Romani su neobično dugačkih naslova – Ima stvari koje se nikada ne smeju učiniti i Da čuvamo slavu i čast velikih predaka. Osnovna teorija krimi proze smatra da je najvažnija katarza koju čitaocu donosi zadovoljenje pravde tokom otkrivanja zločinca, a u duhu pomenutih naslova, uloga detektiva poverena je otmenoj i oštroumnoj Beograđanki iz dobre prestoničke kuće. U razgovoru za Danas, pak, autorka koja je stvorila ovaj pomalo „mir-jamovski“ detektivski lik, odbacuje tvrdnju da idealizuje predratni Beograd i objašnjava je pseudonim uzela iz praktičnih razloga.

* Da li je u Srbiji u 21. veku potrebno da žena piše romane pod pseudonimom, da li je to reklamni trik, ili možda neka vrsta omaža vremenu o kome pišete, početku 20. veka?

– U vreme kada sam napisala prvu knjigu, moje prilike su bile takve da je objavljivanje pod pseudonimom bilo najbolje rešenje. Bila sam zaposlena u sudu, pa sam smatrala da ne bi bilo umesno da se ističem u javnosti kao pisac. Od tada su se okolnosti promenile, izašla sam iz pravosuđa i sve svoje snage usmerila na pisanje. Potreba za izmišljenim imenom je prestala, ali je pseudonim ostao. Sada sam pisac koji svoje knjige piše pod pseudonimom, ali svoje lično ime ne skriva.

* Zašto toliko idealizujete građansko društvo i predratni Beograd u vašim romanima, koji se predstavljaju širokoj publici kao dela kroz koja „veje“ miris jorgovana i sitnih kolača u atmosferi otmenih salona?

– U starom, građanskom Beogradu negovala se lepota: lepota u izražavanju, ophođenju, odevanju, i zbog toga mi je Beograd starog vremena naročito privlačan. Sasvim je jasno da je i onda bilo ružnih pojava, muka i nevolja, ali ne mogu da se saglasim sa Vašim stavom da idealizujem stari Beograd. Verujem da je moja slika ondašnjeg Beograda, u stvari, sasvim realna, a drugo je to što sam odlučila da pišem o lepoj strani onog vremena. Smatram da opisujući način življenja, običaje i pravila ponašanja u građanskom Beogradu, ni u jednom trenutku nisam preterala.

* Šta vas je priklonilo tom žanru spajanja kriminalističkog i istorijskog romana i da li je to za vas samo način da lako pridobijete čitaoce? Koliko to što ste pravnik otežava ili olakšava konstrukciju detektivske proze?

– Pišem o poznatim događajima iz srpske istorije sa namerom da pomognem da neke istine ostanu u kolektivnoj svesti naroda. Pišući Priču o Lenki, serijal koji zasad ima dve knjige, spojila sam neka od mojih interesovanja. Diplomirala sam na Pravnom fakultetu, a tokom studija izabrala sam smer na kome su predmeti bili kriminologija, kriminalistika, sudska medicina i pravna psihologija. U isto vreme, opet podstaknuto na fakultetu ozbiljnim proučavanjem opšte i nacionalne istorije, probudilo se, dotad uspavano, mada prisutno, zanimanje za istoriju. Istorijski roman sa trilerskim zapletom bio je sasvim logičan ishod. Namera mi je da ispredajući priču o devojci iz ugledne beogradske porodice, ispričam priču o događajima iz naše istorije koji su, po mom mišljenju, odredili put kojim je Srbija pošla. Da bi se objasnila pojava iz sadašnjeg vremena, neophodno je istražiti njen koren koji je uvek u bližem ili daljem prošlom vremenu. Kada bih pisala o sadašnjici, pisala bih o posledicama, a ne o uzroku. Upravo zato mi sadašnje vreme nije naročito podsticajno, osim u sagledavanju pojava današnjice koje će uzrokovati neke pojave u budućnosti.

* Kritičari u recenzijama vašeg dela ističu da za njih važi savet umetnice Zore Petrović – „što smo više svoji to smo više evropski“?

– Da bi se napisao izuzetno dobar roman ili stvorilo veliko umetničko delo, neophodno je da ličnost stvaraoca dostigne određeni stupanj zrelosti. Sa zrelošću ličnosti dolazi potreba i smelost čoveka da ne bude kopija drugih i da se izrazi kao jedinstveno, neponovljivo biće. Ništa od toga se ne dobija rođenjem, dug je put razvoja samosvojne, nezavisne ličnost. Obrazovanje i pravi saveti predstavljaju važnu pomoć na tom putu. Srpska kultura je dovoljno bogata i bez bojazni da ćemo se posramiti možemo sasvim slobodno da je pokažemo drugima, a evropski narodi će mnogo više ceniti umetničko delo srpskog stvaraoca nastalo kao jedinstveni plod srpske kulture, nego nekakvu bezvrednu kopiju koja o kulturi našeg naroda ništa ne govori.

* Imate li uzor u etabliranim autorima na književnoj sceni?

– Volim kada me knjiga ščepa i ne pušta do poslednje stranice, a onda danima tera na razmišljanje. Velika je radost kada se naiđe na takvo ostvarenje. Ima nekoliko srpskih pisaca čija dela volim i željno iščekujem. Nevolja je sa knjigama mladih pisaca: usled velike produkcije oni teško dolaze do izražaja. Bilo bi dobro kada bi veći prostor u medijima zauzimali dobri prikazi knjiga. Kulture bi u medijima uopšte trebalo da bude više jer se to pokazalo kao istinska potreba ljudi, naročito u ovom teškom vremenu. Osim toga, činjenica je da ljudi u mukotrpnim vremenima zaboravljaju na sebe i svoje korene, pa ja vidim kao svoj zadatak da, koliko je u mojoj moći, održim neke istine u svesti naroda.