Nil Ferguson u Beogradu

                         Ferguson drži pažnju stotinama slušalaca svojim preplitanjem istorije i sadašnjice. U televizijskim nastupima anglosaksonskog sveta njegovo mišljenje se uvažava kao relevantno tumačenje aktuelnih političkih događaja. Izgubio je odavno akcenat svog rodnog Glazgova i sada govorom reprezentuje intelektualnu elitu sa američke Istočne obale. U političkom smislu Ferguson odbacuje podelu na levičarske i desničarske istoričare kao anahronu, pa tako sebe ne doživljava kao „“desničarskog“ istoričara. Ipak, sebe objašnjava kao britanskog konzervativca, „ponosnog pristalice“ Dejvida Kamerona kao i čoveka impresioniranim ulogom Margaret Tačer. Protivnik je škotske nezavisnosti, i smatra da bi njegova otadžbina kao samostalna, više podsećala na Belorusiju ili Slovačku na zapadu.

U Beograd stiže radi promocije svoje najnovije knjige „Kisindžer 1923-1968: Idealista“, ali i kao podrška Vuku Jeremiću, svom kolegi za Harvarda, u njegovoj kandidaturi za Generalnog sekretara UN. Ovo je druga tribina na kojoj nastupaju Jeremić i Ferguson, prva je bila upravo na Harvardu, septembra 2015 godine

Ferguson je poznat i srpskoj publici kroz dela kakva su Uspon novca, Moć novca, Civilizacija ili Kuća Rotšilda , ali koja su ga težišno predstavila kao ekonomskog istoričara. Iako Ferguson to delimično jeste, on je na svetskoj naučnoj sceni poznatiji po nekoliko svojih drugih dela kojima je otvorio debate i propitivanja.

Svoj istoričarski nastup učinio je prepoznatljivim od knjige Virtuelna istorija („The Virtual History“), gde je kako kaže postavio manifesto svog zanatskog delanja, a to je propitivanje istorije kroz pitanje: šta ako…? (What if…?) Iz debate šta bi se desilo da su se određeni događaji odvijali drugačije u svetskoj istoriji, sledeći intrigantni korak je bila knjiga „Pitty of War“, u kome je postavio provokativnu tezu o Prvom svetskom ratu: da je reč o najvećoj mogućoj grešci u modernoj istoriji. Opisujući britansko-nemačke odnose, ukazuje da Velika Britanija nije ušla u rat, on bi se verovatni sveo na rat na kontinentu, iz koga bi verovatno Nemačka izašla kao pobednik, stvorila nekakvu ekonomsku zajednicu, nalik na današnju Evropsku uniju. NJena pobeda na kontinentu, po Fergusonu, sprečila bi pojavu nacizma i Hitlera u Nemačkoj i pobedu komunizma u Rusiji. Bez nemačke traume poraza 1918, evropski poredak bi verovatno bio drugačiji. Britanski istoričar postavlja provokativno pitanje: da li bi ta Evropa bila stabilnija, nego ova koja je stvorena posle 1918. godine?

Ferguson sebe definiše kao onog koji primenjuje istoriju, a svoj zanatski deo posla kao primenjenu istoriju. Zato Fergusona ovih dana najviše pitaju za referendum o britanskom ostajanju u Evropskoj uniji i o tome ko će pobediti na izborima u Sjedinjenim Državama.

Kako sam kaže, oduvek je bio protiv evra, jedinstvene evropske valute, ali vidi mesto Velike Britanije u uniji. Ferguson smatra da je prisustvo Britanije odigralo ključnu ulogu u brušenju Evropske unije „na zdrav način“, da je uticalo na razvoj slobodne trgovine i takmičarske ekonomije. Ali kako iz njega govori istoričar, on smatra da kada se Britanije „deangažuje, kontinent ide u pakao“, i potencira da je to „čista lekcija 20. veka“.

Jednog od kandidata na američkim predsedničkim izborima, Donalda Trampa definiše kao demagoga populizma, i kako se bliže izbori, daje mu sve veće šanse za pobedu. NJegovom uspehu, kako kaže Ferguson, pogoduju migracije, korupcija i ekonomska kriza. Takođe i da evroatlantska javnost potcenjuje mogućnost njegove pobede i ukazuje da ako Tramp pobedi, moraće da ispuni svoja predizborna obećanja, koja sada izgledaju kao komični nastupi, ali su ozbiljni izazovi i otklon od današnje američke spoljne i unutrašnje politike.

