Ilija Vasić Danas je pazarni dan u Loznici. Mada, kad je zelena pijaca u pitanju, nema bitnije razlike u odnosu na druge dane. Tezge rade svakodnevno. I prostor sa obe strane pešačke staze pored reke Štire, od centra grada ka pijaci, preplavljen je raznom robom. Ima tu i polovnih stvari. Na raširenoj foliji izloženo je sve što se našlo po ćoškovima pomoćnih stambenih prostorija. Ima i robe koju je već nagrizla korozija. Nada postoji. Naći će se možda kupac i za nju. Vredi uzeti neki dinar više.
Odlazim kod prijatelja na kafu. Kad tamo – čovek zauzet izradom rodoslova. Kaže, mnogo smo se odrodili, a deca nam rastu. Da ne bude neke zbrke.
Već se oseća pretprazničko raspoloženje. Stižu i prve novogodišnje čestitke. Od Nove godine povećanje cena korišćenja parking prostora. Kako je krenulo, postoji mogućnost da ćemo u bliskoj budućnosti razmisliti pre nego što sednemo na klupu u parku. Možda će i to imati svoju cenu. Supruga i kćerka menjaju kanal na TV. Počinje Veliki brat. Razlog više da pređem u drugu prostoriju i do odlaska na spavanje još nešto pročitam u dnevnoj štampi.
Dežuram u jednom elektroservisu. Posla je pred praznike malo, pa zašto i ovako nešto ne prihvatiti. Treba obezbediti dovoljno novca za račune koji nikad ne kasne. Pa još ako neko, poput Javnog servisa Srbije, najavi, i to sa žaljenjem, tužbu sudu!?
Rano popodne prolazi mi u šetnji gradom. Pred Vukovim domom kulture deca u društvu Deda Mraza. Na samo nekoliko koraka od njih aktivisti DSS dele propagandni materijal. Dobro im dođe veća prisutnost građana na ulici. Očigledno, od najavljene novogodišnje izborno-propagandne ćutnje nema ništa.
Pri kraju sam otklanjanja posledica četvorodnevnog boravka molera u stanu. Prefarba me čovek od prve reči. Dobio je koliko je tražio. Izostalo je naše, u narodu ustaljeno, cenkanje. Što bi bi!
Umesto jutarnje kafe, čaj je na stolu. Original iz Engleske. Sestrić ga doneo direktno iz Londona. Gorak je, ali prija. Pa nije ta Evropa tako ni loša.
Na zelenoj pijaci malo veća potražnja. I cene beleže blagi rast. Jaja dostižu čak devet dinara. Osvežena fasada na pijačnim objektima. Nove „foto-tapete“. Juče su bile „Od nas zavisi“, a danas „Živela Srbija“. Sutra ćemo videti. Teku pripreme za najluđu noć. I trpeza mora biti nešto bogatija. Našao se sponzor. Plaćanje jednog računa odloženo je za naredni mesec. Počinjemo sa kuvanim vinom. Čujem, preko radija, da i DS toči piće prolaznicima na beogradskim ulicama. Kako je lepa koalicija Nove godine i izbora.
Ponoć je već blizu. Ne treba ni gledati na sat. To je lako zaključiti na osnovu zabranjenih petardi, a počinje i vatromet. I trubači udaraju do daske. Guču. Razmišljam o izlasku na ulicu. Ipak ostajem u krugu porodice. Biće prilika i za ulicu. Koliko znam, lokalna vlast nije ništa organizovala. Oni obeležavaju onu za četrnaest dana. Neće svetsku, hoće našu.
Čuje se odbrojavanje: deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan, nulaaaa…
…SREĆNA NOVA GODINA. Sa članovima porodice razmenjujem čestitke. Pogledima. Telefonske su rečitije. Posle torte i još malo vremena provedenog uz TV, odlazimo na spavanje.
Ustajem oko deset. U gradu malo prolaznika. U dežurnim prodavnicama retko koja mušterija. Trgovci nisu baš najraspoloženiji što i danas rade, a na moju opasku da će, verovatno, imati veću dnevnicu rekoše: Ti nas zajebavaš! Ostao sam bez komentara. A tek da sam ih pitao za trinaestu platu…
Koristim vreme za prelistavanje neke svoje lične arhive. Tu je i kompletna dokumentacija o sudskom sporu sa bivšom firmom oko neisplaćenih ličnih dohodaka. U nedoumici sam šta raditi sa tim. Spor sam posle dve i po godine, na osnovu presude Okružnog suda u Šapcu izgubio, nije usvojena žalba na treću presudu Opštinskog suda Loznica, ali ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se čoveku uskraćuje pravo na lične dohotke koje je on svojim radom ostvario. Dva puta je sud u Šapcu prihvatao moju žalbu i ukidao presudu Opštinskog suda u Loznici, ali je očigledno da je upornost lozničkog suda u donošenju istih presuda, bez novih materijalnih dokaza na kojima je šabački sud u prva dva slučaja insistirao, bio dovoljan znak pomenutom višem sudu da odbije moju treću žalbu i prihvati presudu suda u Loznici. Kao glavni razlog neprihvatanja moje žalbe šabački sud navodi novčanu naknadu, koja mi je kroz sprovođenje socijalnog programa isplaćena, i – kako kažu – „opšte je poznata stvar da ova jednokratna naknada tužiocu ne bi bila isplaćena da se prethodno nije odrekao isplate zarada i naknada“. Donošenje presude na osnovu „opšte poznate stvari“, a ne materijalnih dokaza zvuči čudno, ali… Da. Pisao sam i ministarstvima kao i Narodnoj kancelariji, međutim, njihovi odgovori nisu mi pomogli.
