Nedobrovoljna samoizolacija

Petak, 11. maj

Nazivam agenciju naše Železnice i saznajem da je nekadašnji direktni voz za Beč prekršten u Beč specijal, što u prevodu znači da se mora presedati u Budimpešti. Do nedavno sam u vagonu za Beč putovao do Pešte. Sa sajta Železnica Srbije nestao je i poslednji kušet vagon do Venecije.

Izgleda da sam i bukvalno uhvatio poslednji voz kada sam u njemu septembra 2010. dremuckao do Venecije i nazad. Ovo me baca u letargiju i priziva sećanja na putovanja iz mladosti kada sam „krstario“ železnicom. I sada, kada god neko pomene put, ja čujem kloparanje točkova vagona.

Ni mojoj životnoj sapatnici ne ide bolje nego meni. U hotelu na koji smo bacilli oko na internetu više nema mesta, satima traži nešto blizu centra, a da u isto vreme zadovolji naše skromne finansijske mogućosti. Pravi Srbi – da je dobro a jeftino.

Suma summarum: mi bi da se primaknemo a Evropa se odmiče.

Subota, 12. maj

Poranili smo, danas je poseban dan. Mojoj ćerki, koja već 15 godina živi u Kelnu je rodjendan a onda: idemo na pijacu! Snabdevanje zelenilom je samo deo rituala koji se odvija svake sedmice. Kod Vlade Vozara, koji prodaje genetski netretirano povrće, redovno se sastajem sa Slobodanom Tišmom, drugom iz detinjstva, umetničkim saborcem iz ranih sedamdesetih i dobitnikom ovogodišnje NIN-ove nagrade za književnost. Moja Zoe se rastrčala i kupuje, a Slobica i ja parkirasmo penzionerska kolica za nabavku uz Vladinu tezgu i dadosmo se u razgovor. Priča mi o svom nastupu sa Draganom Velikićem u Biblioteci Beograda, obaveštava me da je i Vlada Kopicl, takođe nekadašnji subverzivac, dobio nagradu Desanka Maksimović a da se Božidar Mandić iz Porodice bistrih potoka ovih dana odlično predstavio javnosti.

Nedelja, 13. maj

Kišno i sumorno jutro. Raduje me jedino finale engleskog Premijeršipa. Mančester siti igra protiv QPR a Mančester junajted protiv Sanderlenda. Englezi pružaju najbolji umetnički dojam TV prenosa. Možda se u u španskoj Primeri ili italijanskom Kalču igra kvalitetniji fudbal, ali engleski je najbolje zapakovan i najuzbudljiviji TV proizvod. Prvo poluvreme je prošlo očekivano. Oba mančesterska kluba vode sa 1 : 0. A u drugom drama.

Bilo je tu svega. Rendžeri izjednačuju na 1 : 1, sudija daje crveni karton Bartonu, Rendžeri sa deset igrača postižu gol. ŠOK! Ističe devedeseti minut, čini se da je Junajted šampion. Ali to samo tako izgleda jer u zaustavnom vremenu Siti postiže dva gola i pobeđuje sa 3 : 2. Slavlje na Etihad stadionu upotpunjuje muzika Bitlsa, grupe Kvin i Oezis. Gde je to od onoga što se čuje sa naših stadiona.

Ponedeljak, 14. maj

U delirijumu fudbalske groznice zaboravih da mi se juče javio Saša Rakezić, eminentni strip autor, koga sam zamolio da me informiše ko je Alexander Nikolić, akcioni umetnik, koji će na bečkom festivalu 2. juna izvesti delo koje ima vrlo sličan naslov kao Žilnikova i moja Gastarbajter opera iz 1977. g. Rakezić ga zna odranije i smatra da je umetnik Alexander OK.

Zamišljam filmsku scenu koja je vidjena u bar desetak filmova gde pogranični službenik pita za svrhu putovanja. Posao ili zadovoljstvo? Oboje, odgovaram kao iz topa i već nas vidim kako se šetkamo kroz različite ambijente od baroka do secesije udišući miris jutarnjeg peciva.

Utorak, 15. maj

U Beču je svoje poslednje godine života proveo Bogdan Bogdanović, moj profesor i mentor sa Arhitektonskog fakulteta, čovek koji se odmah posle 8. sednice suprotstavio Slobodanu Miloševiću. Vrlo često se setim razgovora iz vremena dok sam kod njega radio diplomski u kome sam od parkinga do centra kompleksa ostavio pešačku stazu od dva i po kilometra. Pitao sam profesora nije li to malo mnogo za pešačenje. Odgovorio mi je anegdotom: Znate li vi, mladi kolega, kako je radio Imanuel Kant? Pisao je u potkrovlju, a maramicu je držao u podumu. Kako je u Keninsburgu jako hladno, stalno je imao kijavicu. Tako je sebe primoravao da se spušta i pentra stepenicama više puta na dan. E, pa ako može Kant, mogu da pešače i posetioci Fruške gore gde je trebalo da se „gradi“ moj diplomski kompleks.

Česti posetilac Beča bio je i moj otac. Još uvek mi zvone u ušima njegove reči: Budi srećan što živiš u doba liberalizma i iskoristi to što bolje, jer u istoriji se sve odvija po ciklusima, neminovno će se povratiti konzervativizam.

Od Elvisa do nesrećne Ejmi Vajnhaus, od Andrle, novosadskog Bečlije preko Voje Despotova do Vujice Rešin Tucića defiluje svojevrsna Enciklopedija mrtvih Danila Kiša. Možda svoju samoizolaciju olako nazivam dobrovoljnom. Pre će biti da mi je ponestalo sagovornika, a prijatelje mogu da prebrojim prstima jedne ruke.

Sreda, 16. maj

Vraćam se preslušavanju starih snimaka iz pozorišnih predstava, ne bih li dovršio započeti posao. Radim na drugom delu trilogije, omnibusu iz tri predstave: Gastarbajter opera, Život provincijskih plejboja i Pepo iliti pobuna anđela.

Za prve dve imam snimke, koje treba osvežiti, ali najveći posao me čeka za treći deo koji je sačuvan samo u notama i puno košta.

Četvrtak, 17. maj

Pred buđenje sanjao sam snimanje nekog filma. Bio je tu reditelj Karpo Aćimović Godina i moj Bata. Karpo komanduje: Ton ide! Kamera ide! Udara se klapa i iz druge sobe se čuje numera koju sam napisao 1980. za Karpov prvi igrani film Splav meduze. LOVE IS SO SWEET IN VIENNA. U drugoj sobi zatičem Batu kako mi se zaverenički osmehuje kao da bi da kaže: Ovo nisi očekivao.

Znam zašto sam to sanjao. Sinoć je počeo Kanski festival a nas trojica smo 1990. bili sa Karpovim filmom Veštački raj deo poslednje ekipe koja je pod jugoslovenskom zastavom učestvovala u zvaničnoj konkurenciji festivala na Kroazeti.

Pevušim kako je slatka ljubav u Beču. Znači, putovaće se i biće slatko kao bečka saher torta.

Autor je muzičar iz Novog Sada