Reče slično jednom nezgodnom prilikom Nikola Pašić. I pre i posle nedavnih izbora u Srbiji može se isto ovo reći. Srećom, živimo u drugom vremenu gde to loše neće biti rat ni progon, već prvenstveno tanak novčanik, a posledično tome i stalna napetost u društvu. Tadić ili Nikolić, DS ili SNS, ili pak neko treći od ponuđenih, odgovor je gotovo isti. Tavorićemo u problemima i situaciji koju imamo sad, sa povremenim manjim oscilacijama na bolje ili gore. Međutim, svrha ovog teksta nije da se upre prstom u političku elitu i okrivi kao uzrok svih zala, već obrnuto da je prikaže i kao posledicu nas samih, naročito tzv. intelektualne elite.
Kriza u jednom društvu može da bude uzrokovana lošim upravljanjem i nesposobnim političarima ili, pak, objektivnim faktorima koje čak ni vešto političko vođstvo često nije u mogućnosti da kontroliše. Što se nas tiče, mirne duše možemo reći da je kriza posledica oba uzroka. Zato izbori i personalne promene neće doneti gotovo ništa novo. Ako je problem samo u političarama, odgovor na pitanje šta činiti je još i lak. Treba menjati vlast! Međutim, mnogo teže pitanje je kako upravljati u 2012. u vreme informacionih tehnologija, brzine, globalizacije, gotovo izjednačenog broja zaposlenih i penzionera, međunarodnog terorizma, manjka izvora energije, ekoloških pretnji…
Problemi su brojni, državni aparati su sve skuplji, budžeti manji, a veći zahtevi iz društva. Mnogi sadašnji sistemi pucaju po šavovima, demokratija se preispituje, 21. vek je stoleće novina i brzine. U budućnosti će od nekadašnje politike, ekonomije, države, upravljanja… ostati samo reči (imena). Gotovo sve ostalo će biti drugačije. Shvatiti danas promenu i živeti u skladu sa njom znači živeti u skladu sa 21. vekom. Potreban je novi pristup životu, obrazovanju, kulturnom i vrednosnom obrascu.
Međutim, aktuelna politička elita bila kvalitetna ili ne, obavlja svoj svakodnevni posao koristeći tradicionalne instrumente i postulate. Po prirodi stvari nije u mogućnosti da u dovoljnoj meri percipira i shvata sve ove promene. Potreban je spoljni agens koji će to da obavi i osveži političku elitu, a to je upravo intelektualna elita (profesori, naučnici, pisci, novinari…) i ona je ta koja treba da se bavi budućnošću i koja zapravo oblikuje ili izlučuje političku elitu. Ne vrši li tu funkciju i funkciju edukacije i stalnog unapređenja političke elite, već je proces obrnut, onda ni elita nije to što bi trebala bit, već je kvazielita. Nije dovoljno samo formalno obrazovanje i znanje, već i kultura, vizionarstvo, produhovljenost, emocionalna inteligencija…
Međutim, prošetamo li se po našim institutima, fakultetima, naučnim konferencijama gde možemo sresti dobar deo te elite, lako ćemo doći da zaključka da su upravo oni koji treba da svojom umnošću i vizionarstvom budu iznad dnevne politike zapravo najviše ogrezli u nju. Umesto da otvaraju nove horizonte, poslenici stručne i naučne reči vrlo često svoje okruženje posmatraju samo u jednoj dimenziji: mi (dobri) – oni (loši). Međusobno se sapliću hvaleći jednu političku opciju i kudeći drugu uz čest izostanak racia. Na taj način, svesno ili ne, postaju zapravo konzervatori postojećeg stanja. Kako onda naterati da sadašnja politička elita prima nove informacije i usklađuje se sa novim dobom, ili, pak, da se formira nova elita ako nema odakle ni od koga da čuje šta je to novo? Ako je jedino što imaju da čuju upravo to da li su dobri ili su loši (u zavisnosti s kim komuniciraju)? Tu je i još jedna ovdašnja boljka – zaglibljenost u istoriju i prošlost i potpuno odsustvo smisla za bavljenje sadašnjošću i budućnošću.
A dobar primer skučenosti naše intelektualne elite upravo su kvalifikacije – „programirani“ i „zatrovani“. Na primer, bavi li se neko stručno međunarodnim odnosima ili organizacijama i proučava, recimo, NATO pakt ili Evropsku uniju, ili pak objavi knjigu na čijoj će korici biti neki od ovih simbola, jedan deo Srbije („druge ili prve“, zavisi s koje strane se gleda) po automatizmu će ga označiti kao „zatrovanog“, izjednačavajući izučavanje nečega sa pozitivnim promovisanjem istog. Nije važno što su to moćni akteri u politici i što se u svim ozbiljnim društvima proučavaju niti što neko naučnim metodom pokušava da dođe barem do uslovno tačnih iskaza. Taj koji o njima piše je njihov, sigurno ga i finansiraju… Izučava li neko, pak, evroazijski pokret, konzervativne ideologije, religiju… takođe rizikuje da ga deo Srbije (opet „prve ili druge“) etiketira kao zatrovanog nacionalizmom, fingiranom istorijom, klerikalizmom…
Reći za nekoga da je „isprogramiran“, „zatrovan“ ili „formatiran“, znači okarakterisati ga kao čoveka koji ne razmišlja svojom glavom, koji nije imao dostup različitim izvorima informacija i na osnovu svog iskustva i promišljanja je izveo određene zaključke. Jednostavnije, to znači okarakterisati ga kao idiota koga je neko drugi formirao po svom nahođenju. Kao da je čovek plastelin ili testo?!
Rezultat je svima vidljiv. Ista politička elita, isti maniri i isti problemi. I dok se i mnoge druge zemlje u Evropi suočavaju sa konkretnim problemima, sa manje ili više uspeha, Srbija se razvlači između „programiranih i zatrovanih“. Ili da malo modifikujemo Njutna: dve sile sa sličnim intenzitetom deluju na Srbiju u suprotnim pravcima, pomerajući je malo levo malo desno, umesto da su u istom pravcu i guraju je pravo, u budućnost. Zato nam skoro bolje biti neće…
Autor je član Centra za studije dobrog upravljanja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