Radeći na televizijskoj seriji o Zapadu i „ostalima“, Ferguson je definisao nekoliko stajnih tačaka u objašnjenu uspona Zapada od malenih kraljevina do svetskih sila u rasponu od nekoliko vekova. To su pre svega orijentacija ka slobodnoj trgovini, vladavini prava, naučnoj revoluciji, efikasnijim radnicima, razvoju medicine i stvaranju potrošačkog društva. Komentarišući poziciju Kine danas, Ferguson ukazuje da su na Dalekom istoku prvo Japan pa potom Kina počeli da „daunlouduju“ ove postavke u svom globalnom nastupu. Ističe da je primenom nekih od ovih postulata zapadne moći, Kina stasala u vodeću ekonomsku silu, ali i svetsku silu uopšte. Ferguson ukazuje da je u današnjici Kina u novoj fazi, da je nestala konstrukcija američko-kineskih odnosa kakvu znamo iz vremena Hladnog rata koju on naziva „Či-merika“ Ukazuje da američka spoljna politika nema odgovor na ovaj izazov i da je status kvo u odnosima dve super sile iluzija. Ferguson ističe da je jedan od mogućih izazova za svetsku bezbednost ne rast Kine, već nekakva unutrašnja „malfunkcija“ koja Kinu može da odvede u pogrešnom smeru.

Kao i većina evroatlantskih mislilaca ovog vremena, Ferguson daje objašnjenja previranja u muslimanskom svetu, koja smo upoznali prošle godine i kroz veliki talas imigranata. On period od kraja Hladnog rata pa do početka „arapskog proleća“ vidi kao „Kratki mir“, koji se nepovratno završio. Sada je nastupilo vreme „istorijske normalnosti“ u kojem ponovo caruju dobri izgledi za šire sukobe. Jedan od osnovnih uzroka ovakvog stanja i jedan od najvećih problema sadašnjice, po Fergusonu su „propale države“. Bez trunke optimizma ukazuje da će se njihov broj povećavati, a samim tim i pritisak migracija na Evropu. Šta više, ukazuje u mogućnost da uskoro vidimo nekakav obnovljen Kalifat na Bliskom istoku, sa Saudijskom Arabijom u promenjenoj ulozi od sadašnje. Radikalni islam upravo eksploatiše propale države za svoj uspon.

Zahvaljujući Centru za međunarodne odnose i održivi razvoj, sa Vukom Jeremićem na čelu, srpska javnost ima prilično ekskluzivnu priliku da nekih desetak meseci od njenog prvog izdanja čita Fergusonovu knjigu o Henriju Kisindžeru. Čitaoci i u Srbiji će svakako dati svoj sud o ovom značajnom delu koje na gotovo hiljadu strana daje uvid u biografiju jednog čoveka isprepletenu sa istorijom Sjedinjenih Država u ranijoj fazi Hladnog rata.

Pisati o Henriju Kisindžeru, simbolu druge polovine Hladnog rata je bio bez sumnje veliki izazov, pa i za istoričara svetskog formata kakav je Nil Ferguson. Pristao je tek kada mu je vremešni Kisindžer ponudio uvid u svoje privatne papire, audio kasete sa snimljenim razgovorima i drugu zaostavštinu. Kao i kada je dobio čvrsto uveravanje da mu se niko neće mešati u to što bude napisao. U ovoj knjizi on nam daje upečatljivu sliku američkog državnika u nastajanju. Ferguson objašnjava: u ovoj knjizi vidimo Kisindžera mislioca, a u najavljenoj sledećoj Kisindžera aktera.

Međutim, mi nećemo opisivati detalje knjige. To je na zainteresovanom čitaocu da otkrije. Ono što nam se učinilo bitnim je da Ferguson izvlači određene zaključke na koje ukazuje u svojim javnim nastupima – promocijama ove knjige. NJih je, kako kaže, postao svestan pišući knjigu.

