Nema ničega između tebe i Boga

… mišljenje je u ono vreme bilo bolna neprijatnost, čak mučna defektnost, a svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, uvek je nastojao da ih zaštiti od neprijatnosti i defekonosti.
(R. KAPUŠĆINJSKI, CAR)
Plenio je srdačnošću, punom diskretnog poštovanja prema svakome, skromnošću i neobičnom veštinom da smesta uspostavi kontakt s ljudima. To je proizilazilo iz njegove spontanosti, neobične dobrote i mudrosti. Tridesetak godina pasionirano se bavio zemljama Trećega sveta, dalekog i nepoznatog. Govorio je da ga radoznalost stalno tera u svet i da ne postoji mesto za koje bi hteo da kaže: „Tu ću ostati“. Putovao je s jednog kontinenta na drugi, iz jedne zemlje u drugu, najviše u Afriku. „Volim pustinju. Ona ima nešto metafizičko, transcedentno. U pustinji je čitav kosmos redukovan na nekoliko elemenata. To je potpuna redukcija kosmosa: pesak, zvezde u noći, tišina, vrelina dana“. … „Nema ničega između tebe i Boga, tebe i vasione.“ U pustinju je odlazio s domorocima, čiji jezik nije razumeo, ali čiji je način života prihvatao. Smatrao je da je poistovećivanje s njima jedini uslov za njegov rad, da s njima treba da „jede i gladuje, da bude deo sveta koji opisuje“, da potpuno uroni u njega. Drugi svetovi su tada nestajali. Nije nikome pisao, niti telefonirao.
Smatrao je da se iz hotelske sobe ne može napisati dobra reportaža o ljudima koji se bore, da treba biti među njima. O ratovima i pobunama pisao je na osnovu ličnih iskustava. Često je i sam bio jedan od aktera opisivanih događaja, jedan od onih koji se bore, strahuju i pate i ponekad jedva uspevaju da izvuku glavu. U svetu je bio jedini reporter koji je na taj način izveštavao. Čuveni antropolog, Bronjislav Malinovski, početkom Prvog svetskog rata, na sličan način proučavao je život stanovnika u Zapadnoj Africi. Razapinjao je šator usred domorodačkih sela dok su trajale pobune, revolucije, rasne borbe. Poput Malinovskog, i Kapušćinjski je smatrao da treba biti sam među stranim ljudima, jer se samo tako oni mogu upoznati i jedino je tako moguće pisati pravu dobru literarnu reportažu. I zato, dopisnik ne može da bude „onaj ko se boji muhe ce-ce, crne kobre, slona, ljudoždera, da pije vodu iz reka i potoka, da jede tortu od pečenih mrava, da drhti na pomisao o amebi i veneričnim bolestima“… „ne može da spava u afričkoj kolibi od blata i ko prezire ljude o kojima piše“. Tako piše u knjizi reportaža Fudbalski rat, u kojima je bezbroj situacija kad jedva izvuče glavu.
Kapušćinjskog sam upoznala daleke 1985. godine. U sećanju se javljaju razni fragmenti slika, razgovora, pisama… Prvi intervju u Varšavi i pitanje (koje neću objaviti) – Da li je zaista bilo sve tako strašno kao što pišete? – – Bilo je još mnogo gore; – Kako ste mogli da se posle velikih rizika i teških malarija koje ste dobijali u Africi, vraćate ponovo u nju? – Ne znam, ali nešto me je vuklo kao vuka u šumu; dve godine kasnije, posle dugog razgovora: – Kako uspevate da pomirite putovanja, pisanja, pomoć drugima, stalne kontakte s raznim ljudima s privatnim životom? – Uopšte ne uspevam; iste godine prevela sam knjigu Šahinšah, o obaranju vlade Mohameda Reze Pahlavija i Islamskoj revoluciji kojom je rukovodio ajatolah Homeini. Brzo je nestala s knjižarskih polica. Niko nije rekao zašto; prevedenu knjigu Car, o tome šta se događalo na dvoru Haila Selasija poslednjih meseci pre njegovog pada, nesumnjivo najbolju knjigu Kapušćinjskog (objavljenu na trideset jezika), naši izdavači su nekoliko godina odbijali da objave. Nisu verovali da bi „čak i nesposobna i jalova vlada, samo kad bi sačuvala spartanski način života, mogla da postoji godinama, okružena poštovanjem ljudi. Jer, u stvari, odnos naroda prema dvoru po pravilu je pošten i snishodljiv“(Car); bio je dobar poznavalac naše književnosti: – Ona je za mene inspirativna i na neki način mi bliska. To je veoma emotivna, veoma romantična književnost, zasnovana na velikoj senzibilnosti. Neverovatno je bogata i vitalna. U njoj je takođe mnogo baroka. Ima neku čudesnu snagu. Divna književnost! – rekao mi je jednom.
I pored narušenog zdravlja, Kapušćinjski je putovao, držao predavanja na američkim i evropskim univerzitetima do poslednjeg dana. Njegovo delo u svetu je smatrano jedinstvenim i originalnim. Ne držeći se književnih konvencija, tražio je uvek nov način izražavanja. Zato se ono ne može svrstati ni u jedan od poznatih žanrova. Amerikanci ga nazivaju new journalism, poljski kritičari „esejizacija reportaže“, „reporterski roman“.