Samo na prvi pogled taj uspeh Latinke Perovićdeluje neobično – jer njena knjiga sadrži pretežno većranije objavljene ili delimično skicirane eseje o Dobrici Ćosiću, kao „čoveku sinteze“ dominantne elite, na jednoj, a na drugoj strani portrete i analize stvaralaštva „neželjenih ličnosti elite“ – Marka Nikezića, Koče Popovića, Milovana Đilasa, Ivana Đurića, Novaka Pribićevića, Slobodana Inića, Ivana Stambolića, Olge PopovićObradović, Sime Ćirkovića, Zorana Đinđića, Bogdana Bogdanovića i Radomira Konstantinovića. No, kada su se ovi novi, obnovljeni i stari tekstovi (spakovani u voluminoznu knjigu od blizu 700 stranica) našli zajedno jedni pored drugih, tek tada se čitaocu otvorio pogled na punu liniju novijeg istorijskog horizonta Srbije. I odmah ga je za gušu uhvatilo pitanje zašto je „dominantna elita“ toliko fatalno uvek pobeđivala onu „neželjenu“. To nužno pokreće onu tužnu pesmu „da je moglo biti i drugačije“ – ali nije bilo drugačije.

Alternative je uvek bilo, to posle ove (da se izrazimo mihizovski) „autobiografije o drugima“ Latinke Perovićsada vidimo potpuno jasno, a ta alternativa je po pravilu uvek bila više demokratska i liberterska, a bogme je bila i liberalnija, od one „dominantne“ koja je, više silom nego milom, više političkom propagandom nego racionalnim razlozima, „više klanjem nego oranjem“, više u sopstvenom nego „u narodnom interesu“ – sprovodila „zavetnu praideju“ srpskog nacionalizma – ideju „nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja“. Za takvu ideju se nisu smele žaliti položene ljudske žrtve i materijalne katastrofe, za nju se morala trpeti svaka vrsta unutrašnje despotije i zatupljujuće „sabornosti“. Nacionalna ideja podrazumevala je, dakako, centralnu državnu pesnicu i alergiju na svaku autonomiju, od one individualne do one institucionalne ili teritorijalne.

Alternativa, koju je ovoga puta Latinka Perovićilustrovala preko 12 važnih ličnosti Srbije iz poslednjih pola veka, najčešće je bila u dosluhu sa „modernim vremenima“, uvek je bila proevropska, pa i prozapadna, najčešće je zagovarala racionalne interese, razumevanje drugih i slobodnije i efikasnije društvo, ponekad je dosezala i do društvenih ili etabliranih intelektualnih vrhova, da bi u nekom „kritičnom trenutku“ za „dominantnu elitu“ bila posečena, izolovana, bačena u prašinu na jedan stari „azijski način ponižavanja“ – a kolo su po pravilu nastavljali da vode oni koji su običnim ljudima nudili mogućnost da sopstvenu društvenu beznačajnost okite navodno veličanstvenim kvalitetima nacije.

U zasad neformalnim i neobjavljenim pogledima na poduhvat Latinke Peroviću stručnim i intelektualnim krugovima pojavilo se i nekoliko „primedaba“, ako se to tako može nazvati. Prva je da je knjiga nekako „asimetrična“, jer je na strani „dominantne elite“ samo Dobrica Ćosić, a neželjenih je, naravno, mnogo više. U tom pravcu se smatra da je Perovićeva moguće „precenila“ moćĆosića da utiče na vlast i narod u Srbiji duže od šest decenija javnog delovanja i pisanja. U „istom tonu“ se ističe da je Ćosićbio van struktura vlasti (pa i protiv vlasti) između 1968. i 1988. godine, a često i kasnije, posle kratkotrajnog predsednikovanja Saveznom Republikom Jugoslavijom 1992. godine. Spomenuta primedba u istom pravcu kao primer navodi da je uticaj filozofa Mihajla Markovića, a pogotovu ekonomiste Koste Mihajlovića (glavnih pisaca Memoranduma SANU) na opšte Ćosićeve poglede krajem 20. veka, nakon što su Aleksandar Rankovići Slobodan Penezićvećbili mrtvi – nedovoljno naglašen.