Pre svega da je u spoljnoj politici potrebno poznavanje istorije kod ljudi koji odlučuju, (I off the record tu kritikuje predsednika Sjedinjenih Država Baraka Obamu), da potom istorija pokazuje da je sled pojedinih odlučujućih istorijskih događaja bio često izbor između dva loša izbora. Takođe, da se izbegnute krize i ratovi u spoljnoj politici, ne „broje“ u percepciji nacije, u zasluge pojedinog političara. Prosto, jer se nisu ni desili. Na primerima američke administracije pokazuje da su na vrhu često potpuno pogrešne osobe, koje su žarko želele da dođu na politički vrh, ali su uglavnom bili bez ideja šta dalje kada je vlast osvojena, konačno da nema koherentne američke spoljne politike, već da je ona „proizvod incidenata“, odnosno da nastaje kao neplanirana interakcija između različitih aktera i agencija.

U ponedeljak 13. maja ujutro nalazimo se u lobiju jednog beogradskog hotela na Bulevaru. Sledi izjava za jednu od ovdašnjih televizija. Pitanja standardna: Bregzit – eventualni odlazak Britanije iz Evropske unije, da li će Donald Tramp pobediti na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama. Podrška kandidaturi Vuka Jeremića… Vremenski okvir nam je skučen. Kako znam da kolega Ferguson priprema materijal za drugi deo biografije o Henriju Kisindžeru, odlučujem da uobičajenu šetnju po centru grada zamenim odlaskom u muzej istorije Jugoslavije. LJubaznošću kolega iz Muzeja, iako je neradni dan imamo prilike da obiđemo Kuću cveća, poklonimo se Titovim senima i razgledamo izložbu u pripremi. Potom, slojeviti Kalemegdan i pogled na Ušće i nekadašnje granice carstava i civilizacija.

Iako drži do sebe, u razgovoru sa ovdašnjim kolegama je neobično skroman. Više sluša i postavlja pitanja, nego što daje odgovore. Na fotografijama sa Titove sahrane, Ferguson nalazi Margaret Tačer i predstavnike britanske kraljevske kuće. Potom brojimo američke predsednike sa kojima se Tito sreo: Ajzenhauer, Kenedi, DŽonson, Nikson, Ford, Karter… Tu u razgovoru je i njegov junak: Henri Kisindžer. Pominjem da je bio u Jugoslaviji 1973. i 1975. Imam utisak da odjednom otvaramo novu stranicu u Fergusonovom pogledu na nastavak Kisindžerove biografije koju priprema i na Hladni rat uopšte: ulogu nesvrstanih, Tita i Jugoslavije.

Konačno, utorak, 14. Promocija pred prepunom dvoranom sale hotela Metropol. U publici najrazličitiji svet: aktuelne i penzionisane diplomate, beogradski ambasadori, poneki političar, novinari, studenti, poznata lica iz biznisa, prijatelji. Ferguson za razliku od svojih solo nastupa, gde drži predavanje stojeći, sedi i odgovara na lucidna pitanja svog domaćina Jeremića. Kisindžer je samo osnova, potka, da se progovori o mnogim pitanjima. Ozbiljne zaključe Ferguson „servira“ sa po kojom anegdotom koje izazivaju smeh i pojačavaju naklonost i pažnju publike. Upitan od Vuka Jeremića, za ishod izbora u Sjedinjenim Državama za Fergusona više nema dileme: Tramp će biti pobednik.

Ferguson svoj inspirativni nastup završava mračnom prognozom: da, migracije u Evropu će se nastaviti i to drugim, obilaznim putevima. Štaviše, broj terorističkih napada u Evropi će porasti i njihovi izvršioci će biti muslimani rođeni u zemljama Evropske unije.

Ipak, da ne bi završio nastup mračnom vizijom budućnosti, Ferguson zasvođuje svoje predavanje osvrtom na Srbiju. Kako kaže, prvi put je ovde i za dva-tri dana stekao je sasvim nov utisak, od onoga koga je imao devedesetih kada je i u njegovoj zemlji slika Srbije bila negativna. Ukazujući publici da podržava kandidaturu Vuka Jeremića za generalnog sekretara, kaže da je došlo vreme da neki novi ljudi, kao Vuk, predstave Srbiju u svetu na nov način, i da budu most između Evropske unije i Srbije.

Autor je naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju