Nije sve u novcu, ima nešto i u kraćem radnom vremenu

Kada su pre nekoliko godina strani investitori ozbiljno pokucali na vrata Srbije hiljade ljudi koji su posle kraha nekada dobrostojećih državnih preduzeća ostali bez posla pomislili su da je njihovim mukama došao kraj. Stranci su otvarali firme, ali su za dobre plate morali da se zasuču rukavi. Tu je došlo do prvih problema. Naviknuta na blagostanje u firmama u kojima je tokom osamdesetih imala godišnje odmore plus bolovanja, pauze za doručak, ručak i redovno ispijanje kafa, poštovana sva prava garantovana kolektivnim ugovorom, tople obroke, regrese, putne troškove i tek nešto malo posla, radna snaga u našoj zemlji nespremno je dočekala novi sistem rada. Početno oduševljenje inostranim firmama polako je preraslo u veliko nezadovoljstvo. Trenutno situacija je takva da je teško naći posao u privatnom sektoru koji zadovoljava većinu naših kriterijuma.
– Pre dve godine radio sam šest meseci u predstavništvu slovenačke firme Medis, sada Trion. Iako je dogovor bio da ću raditi ono što sam radio i pre, na održavanju računarske mreže, ispostavilo se da sam na kraju najmanje radio svoj posao. Prva dva meseca bio sam u magacinu, obavljao i kurirske poslove, ponekad se ostajalo i do ponoći, a prekovremeni sati nisu bili plaćeni – kaže Jovan Radin koji je u ovu firmu došao po preporuci iz državne firme Birostroj.
Sa željom da napreduje i nauči nešto novo odlučio je da pređe u stranu firmu, ali je zatekao ne toliko sjajnu atmosferu.
– Gotovo ni sa čim nisam bio zadovoljan, imao sam dobar kompjuter i štampač, solidne uslove za rad, ali to nije bilo dovoljno. Ostao sam šest meseci jer sam hteo da učim. Malo je bilo onih koji su želeli da pomognu jer svako gleda sebe – ističe Jovan koji je tada zarađivao 16.000 dinara, plus 100 evra mesečno. Taj poslednji devizni deo, pošto je dao otkaz, nikada nije dobio. Poslednje dve godine Jovan Radin radi „svoj posao“ u Studentskom centru Beograd i zadovoljan je.
– Jedini problem konkretno je to što ti plata ne zavisi od posla i toga koliko i kako radiš, već kakvu stručnu spremu imaš. Međuljudski odnosi ovde mnogo su bolji nego u prethodnoj firmi, nema zavisti, a i odnos sa šefom je zadovoljavajući – naglašava apsolvent Više poslovne škole. Zbog prirode posla i u Studentskom centru se radi prekovremeno, često i vikendom, a „manji problem“ je i to što već dve godine radi na određeno.
I posle svega, poručuje, uvek bi se pre odlučio za državnu firmu. Zbog sigurnosti, slobodnih dana, atmosfere, pravila i osnovnih ljudskih prava koja se poštuju. Upravo iz tih razloga Brankica B. iz Zrenjanina je s lakoćom radila u bivšoj firmi. Za vreme stare Jugoslavije bila je službenik u Ljubljanskoj banci, a vreme od raspada SFRJ pa sve do 2000. provela je u Privrednoj banci Novi Sad.
– Nije bilo loše u početku, ali kada je počela kriza i inflacija 1993. postajalo je sve teže. Krenuli su prinudni odmori, sve manje se radilo, sve je više bilo nervoze – kaže Brankica, koja je u bankarstvu više od 30 godina.
Pojedini su dobijali otkaze, oni malobrojni ostali su do kraja, do oktobra 2000. Starijim radnicima je posle toga bilo teško da u konkurenciji mnogo mlađih kolega nađu mesto u nekoj od novih stranih banaka. Već tri godine, od toga dve na neodređeno, Brankica radi u jednoj poznatoj francuskoj banci.
– Posla ima mnogo. Radi se i subotom, a retko kada se radi samo do pet. Prekovremeni sati se ne plaćaju i tempo je takav da i mnogo mlađi radnici na šalteru ne mogu da izdrže. Slično je i u drugim bankama. Mnogo mojih bivših koleginica dalo je otkaze, one koje imaju decu nikako ne mogu da prate ovaj ritam – kaže Brankica.
Dok je bila u državnoj banci, priznaje, znalo se kada mogu da se uzmu slobodni dani, a pred Novu godinu dobijala se i 13. plata. Kod privatnika je nešto drugačije.