Lepše je uz praznični Danas i interesantne odgovore u forumu 100. Izdvojio bih rečenicu jednog od učesnika, iz obrazloženja za izbor ličnosti u svetu – Muhamed Junus, koja glasi: Nije sramota biti bogat, već je sramota ne boriti se protiv siromaštva.
Kiša je počela da pada još u toku noći. Dan ću provesti u kući u kojoj sam odrastao i gde su mi roditelji živeli. Objekat u kome se uvek može naći neki posao.
Naselje Šljunkara nalazi se na polovini puta Loznica – Banja Koviljača. Nastalo je početkom pedesetih godina prošlog veka, u vreme početka izgradnje fabrike „Viskoza“. Ljudi su, dolazeći trbuhom za kruhom, zbog tada još nerazvijenih saobraćajnih veza sa okolnim mestima, kupovali placeve i podizali kuće kako bi bili bliži fabrici u kojoj su radili. Naselje, za razliku od fabrike, opstaje. „Viskoza“ je nekada, sa preko jedanaest hiljada zaposlenih, bila uzdanica Podrinja a i šire, izvozila je 70 odsto proizvodnje van YU tržišta. Pitanje je da li je ova fabrika morala ovako da završi. Neznatan broj preostalih zaposlenih izgubili su i poslednju nadu za dolazak, po kolektiv, boljeg vremena. Činjenica da je poslednjih godina, od kako je „Viskoza“ zaustavila proizvodnju, u Loznici registrovano nekoliko firmi za distribuciju otpada, otkriva pravu istinu do kakvog je stanja loznički gigant došao.
Kiša ne prestaje ceo dan. Odluku da veče provedem uz TV i pogledam neki film morao sam da promenim. Umor i san bili su jači.
Za neke prvi radni dan posle novogodišnjih praznika, ali ima i onih koji su praznovanje produžili do Božića. Nebitno za nezaposlene. Njima je svaki dan neradni, ali sigurno – nije praznik. Dosta je i nas koji smo kao tehnološki višak dospeli među nezaposlene, ali nam je olakšavajuća okolnost popriličan broj godina radnog staža, za razliku od dece (?) tridesetogodišnjaka koja još uvek nemaju ni dana u radnom odnosu. Njihov problem treba rešavati. Ne sada pre dvadesetprvog rečima, već posle delom.
Biciklom, moje omiljeno prevozno sredstvo, odlazim na jedno stovarište da vidim cene građevinskog materijala koji mi je neophodan za manju rekonstrukciju u stanu. U gradu nailazim na poznanika koji ima registrovanu firmu. I pre nego što sam ga upitao za posao, počeo je priču o teškoćama poslovanja i sve težem opstajanju na tržištu. Ipak, nije isključio mogućnost da će od posla nešto i biti, ali po onoj narodnoj „Obećanje ludom radovanje“. Ni raniji razgovori sa drugima nisu mi ništa doneli. Bilo je i onih za koje sam jednostavno postao nepoznati poznanik. Nisu ni prihvatili razgovore na temu moga zaposlenja.
Prihvatam jedan manji posao. Rad je na crno. Biće dovoljno za ne baš takav hleb. Nešto bolji. Vodi se razgovor i o ozbiljnijem angažovanju. Sumnjam, ali svoju egzistenciju moram rešiti. Ne mogu više ovako: Nezaposlen sam i živim od tuđeg nerada. Žena mi je u penziji. U gradu nova promena fasadne dekoracije. Lepilo se i prethodne noći. Sa bilborda smeju nam se lica poznatih političara. Nije dobro rečeno. Može neko pogrešno protumačiti. Lepše je ovako: Na bilbordima nasmejana lica poznatih političara. Liderske poruke vrte se na svim TV kanalima. Neko mi reče da je pre neko veče Velja čak pevao sa Cecom. Šteta, nisam gledao. Promenio bih program.