja vernika u Srbiji u poslednje dve decenije pokazuje i procenat deklarisanih vernika na popisu iz 1991. godine, koji je iznosio 92,7 odsto. Tome u prilog govori i podatak da je broj onih koji su rekli da nisu vernici 2002. godine smanjen na samo 40 hiljada ljudi, dok ih je 1991. bilo 160 hiljada.

Raskorak statistike i stvarnosti

Brojni sociolozi religije naglašavaju da postoji veliki raskorak između izjašnjavanja o pripadnosti određenoj veroispovesti i pada verske prakse i posećivanja crkve. Broj građana koji se izjašnjavaju kao pravoslavni vernici, nije dokaz o širokoj rasprostranjenosti aktivne religioznisti. U SFRJ tokom nepunih pola veka njenog postojanja, nije beležen tačan broj vernika. Na popisu 1953. godine, jedinom na kome se pre 1991. registrovala verska pripadnost, rezultati su pokazali da je 85 odsto građana bilo konfesionalno izjašnjenih.

Vladavina komunizma ostavila je nasleđe dubokog nepoznavanja religije, a danas se veroispovest vezuje za pripadnost narodu i tradiciji, a ne za Boga, pa se tako prema rezultatima nekih međunarodnih istraživanja, Srbija nalazi na samom dnu liste evropskih zemalja prema stepenu posećenosti crkava, iza Poljske, Slovačke, Italije, Velike Britanije, Belgije, Austrije, Hrvatske, ali ispred Rusije.

Udruženje „Ateisti Srbije“ u saradnji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju organizovali su tribinu „Ako nisi religiozan, zaboga, reci tako“ u okviru kampanje „Popis 2011“ na kojoj su pokušali da ukažu na nepravilnosti koje se dešavaju u načinu popisa stanovnovništva i utvrđivanja broja vernika u Srbiji. Kako su objasnili članovi udruženja „Ateisti Srbije“ Vladimir Milovanović Sizif i Marin Gligo, nezavisna istraživanja i studije ukazuju da je broj vernika u Srbiji znatno manji u odnosu na rezultate popisa i da se kreće između 50 i 60 odsto.

Etnička i verska pripadnost

– Problem je u što u Srbiji postoji nerazlikovanje eničke i verske pripadnosti. Ako za sebe kažete da ste Srbin, automatski morate biti i pravoslavac. Takođe, pitanje koje se u upitniku za popis stanovništva bavi religoznošću građana formulisano je tako da manipuliše njihovim odgovorima. Nakon pitanja o etničkoj pripadnosti i maternjem jeziku, ide pitanje „Kojoj veroispovesti pripadate?“, čiji su ponuđeni odgovori problematično formulisani – kaže Gligo i dodaje: – Tako se u rezultatima prethodnog popisa mogu naći termini „verski opredeljeni“ (95 odsto) i „verski neopredeljeni“ (4,5 odsto), a tek preostalih 0,5 odsto čine ateisti, gotovo kao „statistička greška“.

Udruženje ateista se povodom ovoga žalilo Republičkom zavodu za statistiku i zahtevalo da se ispravi greška tako što će pre pomenutog pitanja ubaciti novo pitanje – „Da li ste religiozni?“, čiji će potvrdni odgovor uslovljavati drugi deo. Kako kaže sagovornik Danasa, njihov zahtev je odbijen uz obrazloženje da je materijal već odštampan.

Profesor sa Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić ističe da je podatak o broju religioznih u Srbiji sa poslednjeg popisa često bio deo političke manipulacije.

– Iako jako mali broj građana ide redovno na službe, čita Bibliju ili zna „Oče naš„, gradi se veliki broj crkava. Podaci sa popisa iz 2002. pokazaju poražavajuće rezultati o broju pismenih i visoko obrazovanih u Srbiji, a ipak se umesto škola grade crkve – kaže Rajić i naglašava da je za proteklih deset godina sagrađeno 1.000 crkava, a samo 13 škola.

– Religija ne definiše jednu naciju. Srpska pravoslavna crkva definiše Srbe kao pravoslavne čime isključuje veliki broj ljudi koji žive u ovoj zemlji a koji nisu vernici. Važno je naglasiti da država pravi naciju. Nisu Srbi napravili Srbiju, već ona pravi njih i to još uvek čini – kaže Rajić.

