Nada je da nasilja neće biti. Znate, Kosovo je jedini deo naše države gde se više Srba rađa nego što umire i stojim skrušeno pred tom istinom – kaže Aleksandar Vulin, direktor vladine Kancelarije za KiM i predsednik Pokreta socijalista, koji nam je predočio svoje stavove o popularnoj kulturi i religiji, te objasnio kako su ga pojedine ličnosti (iz fikcije i stvarnosti) motivisale da počne da se bavi politikom. Naš sagovornik smatra da su „Srbi apsolutno levičarski narod, ali da je levica u smislu političke prakse mnogo manje zastupljena, zbog svoje nedoslednosti, zbog odnosa prema životu, zbog toga što je napuštala svoje ideje“.

Izjavili ste da bi „rokenrol trebalo da bude prepoznavanje života, a naši rokeri nikako da se pobune“ i poznata je vaša ljubav prema Bobu Dilanu i Azri, čiji stihovi su vam, kažete, usmerili život. Na koji način su vam usmerili život, ako se zna da ste do 1998. bili u Julu, simbolu Miloševićevog režima, i da ste bili na strani vlasti tokom studentske pobune 1996-97?

– Mislim da to nije bila studentska pobuna, već sukob dve velike političke opcije tog vremena. Da je to bila studentska pobuna, imala bi veze sa studentima kao takvim. Sećam se da je tih godina glavna parola bila je „hoćemo da se školujemo kao naši vršnjaci u Evropi“ i to vam govori da budete pažljivi sa onim što želite jer će vam se ostvariti. Sada se sve plaća, nema više studentskih domova, nema menze, nema studiranja iz budžeta, a nosioci sukoba iz tog vremena su postali nosioci vlasti i posle toga složno vladali ovom zemljom desetak godina. Što se tiče Jula kao simbola Miloševićevog režima, svaka partija je simbol nekog režima, a SPS, koja je veći simbol Miloševićevog režima, bila je u koaliciji sa DS pune četiri godine bez ikakvog podsećanja, bez ikakvog problema. Kada je reč o rokerima, trebalo je da se pobune protiv sankcija, protiv NATO pakta čije bombe su nam padale na glavu, a za koje mi nismo bili krivi, protiv nasilja koje se dešavalo ovoj zemlji i njenom narodu. Nikada nisam razumeo da je iz te, kako vi nazivate „pobune“, proizišla privatizacija, o kojoj se sada govori kao pljačkaškoj. Bunio sam se protiv privatizacije i ona je bila odložena za bar deset godina. Da takvo shvatanje sveta nije postojalo, mi bismo imali žrtve tranzicije još 1991. Dakle, odnos prema svojini i prema nasilju su me motivisali da se upustim u političku borbu. Nije bilo moguće da početkom 1990-ih, kada se svet koji sam poznavao lomio, stojim sa strane i kažem „baš me briga“.

Otkako je Pokret socijalista postao deo koalicije oko SNS, na internet forumima se često pojavljuju komentari kako ste „izdali partizanske ideale i pridružili se četnicima“. Kako komentarišete te navode?

– Pokret socijalista svojom delatnošću pokazuje da je dostojan nastavljač tekovina antifašističke borbe, što je načelo sadržano u našem programu. Poštujemo partizansku borbu, ali nećemo zbog toga pokretati građanski rat. Mislim da je pogrešno insistirati na bilo kakvim ideološkim podelama iz Drugog svetskog rata sedam decenija od njegovog završetka i za mene je važniji odnos prema globalizmu i NATO paktu od toga. Naravno, u srcu mi je partizanski pokret, ta najlepša mladost koja je hodala kuglom zemaljskom.

Če Gevaru smatrate fascinantnom ličnošću i bunite se protiv komercijalizacije njegovog lika. Kako biste odgovorili na kritike onih koji kažu da ste „lažni levičar koji u udobnosti svoje vile na Dedinju“ proklamuje njegove ideje?

– Nemam vilu na Dedinju i nikada je neću imati. Ne osećam želju za tako nečim, niti postoji mogućnost da onim čime se bavim zaradim za vilu. Što se Če Gevare tiče, on je veći od života. Možemo kritikovati detalje iz njegove biografije, ali važna je poruka koja je do nas stigla, poruka da budemo realni i tražimo nemoguće. Najbolji način da ubijete takvu poruku jeste da Čeov lik stavite na energetsko piće. Ako prihvatite Če Gevaru, morate da prihvatite ideje koje je sprovodio, on ne ide bez prihvatanja socijalizma, bez petokrake. Če bez petokrake je samo lekar iz Argentine.

Vaš prvi roman „Opadanje“ pisan je biblijskim kodom, a verski motivi prisutni su i u vašem romanu „Lepota“. Stiče se utisak da se takvo interesovanje ne uklapa u marksističku ideologiju koju zastupate?