Međutim, onaj ko pročita blizu stotinjak stranica eseja o Ćosiću razumeće da je Latinka Perovićne samo temeljno „dekonstruisala“ njegovo „nacionalno učenje“, nego i dokumentovala uticaj velike grupe srpskih intelektualaca na njega, grupe koja je „oca nacije“ fascinirala nacionalnim strastima i „snabdevala“ argumentacijom o „nacionalnim nepravdama“ prema Srbima i Srbiji u jugoslovenskom državnom okviru. Da ne kažem da ga je ta grupa uporno „podučavala“ navodnim srpskim istorijskim interesima, a koje je on potom rasejavao svojim opširnim književnim delom kao navodno „mišljenje naroda“ o sebi i drugima, a još više kao projekat kojeg bi morala da se drži „državotvorna“ (a kakva bi drugačija mogla biti) politička superstruktura.

Glavna mana spomenute „primedbe“ jeste, ipak, u tome da je Dobrica Ćosićdoista imao veliku moću Srbiji tokom veoma dugo vremena, jer je on bio opšteprihvaćeni „ovlašćeni tumač“ ne samo onoga što navodno treba da misli srpski narod, nego i same „nacionalne ideje“ koja, opet navodno, bitno obeležava narodni identitet i njegova istorijska htenja. A ideje vladaju žešće i čvršće od svake vlasti, čak i Rankovićeve ili Penezićeve.

Svako od čitalaca serije portreta ličnosti iz „neželjene elite“ o kojima piše Latinka Perović(a sve ih je lično poznavala i gotovo sa svima prisno komunicirala ili čak sarađivala) može izneti sopstveni utisak koji mu je od tih tekstova najzanimljiviji ili možda najznačajniji za analizu „zanosa i prkosa“ „onih koji su mislili drugačije“ (kako bi rekla Roza Luksemburg). Po dubini ljudskog razumevanja neuspeha onih koji su u Srbiji delovali suprotno inerciji i moćnijima, možda se kao najuspeliji mogu izdvojiti portreti Marka Nikezića i Milovana Đilasa.

Po mišljenju pisca ovih redova veoma je zanimljiv i prikaz naučnog dela prerano preminule istoričarke Olge PopovićObradović(1954-2003), koja se bavila „korenima antimoderne političke kulture u Srbiji“. Zapravo, ključno njeno delo (i doktorska disertacija) „Parlamentarizam u Kraljevini Srbiji od 1903. do 1914. godine“ na svojevrstan način demistifikuje ovo navodno „zlatno doba srpske demokratije“ i dokazuje da je ono zapravo doba učvršćivanja radikalske koncepcije „na sve spremne narodne države“, u kojoj zapravo nema stvarnog pluralizma (vladaju ili stari ili samostalni radikali), gde je svaki liberalizam ravan nacionalnoj izdaji i gde je „iz državnog razloga“ društvo militarizovano radi ostvarivanja „zavetnih ciljeva“ silom oružja i ognjem „malog balkanskog imperijalizma“. Nije slučajno što je posthumna knjiga Olge PopovićObradović, objavljena 2008. godine, naslovljena „Kakva ili kolika država“. U tom naslovu ne samo da se krije glavno polje njenih istoriografskih istraživanja, nego bi se to pitanje moglo proglasiti i glavnim pitanjem koje je mučilo istoriografska istraživanja same Latinke Perović.

Kad je rečo onima koji su bili „neželjeni“, jer im je bilo bitno „kakvu Srbiju“ želimo, Latinka Perovićje uložila ogroman napor da doista „iščita“ nastojanja Ivana Đurića, Slobodana Inića i Zorana Đinđića -„briljantnih dečaka“ iz najnovije istorije Srbije koji su bukvalno sahranjeni još sasvim mladi, a čije je značajno delo potom, iz dana u dan, bezuspešno sahranjivano još temeljnije. Kao da je alternativu moguće sahraniti?

U tom naporu Latinka Perovićje pokazala sopstvenu istraživačku vitalnost i sposobnost da korespondira sa ključnim pitanjima naše konfuzne prošlosti i neizvesne sadašnjosti, koje nikako da se potpuno otmu teretu krvavih i opasnih istorijskih zabluda. Uspeh knjige Latinke Perović, međutim, oživljava nadu da se Srbija pod tim teretom neće potpuno urušiti.

Ovaj tekst je objavljen u nedeljniku Novi Magazin br. 227 od 3. septembra 2011. U dogovoru sa redakcijom Novog Magazina Danas prenosi tekst u celini.