Pravoslavni ateisti

Religijska shvatanja brojnih građana Srbije najbolje je definisala Svetlana Logar, psiholog i direktor istraživanja u agenciji IPSOS-Strategic marketinga, koja je podsetila na izjavu Momira Bulatovića „Ja sam pravoslavac ateista“. Ona smatra da je neophodno uraditi jedno temeljno nezavisno istraživanje koje će pokazati koliki je pravi broj vernika u Srbiji. Ona podseća na neka ranija istraživanja koja pokazuju koliko građani Srbiji poznaju istoriju pravoslavne crkve i kako razumeju svoju veru.

– Prema rezultatima jednog istraživanjima koje je nedavno rađeno, 42 odsto stanovištva ide nekoliko puta godišnje u crkvu, dok 41 odsto ide još ređe. Samo jedan odsto ispitanika ide više puta nedeljno, a na nedeljnoj službi je moguće naći pet odsto – objašnjava Logar, i nastavlja:

– Nije slučajno upitnik na popisu tako nejasno definisan, on je napravljen tako da bi se došlo do željenih rezultata – kaže Svetlana Logar.

Biljana Stojković, biolog, smatra da religioznost ne treba da bude pitanje koje interesuje državu.

– Tekovine sekularne države narušavaju se mešanjem sveštenih lica u rad zvaničnih tela, koji se opravdavaju podacima dobijenim na osnovu popisa – kaže Stojkovićeva i dodaje da su posledice rezultata koji ukazuju na veliki broj vernika mešanje crkve u državne poslove, kao i uvođenje veronauke u državne škole.

Kako kažu iz udruženja „Ateisti Srbije“, kampanje „Popis 2011“ ima za cilj da se što veći broj građana koji nisu vernici informiše zbog čega je važno da se na sledećem popisu izjasni kao nereligiozni.

– Podela procenata nereligioznih čini da religiozni budu posmatrani kao mnogo bitniji glasači, te i dalje omogućavaju velikim verskim zajednicama ogroman politički uticaj – objašnjava Gligo. – Umesto značajnog broja nereligioznih, statistika evidentira po nekoliko procenata nereligioznih i nekoliko procenata pripadnika netradicionalnih verskih zajednica (džadaja, pastafarijanaca i sličnih), od kojih su neki ozbiljni, a sigurno ima i onih koji zbijaju šale sa popisivačima.

U svakom slučaju, ako je pad komunizma doneo kraj dominacije ateizma kao najpoželjnijeg i najprobitačnijeg svetonazora, u demokratskoj pluralnoj Srbiji ne bi trebalo uspostavljati (pravoslavnu) religioznost kao jedino „ispravno“ opredeljenje za koje se zvanično izjašnjavaju i oni koji suštinski ne pripadaju toj konfesiji. Da li će klatno između nametnutog ateizma i neiskrene religioznosti kao krajnih tačaka konačno zauzeti neki uravnoteženiji položaj u tranzicionoj Srbiji, trebalo bi da pokaže i predstojeći popis.

Novosti iz prošlosti

Istraživanje koje je sproveo Beogradski centar za ljudska prava čiji su rezultati objavljeni pod nazivom „Novosti iz prošlosti“, takođe je svojevrsni pokazatelj koliko je (ne)poznavanje istorije i raznih događaja iz prošlosti vezanih za značaj religije u Srbiji.

– Delovanje svetog Save, autokefalnost srpske crkve i primanje hrišćanstva, samo je oko jedan odsto građana navelo kao najznačajnije događaje u srpskoj istoriji. Takođe, samo osam odsto građana smatra da je sveti Sava najznačajnija ličnost u istoriji Srbije (važniji su od njega i Josip Broz Tito, i Karađorđe, i Nikola Tesla) – kaže Logar. – Među istorijskim podacima, zanimljivo je da samo četiri odsto građana zna da Srpska pravoslavna crkva nosi taj naziv od 20. veka.

Prema podacima tog istraživanja, veliki procenat građana ne zna kada su Srbi primili hrišćanstvo, kada je delovao vladika Nikolaj Velimirović, od koga je dobio krunu prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani, niti šta se dogodilo sa crkvama i manastirima za vreme Osmanskog carstva.