Iako se za početke psihodelije na ovim prostorima navode rani radovi sastava Time i Korni grupa, do pojave Igre staklenih perli u drugoj polovini 70-ih nije bilo nijednog benda koji je mogao istinski prisvojiti epitet psihodelične rok grupe. Ekipa prijatelja i istomišljenika okupila se 1976. i krenula netipičnom putanjom: dugim jam session-ima umesto probama i koncertima. Dolaskom basiste Draška Nikodijevića – Drakule (kasnije u kultnom sastavu White Rabbit Band), grupa se upotpunjuje i prelazi iz podruma u koncertne prostore.

Praktično od tog trenutka postaju izuzetna koncertna atrakcija, ali tek kada su se čudnom igrom slučaja pojavili uživo u studiju na TV Beograd stvari su se preokrenule. Urbana legenda kaže da je neko od muzičkih urednika PGP RTB zvao studio i tražio da sazna o kojoj grupi se radi. Neki gledaoci su mislili da na televiziji gostuje strani bend. Godine 1978. ulaze u studio i za RTB snimaju fenomenalni, istoimeni album prvenac.

Krajem prošle godine, ideja o ponovnom okupljanju stara bezmalo tri decenije, napokon je realizovana. Igra staklenih perli u postavi koja uključuje obojicu autora kompletnog materijala sa prva dva albuma, predano održava probe posle kojih prave i dva „tajna“ koncerta namenjena prijateljima i najzagriženijim fanovima. Danas nas, na radost svih starih i novih fanova, očekuje njihov koncert u beogradskom Gan klubu, a tim povodom smo razgovarali sa Draškom Nikodijevićem, koji nam je otkrio da se bend sa starom/novom postavom sada zove Igra staklenih perli The Next Generation.

  • Šta vas je motivisalo da se ponovo okupite i svirate nakon više od tri decenije pauze?

U šezdesetim i sedamdesetim godinama se pričalo o tom „dobu akvarijusa“ i kako će jednog dana da nastupi neko novo doba u kome će zavist, pohlepa i potreba za profitom da nestanu i da će ljudi živeti u svetu koji je ispunjen ljubavlju i poštenjem i tako dalje. O tome se dugo pričalo, ali mislim da sada to dolazi – 2012. godina je kraj sveta po Majanskom kalendaru. Ne radi se o kraju sveta kao sveta, u smislu tačka, gotovo, nego o kraju sveta koji je takav kakav jeste, sveta orijentisanog profitu i takvim stvarima. A u tom međuperiodu, u kojem smo sada, mnogo toga se dešava – uragani, poplave, nuklearne eksplozije, zemljotresi, politički i kulturni prevrati na svim nivoima, na svim geografskim širinama i dužinama… tako da je sasvim za očekivati da neke prave vrednosti ponovo izađu na površinu, i zato je upravo sada nekako sasvim logično i prirodno da se mi opet pojavimo.

  • Ko je sada u bendu osim tebe od stare postave, a ko su novi članovi?

Kada smo krenuli u novembru prošle godine, bili smo sva četvorica originalnih članova. Međutim, dvojica su već otpali. Od starih članova smo sada tu Vuk i ja – udaraljke i bas, a imamo novog gitaristu Ivana Stankovića, klavijature svira Filip Gazdić, a na bubnjevima je Sinister Borg. Postava je sjajna, to je jako dobra kombinacija starog i novog – starijih muzičara sa iskustvom i mlađih muzičara sa entuzijazmom, što bendu daje novu energiju.

  • Na svirkama ste bili prvenstveno orijentisani na jam session – da li ste uspeli da tu energiju ostvarite i u studijskim uslovima?

Mi u stvari tada nismo bili spremni za studijski rad. Ono što je bilo dobro kod nas i što nas je povezivalo je bila improvizacija. U 70-im godinama u Beogradu su vladale gitarijade. Bendovi su zapravo vežbali za te gitarijade gde se ocenjivalo koji je bend bolji. Nije se ocenjivala originalnost ili kreativnost, čak se to nekako i zapostavljalo, nego se cenilo koliko je ko u stanju da skine „Smoke on the Water“ ili „Jumpin’ Jack Flash“… i onda su svi bendovi svirali iste stvari i na osnovu toga i nekog njihovog soliranja se ocenjivao bend. Ja sam svirao u nekoliko takvih bendova i brzo mi je dosadilo – trebalo je da beskrajno samo držim ritam da bi neki gitarista mogao da solira. Onda sam našao ljude koji su bili spremni da naprave korak u nepoznato, da zajedno eksperimentišemo i probamo da nađemo drugačiji način sviranja. Kada smo 1978. snimili prvi album koji je izašao 1979. mi jednostavno nismo bili spremni za takav studijski način rada. Nas je državna, režimska firma prihvatila i dali su nam da snimamo. Samim tim oni su nam dali producenta i snimatelja koji su prethodno snimali narodnjake. Sad kad slušam taj album iznenađuje me da to uopšte liči na nas, jer je nama to izgledalo kao potpuni promašaj kada smo izašli sa tog snimanja. Naša prava snaga je bila u koncertnom ritualu, mi smo imali taj neki psihodelični ritual na svirkama iako toga možda nismo ni bili svesni, to je neka vrsta ekstaze i po tome smo se razlikovali od drugih.