– Svi smo mi na ovim prostorima deo judeohrišćanske kulture i ne možemo da izbacimo to kolektivno sećanje. Filozofija religije me je uvek privlačila, mnogo mi je govorila i o drugima i o samom sebi. Dakle, religija je neodvojiv deo nečije ličnosti, bez obzira na to da li ste pripadnik određene konfesije ili ne. To je kao odnos levice i nacionalnog. Suština levice je da ljudsko biće bude srećno, a da bi bilo srećno ono mora da zadovolji sve aspekte svog postojanja. Ljudsko biće je i socijalno, erotsko, religijsko, duhovno i nacionalno biće, i morate dozvoliti čoveku da ispolji svaki segment svog bića da bi bio srećan, a šta je levica ako ne sreća čoveka.

U svet književnosti zakoračili ste satiričnim delom „Polit art: Politika i kako je prepoznati, napisanim u formi rečnika i objavljenim pre tačno deceniju. Da li biste iste političke pojmove danas definisali na drukčiji način?

– Ništa se nije promenilo jer se politika kao oblast ljudskog delovanja ne menja već hiljadama godina. Marks je tako veliki zato što je tumačio ekonomiju kroz prizmu ljudskih mana i vrlina, njihovih potreba i želja. Ljudska pohlepa se nije promenila, niti sklonost ka kameleonstvu, i „Polit art“ bih samo dopunio nekim posttranzicionim izrazima, kao što su „žrtve tranzicije“ i „društvena elita“, koje bi trebalo pojasniti. Samo se menjaju imena, ali suštinski sve je ostalo isto.

Ljubav prema stvaralaštvu Markesa vidljiva je i u vašim romanima. Koja ličnost u delima kolumbijskog nobelovca vam je najbliža, po idejama i praksi?

– To je pukovnik Aurelijano Buendija iz „Sto godina samoće“, zbog toga što je pokrenuo 32 rata i sve ih izgubio, a onda otišao da pravi zlatne ribice. Uvek sam imao veliko poštovanje prema ljudima koji, da citiram Markesa, „postave dinamit ispod sopstvenog spomenika“, koji se beskompromisno bore za svoje ideale čak i kada se oni ne ostvare.

Kažete da vas je uvek privlačio „treći svet“. Ima li nešto na Zapadu što vam se dopada, ako izuzmemo umetnost?

– Ima Zapad šarma jer su njegove dobre tekovine postale opšte civilizacijske vrednosti. Recimo, nema filozofije slobode bez Francuske buržoaske revolucije. A ono zbog čega kritikujem Zapad jeste filozofija da je profit preči od čoveka. Takođe, kritikujem sklonost Zapada ka slepom nasilju, sklonost da vrlo lako pređe preko sopstvenih vrednosti zarad postizanja nekog cilja. Istovremeno, neorganizovanost Istoka, na koji bih više voleo da ličim, ne ostavlja dobar utisak.

Diplomirali ste pravo. Jeste li imali želju da se umesto ukrštanja kopalja sa protivnicima u političkoj areni borite u nekoj sudnici?

– To je veoma blisko. Pravo vam otkriva kako mehanizam funkcioniše, ono se ne „buba“ napamet, već se uči s razumevanjem. U pravu se najbolje pokaže kakav je sistem zapravo. Ilustracije radi, tokom mandata prethodne vlade rečeno je da je poslat dopis sudovima da ne sude po radnim sporovima, a kada to vidite, shvatite da sudovi služe za ostvarivanje interesa bogatih, nikako onih koji žive od svoga rada. Pre nego što sam počeo da se bavim politikom verovao sam da ću biti advokat, sudija ili nešto slično, i mislio sam da je to nešto od čega može da se čestito i pristojno živi. Ali, da budem iskren, da sam znao čime ću se baviti upisao bih istoriju ili filozofiju, jer to su oblasti koje će me zanimati dok god trajem.

Korto Malteze i Alan Ford

Tvrdite da ne možete da zamislite život bez stripova Korto Malteze i Alan Ford. Zašto?

– Nema dečaka koji nije želeo da liči na Korto Maltezea i nema odraslog čoveka koji se ne seća tog dečaka koji je ličio na Korto Maltezea. Kako da ne volite čoveka koji je, kada je ustanovio da na dlanu nema liniju sudbine, uzeo očev brijač i napravio tu liniju! Prema mom mišljenju, glavna poruka Korto Maltezea jeste da svako stvara svoju sudbinu, da ništa nije predodređeno. A što se tiče Alana Forda, bolje kritike kapitalističkog društva nigde nisam video. Pogledajte grupu TNT, pogledajte sve te šarmantne likove, Super Hika, čoveka koji otima od siromašnih da bi dao bogatima, jel da da liče na svet u kojem živimo? Polovina ljudi koji su vladali ovom državom nisu ništa drugo do Super Hika. Inače, Alan Ford ima kultni status samo u Italiji i na prostorima bivše SFRJ, a to nije slučajno. Ponosan sam što sam recenzent tog stripa.