  • Dosta dugo si živeo u Americi, u Njujorku – kako je to uticalo na tebe kao muzičara?

Amerikanci drugačije sviraju. Oni su, pogotovo bubnjari, pod uticajem crnaca, orijentisani su više prema groove-u, prema ritmu koji pokreće. Evropljani su više orijentisani na slušanje, kako to zvuči. I u starim Perlama, pre 35 godina, zamišljali smo publiku koja sedi i sa zatvorenim očima sluša muziku, kao u nekom meditativnom stanju svesti. U Americi je muzika onoliko dobra koliko se može uz nju plesati, muzika koja ne pomera dupe nije ni dobra muzika. Taj američki fazon jeste uticao na mene, ne sviram bas mnogo drugačije ali ipak postoji razlika. Malo mi je amerikaniziran bas u tom smislu da nije toliko bitno šta ja odsviram, koji su tonovi i koliko je to virtuozno, negde odsviram prostu oktavu, ali je bitno kako se to odsvira, treba odsvirati tako da je nemoguće sedeti uz to. Sada na svirkama vidimo sve više i više ljudi koji ekstatično đuskaju uz našu muziku.

  • Baviš se jogom i meditacijom – kako se to uklapa uz rokenrol način života?

U knjizi „Zen i umetnost popravljanja motocikla“ postoji jedna rečenica koja daje odgovor na ovo pitanje, jer u to vreme sam svirao bas u rok bendovima a ložio sam se na budizam i meditaciju i bilo je pitanje kako da to spojim. Ta rečenica glasi: Buda koji živi u integralnim kolima kompjutera i Buda meditira na lotosovom cvetu je jedan te isti Buda. Buda je svuda. Ne može se reći da on postoji u meditaciji a ne postoji u rokenrolu, u bas gitari ili bilo gde drugde. Mislim da je to i osnova Heseove Igre staklenih perli, to povezivanje svih elemenata koji su naizgled različiti i pronalaženje unutrašnjeg, suštinskog najmanjeg zajedničkog sadržatelja koji povezuje sve stvari. I što više stvari povežemo, dolazimo do čvršćeg dokaza da je Univerzum jedinstven i da je sve u njemu povezano i nerazdvojivo.

  • Svirali ste u već u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Zagrebu – kakve su reakcije starih fanova na vaš comeback i ima li i mlađe publike na koncertima?

To sve zavisi od mesta. Različita mesta privlače različite ljude. Ovde u Beogradu smo svirali u Žici i u Podmornici i tu je uglavnom bila mlađa publika, na moje veliko prijatno iznenađenje video sam mnogo mladih ljudi koji poznaju našu muziku, naše pesme. To mi je čudno jer ja kao klinac sam retko šta slušao od starije muzike, uglavnom su to bile stvari iz naše generacije. Oni su verovatno slušajući ploče svojih roditelja čuli nas i došli na našu svirku. U Novom Sadu su u publici uglavnom bili ljudi koji nas pamte još iz 78. godine kada smo poslednji put svirali tamo kao predgrupa Buldožerima, to je bio koncert koji se i dan-danas prepričava. Ja sam sad bio malo u frci kako će to da ispadne, da li će ljudi očekivati da ponovimo sve ono od pre 30 godina, jer pored tog starog ima i dosta novog materijala i novog zvuka. Ali njima se to toliko dopalo da nam nisu dali da idemo i rekli su da obavezno ponovo moramo da dođemo u Novi Sad.

  • Kakvi su vam dalji planovi, imate li novi materijal, album u planu, koncerti?

Imamo novog materijala, a kako će to ići još uvek ne znam. Sedamdesetih godina su turneje bile toliko skupe da bendovi nisu zarađivali od njih, već su one služile kao promocija za ploču, od koje se zarađivalo. A sada je obrnuta situacija, retki su izvođači koji prodaju dovoljno albuma da bi na tome zaradili, ljudi uglavnom skidaju muziku sa interneta, pogotovo kod nas. Sada je važno da se s vremena na vreme pojavi bar nekoliko novih pesama jednog benda sa video rešenjima, da bi održavali interesovanje publike jer to u stvari služi kao promocija. Mi smo otvoreni i ka svirkama i ka snimanju, Televizija Vojvodine je zainteresovana da nam omogući snimanje jedne emisije o Perlama, audio i video zapis bi se snimao u Studiju M, napravili bismo i razgovor sa članovima benda. Još ću vam samo reći da smo već rezervisali prostor i termin, ne bih da otkrivam gde, i da ćemo svirati koncert za „kraj sveta“ 21. decembra 2012.

Najbolja psihodelična ploča u Jugoslaviji

Prvi album Perli ostaje zauvek zabeležen kao najbolja psihodelična ploča ikada objavljena u celoj bivšoj Jugoslaviji. Dokaz za to je da se RTB izdanje u inostranstvu već dobrih 20 i više godina prodaje po jako visokoj ceni, te da je album bar tri puta bio piratski objavljen na Zapadu (dva puta na CD-u, jednom na vinilu). Pomama za pločama Igre staklenih perli je dovela do objavljivanja čak tri njihova vinilna albuma za nemački Kalemegdan disk – sva tri sa do tada neobjavljivanim snimcima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.